„Pas je čovekov najverniji pratilac. Neki smatraju da je on ujedno i najbolji čovekov prijatelj, dok drugi u psima vide opasnu, prljavu, čak i poludivlju životinju. Dok jedni sa psima dele dobro i zlo, drugi su spremni čak i da mu naude, o čemu svedoče u poslednje vreme sve brojniji primeri bizarnih sakaćenja ovih životinja. U okviru ove rubrike, od ovog broja, pokuđaćemo da Vam približimo odnos između psa i čoveka kroz istoriju.“

‍

”Pas je čovekov najbolji prijatelj kome je skoro svuda ulaz zabranjen.”
Aleksandar Milošev (31.07.1971 – ), kinolog i kinološki filozof iz Novog Sada.

‍

Kokoš` ili jaje, šta je starije? Pročitah pre neki dan da su naučnici sa engleskih univerziteta Šefild i Vorvik utvrdili da je starija kokoška i to su i objasnili. Nevernih Toma je ostalo… Savremena nauka razrešila je i misteriju da li je pas jednorodni (monofiletički) potomak vuka ili šakala ili dinga, ili je pak polifiletički (od više rodova) tj. svih pomenutih pomalo. Vuk je praotac kaže DNK. Švedski profesor Peter Savolainen sa Kraljevskog instituta za tehnologiju iz Štokholma došao je do novih otkrića odakle psi dolaze i kada su se približili nama i odmah zatim ponovo podele. Ko je kome „prišao“ i ko je kome više „bio potreban“?

‍

Značajan broj tvrdi da je vuk-„prapas“ prišao čoveku (pored ljudi ostajalo je, kao i danas, bačene hrane, a možda je i sam čovek ili njegov potamok bio hrana). Nimalo manji broj tvrdi da je čovek prišao vuku-„prapsu“ (našao je usamljeno mladunče i uneo ga u pećinu i nije ga pojeo, ili možda jeste…). Treći govore da je vuk samog sebe ukrotio tačnije da se konvertitski povukao iz bespoštedne borbe za vlast u svom čoporu i priključio se ugodnijem društvu u ljudskom plemenu. Četvrti pak (ni njihov broj nije mali), rekoše da su na liniju saradnje nepoverljivo prilazili, shodno trenutku (gladi), čas jedan, čas drugi. Izgleda da su oni radoznaliji i brži završavali na trpezi suparnika. Opstanak je bio u pitanju.

Mnogo je tekstova napisano o početku i opstajanju te više milenijumske simbioze i njih je sve napisao evulutivno „viši“ (pismeniji) Homo Sapiens. Canis Lupus (a kasnije njegov mlađi rođak Canis Lupus Familiaris) nije ostavio ni jedno pisano slovo, dok novi arheološki podaci govore da je itekako imao šta da kaže tj. da nam sad govori. Savremena nauka saglasna je u jednom, da je nulta tačka saradnje započeta između 20.000 i 16.000 godina pre nove ere, a za pretpostaviti je i da je kohabitacija ljudskih plemena i čopora vukova nastala oko hrane. Unutrašnji hijerarhijski odnosi veoma slični i u plemenima i u čoporima, negde su propoznati i najverovatnije je da je naš praotac uvidevši organizaciju lova jednog od najboljih predatora (fantastičan njuh, sluh, taktika, a bogami i tehnika) zaključio da je saradnja (a najverovatnije i krađa „nouhau“) najbolji način da se opstane.Takođe nauka govori da su i prve ljudske naseobine bile pored vode, pa je tako i prvi pas u „prvom gradu“ tresetni (močvarni, sojenični) špic (Kanis Palustris). Ko bi mogao da posmisli pomeranski špic, jedan od najsimpatičnih predstavnika „špiceva“ (nije u pitanju pozicija na fudbalskom terenu) bio tu od uvek.

Na sve ovo dodatno zbunjuje i činjenica da su pas (teška srca moram da priznam i mačka) jedine životinje (naučnici barataju podatkom od oko milion poznanatih vrsta) koja je postala vrlo bliska, tačnije najbliža čoveku mnogo pre nego patke, ovce, svinje, goveda, konji.

Stvari se dodatno komplikuju kad saznamo da danas postoji oko 400 stotine priznatih rasa pasa koje pre stotinak godina nisu postojale. Preciznije, bili su potrebni milioni godina za evoluciju do vuka, pa zatim hiljade godina do domaćeg psa, a onda u poslednjih sto (i nešto više) godina do 400 priznatih i standardom opisanih (i negde oko 500 nepriznatih ali opisanih) rasa pasa. Takav polimorfizam (postojanje više fenotipa u okviru jedne biološke vrste) nije još zabeležen. E, sad zamislite čivavu koja je po standardu teška između 0,5 i 2,5 kilograma i mada visina nije standardom zadata, visoka između 15 i 25 cm (veruje se da je najniža izmerena visina 12 cm) i recimo irskog vučjeg hrta (to je onaj sivi veliki pas koji je, pored jarca, deo garde engleske kraljice) koji po standardu ima samo najmanju dozvoljenu visinu od 79 cm (zabeleženi su primerci od 110 i više santimetara) ili recimo napuljskog ili engleskog mastifa čija težina može biti 80 kilograma, pa i više. Sve je to pas, naš najbolji prijatelj (za nas koji volimo pse) ili „pseto“ (za one koji baš nisu ljubitelji). Ovi drugi (ako smem da kažem najčešće iz neznanja, netačne informisanosti ili nedovoljne volje za istinom) pse vide kao opasne, prljave životinje, izvore zaraznih bolesti, vide ih kao niža i poludivlja bića kojima nije mestu ni pored čoveka, a kamoli u urbanom okruženju i džaba što armija arheologa, antropologa, biologa, etologa i drugih naučnika svojim radom svakodnevno govore da evolucija psa zaslužuje pažnju (i divljenje) najmanje koliko i ljudska.

Pitanje o psima podložno je subjektivnom sudu i vrlo često se dešava da dva čoveka potpuno različito misle o psima uopšte, pogotovu o pojedinim grupama ili rasama. Za očekivati je da se ni svi čitaoci neće složiti sa svim što je ovde napisano.