Kako radimo

U radu sa psima mnogo toga se podrazumeva, a retko se zapiše. Ova stranica postoji da biste pre nego što nas pozovete znali kako razmišljamo i kako radimo — kako nastaju naši tekstovi, šta na treninzima nije dozvoljeno i zašto, šta od programa možete očekivati, i šta se dešava sa podacima koje nam ostavite.

Ništa od ovoga nije novo. To su stvari koje ionako kažemo telefonom. Ovde su zapisane da ne biste morali da nas pitate.

O rečima dresura, obuka i školovanje

Od ta tri izraza se ograđujemo, i to ne samo iz pravnih razloga.

Sve tri reči opisuju odnos u kome je pas predmet nad kojim se nešto sprovodi, a vlasnik posmatrač koji rezultat preuzima kada bude gotov. Taj model potiče iz vremena kada se radilo sa službenim psima i za tu namenu je imao smisla. Za čoveka koji sa psom deli stan, ulicu i svakodnevicu on ne opisuje ništa korisno — jer pas ne živi sa instruktorom nego sa njim.

Ono što se kod nas dešava jeste edukacija vlasnika. Vlasnik uči kako pas uči, pa na osnovu toga radi sa svojim psom, uz vođenje instruktora. Rezultat se ne isporučuje — on nastaje u toj svakodnevici i tamo se održava.

Reč dresura ipak stoji na pojedinim mestima na sajtu, u naslovima i adresama stranica. Zadržali smo je namerno, kao jezički most: ljudi tako traže, pa bismo bez nje bili nevidljivi upravo onima kojima želimo da objasnimo zašto ta reč više ne odgovara. Kroz sam sadržaj koristimo edukaciju.

Iz istog razloga pojedine reči u ovom tekstu stoje pod navodnicima. Izrazi poput „razume“, „pametniji“, „pogrešio“ ili „izlečuje“ pripadaju ljudskom iskustvu i psu se pripisuju iz navike. Koristimo ih jer su čitaocu razumljivi, ali ih označavamo da bi bilo jasno da nisu stručan opis onoga što se kod psa zaista dešava.

Sopstvene pse školujemo i obučavamo — za sportske programe i ispite po FCI pravilnicima. I tada se radi u okviru zakona učenja, koji su krov nad svime što radimo, bez obzira na to da li je u pitanju porodični pas ili pas u sportu.

Kako nastaju naši tekstovi

Tekstovi na našem blogu nisu zbirka saveta iz iskustva. Svaki je potpisan punim imenom i zvanjem autora, a kvalifikacije autora mogu se proveriti u javnim registrima. To radimo zato što u oblasti ponašanja pasa kruži mnogo tvrdnji koje niko ne potpisuje, pa se ne zna ni ko ih iznosi ni na osnovu čega.

Tekstovi nastaju na tri načina, u zavisnosti od toga ko piše.

Dr Nenad Milojević i Tatjana Popović pišu svoje tekstove samostalno, u okviru sopstvene struke.

Kada tekst pišu Bojana Mitrović i Srđan Vidanović, Srđan postavlja kostur i daje stručni materijal iz oblasti kinologije, a Bojana tu građu kroz svoju struku — psihologiju — dalje istražuje i piše tekst. Srđan potom radi kinološku proveru napisanog. Razlog za ovakvu podelu je jednostavan: teme poput temperamenta ili učenja pripadaju i psihologiji i kinologiji, a jedan čovek ih ne može pokriti obe.

Kada pišu Una Mišković i Srđan Vidanović, Una daje ideju, Srđan postavlja kostur, razrađuju je zajedno, Srđan piše glavni deo, a Una obavlja lektorski rad.

Odakle dolaze izvori

Oslanjamo se na literaturu sa priznatih svetskih univerziteta, na objavljena istraživanja iz priznatih naučnih časopisa i na literaturu iz fonda Instituta Kachari. Ne prenosimo tvrdnje sa drugih sajtova, jer se tamo najčešće ne vidi odakle tvrdnja potiče, pa se ne može ni proveriti.

Kada izvora nema

Dešava se da za nešto što smatramo važnim ne postoji objavljeno istraživanje. Takvu tvrdnju ne izbacujemo iz teksta, ali je ni ne iznosimo kao utvrđenu — označimo je u samom tekstu kao pretpostavku, ili navedemo na kakvom je uzorku nešto ispitivano. Čini nam se poštenije reći da nešto ne znamo pouzdano nego ostaviti utisak sigurnosti koju nemamo.

