„Negde između Sumerskog i Vavilonskog i nadolazećeg, tek ujedinjenog Egipatskog carstva, pojavili su se i dokazali, kao vrlo korisni pomoćnici u lovu, jasno isprofilisani lovački psi.“

”Koji se pas silom u lov vodi, taj zeca ne hvata.” – Narodna izreka

‍

Istorija pasa je tesno isprepletena sa ljudskom istorijom. Prvo kao krvni neprijatelji, potom kao zalogaj na trpezi jedan drugom, pa preko funkcije čuvara (takođe hrane od drugih predatora) do partnera u potrazi za hranom – lovom, pas je sebi osigurao najbliže mesto pored čoveka. Tehnike lova, doduše, i jednih i drugih, bile su i ostale veoma slične, pa možda i nije bilo baš toliko teško pronaći zajednički imenitelj, ili možda jeste.

Canis familiaris Leineri, praotac svih hrtova i predak kasnije oslikanih pratilaca božanstava lova Artemide, a potom i Diane, bio je karika koja je spajala prapsa-vuka sa prvim lovcima. Vitak, visokonog, dobrog oka i snažnih čeljusti hrtoliki pra-pas bio je kao stvoren za sjajnog pomoćnika na velikim prostranstvima. U toj prehrambenoj simbiozi učestvovali su i potomci Canis familiaris intermedius-a, goniči, psi za vodu i krvoslednici,  a razvijale su se i usavršavale tehnike međusobne komunikacije koje su poboljšavale rezultat – ulov.

‍

Prva naselja lagano su počela da vezuju prve ljude za određene prostore. Na horizontu se javlja poljoprivreda, prvi hramovi, pismo, pravila. Razvojem civilizacije sakupljač i lovac postajao je polako ratar i stočar, ali se lova i ribolova nije odrekao. Lov je uvek mogao da pomogne kad godina izda ili da se malo poboljša, a i da se tadašnji čovek malo odmori od svakodnevnih kućnih poslova i obaveza i proveri svoje iskonski date veštine za samoodržanjem.

Negde između Sumerskog i Vavilonskog i nadolazećeg, tek ujedinjenog Egipatskog carstva, pojavili su se i dokazali, kao vrlo korisni pomoćnici u lovu, jasno isprofilisani lovački psi. Crteže iz lova sigurno ste imali prilike da vidite u udžbenicima istorije kada smo obrađivali stare civilizacije, ali verovatno niste imali priliku da čujete da su Egipćani pored papirusa, piramida, irigacionih sistema, imali i pra-kinološku sistematiku. Prve „rase“ ili značajne podele pasa, koje bi malo slobodnije gledano mogli da pripišemo planskom odgoju ili bar selekciji činili su: oni koji love očima (hrtovi), glasni i hrabri (goniči), čuvari, pastiri i mali porodični psi za naručje.

Civilizacija je uzimala polako svoj danak. Kako se naš predak polako kućio, tako je i lov poprimao novu dimenziju i sve više bivao privilegija bogatih, ali i privredna grana siromašnih. Dobio je epitet kraljevski, a čim je kraljevski, red je da se i zaštiti. Zakonodavac drevnog kraljevstva Vavilon je u prvim pisanim aktima, ubicu lovačkog psa kažnjavao takođe smrću. Zakonodavac drevnog Egipta po ovom pitanju čvrsto se oslonio na vavilonski pravni sistem.

Pas je važnu ulogu odigrao i u duhovnom smislu u egipatskoj kulturi tog vremena – bio je veza sa onim svetom. Egipatski bog smrti psećeg-hrtolikog oblika, Anubis, bio je zaštitnik i pratilac duša na putu na onaj svet. Mnogi su svoje gospodare stvarno pratili na tom putu. Tako su sve počasti velikih faraona koji su odlazili na onaj svet, pratile i njegove pse. Da li su oni dobrovoljno odlazili, ili su bili deo rituala manje je važno.  Iskreno verujem, da su imali prilike da iskažu svoj stav, mnogi bi izabrali da pođu na to putovanje sa svojim prijateljem.

Mnogo je interesantnih i neobjašnjivih stvari vezano za drevni Egipat i kulturu koja je trajala preko 4000 godina. Jedna od njih je sigurno i kalendar iz tog doba koji sa malim izmenama i danas koristimo. Razlika je, utoliko, što je godina počinjala u junu i to „pasjim danima“ po naški „pasjim vrućinama“ („pasje vreme“). Egipatski astrolozi su zvezdu Sotis (kasnije od strane grčkih astronoma nazvanom Sirijus) uzeli za početak nove građanske godine. Nakon junske ravnodnevnice, zvezda Sotis (Sirijus), najsjajnija među zvezdama (umetnici je kroz vekove prikazuju kao svetleći nos velikog psa), videla se odmah na istočnom horizontu baš pred izlazak sunca i objavljivala nadolaženje Nila, a sa njim i novi ciklus poljoprivredne godine. E, ta najsjajnija zvezda je „vrh njuške velikog psa“ i to je sigurno znak poštovanja vernom čovečijem satelitu.

E, a kad smo već na nebesima, tako negde u to vreme kada su astronomija i astrologija bili jedno, naš „džukac“ poneo je ime dva sazvežđa. Veliki i Mali pas (sazvežđa Canis Majur i Canis Minor) „prate“ u lovu na zeca (sazvežđe Lepus) velikog mitskog lovca Oriona (sazvežđe Orion) iz Hirije, sina Posejdona i Eurijale. Mnogo godina kasnije, na nebu će im se pridružiti i Canis Venatici (sazvežđe čiji su simboli lovački psi, najčešće hrtovi).

Naš saputnik kroz vreme, u ujedinjenom Egipatskom carstvu, dobio je i pisano pravo da boravi u kući. Dobro, verovatno je pas i ranije tu i tamo bio pored ili na ulazu u pećinu ili sojenicu, ali baš u kući i još tada… Drevni grčki istoričar, koga zapadna kultura smatra ocem istorije, Herodot (Herodotus 484-425 pne.), u svom delu „Istorije“ u drugoj knjizi, opisuje  Egipćane koji su svoje pse za razonodu držali u svojim odajama: „U kući u kojoj je mačka uginula svi ukućani bi obrijali samo obrve, ali u onoj u kojoj bi uginuo pas, brijali su celo telo, a takođe i glavu“. Ja verujem da su takav status i zaslužili.