„Neki potomci vukova, potpisnika akta sa čovekom, našli su se u obećanom raju, na satenskim jastucima i krilima svojih gospodara. Drugi, manje srećni, podelili su sudbinu onih koje život nije štedeo. Jedan potomak vuka koji je doživeo upravo takvu sudbinu jeste i šarplaninac.“

”Da je pas čovek, ostao bi vuk.” – Rajko Petrov Nogo (13.05.1945 – ) srpski pesnik, esejista i književni kritičar.

‍

Kako ja to vidim, vodeće vučije mudre glave pre nekih petnaest hiljada godina okupile su se na plemenskom saboru kako bi odlučile sudbinu svojih čopora. Očigledan uspon ljudske rase dovodio je u pitanje njihov opstanak. Izbor je bio težak, boriti se ili se prikloniti. Nakon dugog i žučnog većanja, većina mudrih glava podržala je potpisivanje pakta sa čovekom kojim bi se zagarantovao opstanak. U znak protesta, nekolicina vukova napustila je sabor. Njihovi hrabri i ponosni potomci i danas vode bitke na koje su se njihovi preci tog dana obavezali. Nakon glasanja, mudre vučije glave zaputile su se nazad u čopore po podršku svoje braće. Većina ih je sa entuzijazmom prihvatila obećanje boljeg i lepšeg života. Izbor je, priznaćete, bio lak. Život u toploj pećini, uz zagarantovan obrok, ljubav i poštovanje novog partnera, činio se adekvatnom nagradom za apsolutnu vernost.No, kako to obično biva, život nekom bude majka, a nekom maćeha. Tako su se neki potomci vukova, potpisnika pakta sa čovekom, zaista našli u obećanom raju, na satenskim jastucima i krilima svojih gospodara. Dok su drugi, manje srećni, podelili sudbinu onih koje život takođe nije štedeo.Jedan potomak vuka koji je doživeo upravo takvu sudbinu je i rasa sa ovih prostora sa naširoko poznatim nazivom ”šarplaninac”. Ovaj drevni pastirski pas, jedna od najstarijih autohtonih rasa na svetu, vodi poreklo od molosa koji su sa ilirskim plemenima i kasnije legijama Aleksandra Makedonskog, dospeli na teritoriju Balkanskog poluostrva. Grčki filozof Aristotel ih u svom spisu ”Istorija životinja” iz 350. godine p.n.e. opisuje kao ovčarske pse tipa molosa koji su superiorniji od drugih po veličini, snazi i hrabrosti sa kojom se suprotstavljaju divljim životinjama. Molosi Balkanskog poluostrva munjevito su osvojili reputaciju izvandrednih kanida, te su i gladijatorski psi iz vremena Rimskog carstva, u narodu nazivani molosijancima. Tokom 500 godina prisustva Otomanske imperije na ovim prostorima pojavile su se i turske autohtone rase, pa je, legenda kaže, narod nešto silom, a nešto i sopstvenim izborom, sebe i svoje pse držao u izolaciji. Možda je i time sačuvana ova rasa, posebno na području Šarplanine.

‍

Surova priroda i bespoštedna borba za opstanak u planinskim sredinama, učinili su ovog psa i njegovu priznatu i nepriznatu braću, kao što su karakačansko kuče, homoljski pas, srpski pastirski pas, vojvođanski belov, tornjak, šumadijski silvan, durmitorski pastirski pas, kraški ovčar, čvrstim i borbenim čuvarima koji ne beže pred čoporima vukova, a ni pred medvedima i svog gospodara vide kao svog saborca. Život u teškim planinskim uslovima, danonoćno stražarenje pored stada i ognjišta, borbu na život i smrt sa svojim vučijim precima, potomak ljudskog potpisnika pakta, nagrađivao je kačamakom, surutkom i u najboljem slučaju ponekim ovčijim buragom. Nije se imalo više. Popularni šarac je ipak verno izvršavao svoje preuzete dužnosti.Početkom XX veka nekoliko snažnih ovčara stečenom slavom svojih predaka dospeva u srpsku vojsku. Svetski je priznat od Međunarodne kinološke federacije 1939. godine pod imenom ilirski ovčar. Danas je rasa poznata pod imenom makedonsko-jugoslovenski ovčarski pas-šarplaninac.Potomci ove hrabre rase nakon II svetskog rata, dobijaju nove dužnosti u okviru Jugoslovenske narodne armije. Čuveni primerci iz poznate vojne odgajivačnice pod nazivom Maršal Jopip Broz Tito, ljubomorno su čuvani i dugo je godina bio zabranjen njihov izvoz iz SFRJ. Sedamdesetih godina obreo se i u Americi i doprineo popularizaciji ove rase i na tom kontinentu. Respektabilnost i ozbiljnost ove rase možda dobro ilustruje primer kad su dva šteneta šarplaninca sredinom tih devedesetih godina posebnim avionom i sa pratnjom odletela u SAD, ni manje ni više nego direktoru CIA, Džonu Dojču (informacija nije u potpunosti proverena, ali je izvor veoma pouzdan). Želim da verujem da su njih dvoje verno pratili svog „saborca“ u njegovim penzionerskim pecaroškim poduhvatima. Možda bi tako žrtve prethodnih generacija, podnošene tokom ledenih noći na zadatku na Šarplanini bile donekle opravdane. Nakon svega, za ovog neustrašivog psa možda pakt sa čovekom, ipak ne bi bio uzaludno potpisan.

‍

‍