Šta nemamo

Nemamo nezavisnu recenziju izvan autorskog para — proveru radi koautor iz komplementarne struke. To navodimo zato što razlika između kolegijalne i nezavisne provere postoji, i ne bismo želeli da neko pretpostavi ono što ne stoji.

Šta se dešava sa tekstom posle objave

Tekst kod nas nije završen onog dana kada je objavljen.

Kada se objavi istraživanje koje menja ono što se do tada smatralo tačnim, tekst usklađujemo. Ne dopisujemo napomenu na dno nego menjamo sam tekst, ponekad i cele pasuse. Razlog je taj što čitalac koji tekst otvara danas treba da dobije ono što se danas zna — istorija ranijih verzija njemu ne pomaže, a lako ga može zbuniti.

Iz sličnog razloga tekstove i skraćujemo. Neki su vremenom prerasli deset hiljada reči i time prestali da budu upotrebljivi onima kojima su namenjeni. Dužina sama po sebi nije vrednost, pa smo brisali i sopstveni rad kada je smetao razumevanju.

Spisak literature se pri tome ne dira. On ostaje uz tekst da bi svako mogao da proveri odakle koja tvrdnja dolazi.

Dobrobit psa i metod koji učimo

Edukaciju sprovodimo u okviru Zakona o dobrobiti životinja, odluke Grada Beograda o držanju domaćih životinja i kućnih ljubimaca, i disciplinskih pravilnika FCI i SV. To je zakonski okvir i on se podrazumeva.

Ono što sledi zakon ne propisuje, a čini stvarnu razliku.

Šta na treninzima nije dozvoljeno

Elektro ogrlica nije dozvoljena ni u jednoj situaciji, kao ni koralna, odnosno bodljikava ogrlica. Nije dozvoljeno vući psa, udarati ga ni šutirati, i vlasnika koji to radi zaustavljamo i objašnjavamo zašto.

Razlog nije samo etički. Sredstvo koje deluje kroz neprijatnost može zaustaviti ponašanje u tom trenutku, ali psu ne objašnjava šta se od njega očekuje. Pas najčešće nauči da izbegava situaciju ili čoveka, a ne da uradi ono što je poželjno — a to je suprotno od onoga zbog čega je vlasnik i došao.

Šta učimo vlasnika da radi

Osnova je pozitivno potkrepljenje: pas dobija ono što mu je u tom trenutku vredno kada uradi ono što je poželjno. Uz to učimo i negativno kažnjavanje, što je stručni naziv za uskraćivanje — pas privremeno ne dobija hranu, maženje ili pažnju. Vredi razlikovati to dvoje, jer se u razgovoru često izjednačava: uskraćivanje nagrade nije isto što i nanošenje neprijatnosti.

Kako to izgleda u praksi, na primeru koji svi znaju. Pas vuče na jednu stranu. Vlasnika učimo da se ukopa — da ne cima povodac, ne vuče nazad i ne dovikuje — i da sačeka da se pas sam primiri, ili da se okrene i krene lagano na drugu stranu. Kada promena ponašanja dođe, vlasnik je nagrađuje.

Pas time ne dobija neprijatnost zato što je „pogrešio“ — dobija izostanak rezultata. Vučenje ga više ne vodi tamo gde je pošao, pa prestaje da mu se „isplati“. Ponašanje se menja zato što se promenio ishod, a ne zato što je nastupila kazna.

Davilica kao bezbednosna mera

Kod psa koji je ujedljiv, agresivan ili preterano plašljiv preporučujemo davilicu, i to isključivo iz bezbednosnih razloga.

Razlog je sledeći. Pas koji uđe u stanje preplavljenosti — kada nadražaj nadjača svaku kontrolu — najčešće se povlači ili beži, i tada se lako izvlači iz obične ogrlice ili am. Tako se u saobraćaju ugrožava i sam pas i ljudi oko njega. Davilica u tom slučaju služi da pas ostane vezan, a ne da bi mu se nanela neprijatnost. Kao sredstvo korekcije je ne preporučujemo i njena upotreba u tu svrhu na treninzima nije dozvoljena.

Boks i odmor

Na treninzima za BH, IBGH i Rally Obedience transportni boks je obavezan, dok je u radionici Školarac preporuka.

Razlog je fiziološki. Posle serije rada pas treba da se vrati u homeostazu, u ravnotežu koju telo održava između opterećenja. Pas koji između serija nema gde da se smiri ne odmara se nego se dalje uzbuđuje, pa sledećoj seriji prilazi u stanju u kome ne može da uči. Držanje psa napolju „da bude sa nama“ zvuči kao pažnja, a zapravo ga iscrpljuje.

Ljudi na treningu

Tokom treninga polaznici drže distancu jedni od drugih i vode računa o sebi. To nije forma nego redosled koji nam je važan: odgovornost prema sebi vodi ka odgovornosti prema psu, a odatle ka odgovornosti prema ljudima oko sebe. Vlasnik koji ne pazi na sebe teško da će umeti da pazi na psa u situaciji koja se zakomplikuje.

Etika rada

Prvo čovek, pa pas. Edukacija je usmerena na vlasnika, jer pas najviše uči od čoveka sa kojim živi, a ne od instruktora koga vidi dva puta nedeljno. Sve ostalo u našem radu proističe iz te postavke.

Edukacija ne počinje dok se ne isključi zdravstveni uzrok. Treninzima se ne pristupa dok vlasnik ne utvrdi da je pas fizički zdrav. Razlog je praktičan: bez toga se ne može znati da li je ponašanje bihevioralno ili posledica bolesti. Promena ponašanja često je prvi znak bola, a rad na ponašanju psa koji trpi ne daje rezultat i psu nanosi nepotrebnu štetu.

Zdravstvena pitanja upućujemo veterinaru. O zdravlju psa ne dajemo procenu, savet ni preporuku, jer za to nemamo obrazovanje. Uz to, ono što kažemo jednom vlasniku lako postane primer i drugima, pa greška ne ostaje na jednom mestu. Svesni smo da veterinarska usluga nije jeftina i da savet o odlasku kod lekara nosi trošak — ali procenu o zdravlju ipak ne dajemo.

Ne odgovaramo na pitanja izvan svoje nadležnosti. Postoje pitanja o kojima imamo mišljenje, a o kojima ipak ćutimo. Da li psa koji je nekoga ujeo treba uspavati jeste jedno takvo. Nemamo obrazovanje koje bi nam dalo osnov da o tome savetujemo, a odluka je preteška da bi se donosila na osnovu nečijeg utiska.

O kastraciji i sterilizaciji ne dajemo preporuku, jer je to veterinarska odluka. Ono što možemo jeste da uputimo na objavljena istraživanja evropskih veterinarskih fakulteta o tome šta se tim zahvatom dobija a šta gubi, i da savetujemo razgovor sa veterinarom koji je tu oblast posebno izučavao. Napominjemo i da je veza između zahvata i smanjenja agresije u literaturi sporna — postoje objavljena istraživanja koja kod pojedinih pasa pokazuju i suprotan efekat — pa se očekivanje u tom pravcu ne može uzeti kao sigurno.

Kada nešto ne znamo, kažemo, i uputimo na osobu za koju verujemo da zna. Isto radimo i kada nismo sigurni. Čini nam se da je to jedini način da ono što tvrdimo išta vredi.

Odluku donosi vlasnik. Dajemo informaciju, izvore i svoju procenu, ali odluku ne donosimo umesto vas i ne preuzimamo je. Zvuči oštrije nego što jeste: odluka koju neko drugi donese u vaše ime ostaje vaša po posledicama, a vi je niste razumeli. Zato radije uložimo vreme da objasnimo nego da presudimo.

Šta možete očekivati

Ovo govorimo svakome ko nas pozove, pre nego što se kotizacija uplati. Ne zato da bismo odbili čoveka, nego zato što očekivanje koje se ne ostvari pokvari rad i vlasniku i psu.

Šta znači da je pas nešto naučio

Pre nego što se govori o trajanju, vredi razjasniti šta se pod učenjem podrazumeva, jer tu najčešće nastaje nesporazum.

Kada pas posle nekoliko ponavljanja prvi put izvede ono što se od njega traži, on nije naučio — tek je počeo da „razume“ šta se od njega očekuje. To je početak, ne rezultat. Da bi ponašanje postalo upotrebljivo, mora se najpre ojačati, tako da postane pouzdano u istim uslovima, a zatim potvrđivati kroz različite sredine i kroz vreme da bi bilo trajno.

Poznata skala Stanlija Corena, po kojoj psi prosečnih sposobnosti usvajaju novu komandu za dvadeset pet do četrdeset ponavljanja, meri upravo prvi od ta tri koraka — trenutak u kome pas pokaže traženu reakciju u kontrolisanim uslovima. Ona ne meri pouzdanost, ne meri ponašanje u sredini punoj nadražaja, i ne meri koliko naučeno traje. Coren i sam navodi da ocenjuje poslušnost i radnu upotrebljivost, a ne inteligenciju.

Odatle i najčešća pritužba koju čujemo — „pas zna, ali neće“. Najčešće je reč o psu koji je ostao u prvom koraku, jer je rad prekinut onog dana kada je prvo izvođenje viđeno.

Iz istog razloga brzina nije merilo „pameti“. Pas kome treba više ponavljanja nije manje sposoban, kao što ni pas koji brzo pokaže reakciju nije „pametniji“ — pokazao je samo da je „razumeo“, ne i da je naučio.

Zašto program traje najmanje tri meseca

Trajanje nismo odredili mi. Ono proizlazi iz načina na koji pas uči.

Učenje kod kanida nije jednokratan čin nego proces koji traži ponavljanje raspoređeno kroz vreme, period u kome se naučeno učvrsti, i zatim ponovno uvežbavanje u drugim okruženjima. Pas ne prenosi naučeno automatski iz stana u dvorište, iz dvorišta u mirnu ulicu, iz ulice u park pun nadražaja — za njega to nisu iste situacije. Svaka od njih traži svoje ponavljanje.

Uz to, u ta tri meseca ne uči samo pas. Uči i vlasnik, i to je zapravo sporiji deo, jer se menjaju navike koje je sticao godinama.

Za psa prosečnih sposobnosti tri meseca su donja granica ispod koje se ne dobija stabilno ponašanje nego privremeno. Kod nekih pasa je i duže. Sam broj nije uzet iz jedne studije nego iz naše prakse, u skladu sa onim što se o dinamici učenja zna; navodimo ga kao donju granicu koju smo u radu utvrdili, ne kao izmerenu vrednost.

Vredi ga uporediti sa zvaničnim programima obuke službenih pasa. Nije reč o istraživanjima nego o propisanim programima, ali su brojke javne i poučne: standard zasnovan na programu kanadske RCMP predviđa dvanaest do četrnaest nedelja svakodnevne obuke da pas i vodič postanu tim, a pojedini državni programi traju osam nedelja i više. Reč je o psima koji su prethodno selektovani po radnim sposobnostima, o vodičima koji tokom obuke ne rade ništa drugo i o radu pod stalnim nadzorom instruktora. Ako je i takvom timu potrebno oko tri meseca, onda je isti taj period za porodičnog psa i vlasnika koji uz to ide na posao donja granica, a ne stroga procena.

Zašto kod agresije i straha treba više vremena

Kod ujedljivog ili preterano plašljivog psa računajte na šest meseci naviše, često i godinu dana. Razlog je taj što se tu ne uči nova veština nego se menja emocionalna reakcija na određeni nadražaj, a taj sloj učenja je stariji, brži i otporniji od svesnog. Nastao je da bi životinju zaštitio, pa se i menja sporije od svega ostalog.

Pas se ne „izlečuje“ — i sam taj izraz je netačan

Ono što nauka o učenju pokazuje jeste da ranije naučena reakcija ne nestaje. Ne briše se i ne zamenjuje. Preko nje se gradi novo iskustvo, pa pas u poznatim situacijama počne da reaguje drugačije — smirenije, predvidivije, društveno prihvatljivije. To je stvarna i trajna promena, i to je ono na čemu se radi.

Ali kada se pas iznenada nađe pred vrlo jakim nadražajem, naglo i bez pripreme, stara reakcija može da se vrati. To nije znak da rad nije uspeo niti da je pas nazadovao — to je poznata i opisana pojava u nauci o učenju, i očekivan ishod pod tim uslovima.

Zato ne govorimo o „menjanju“ psa. Govorimo o tome da pas u određenim situacijama nauči da reaguje drugačije.

Cilj edukacije je upravljanje okruženjem

Iz svega toga sledi ono čime se zapravo bavimo: vlasnika osposobljavamo da prepozna situacije u kojima će pas verovatno reagovati nepoželjno i da okruženjem upravlja u granicama koje to okruženje dopušta.

Ne možete ukloniti nadražaje iz grada, ali možete odabrati trenutak, rastojanje, pravac i tempo — i tako sprečiti da pas uopšte dođe u stanje u kome nepoželjno ponašanje postaje verovatno. Prevencija je pouzdanija od intervencije, i to je veština koja ostaje vlasniku doživotno.

Ostalo što kažemo unapred

• Vaš rad sa psom ne završava se kada se program završi. Trajaće koliko i pas. Ponašanje je biološki proces koji se održava, a ne program koji se jednom instalira i ostane.
• Regresija je normalan deo procesa. Pas uči ciklično i u jednom trenutku može nazadovati iako je do tada napredovao — iz istog razloga kao gore, staro iskustvo nije obrisano.
• Program privatnih treninga ne izučava psa. Za osam, deset ili dvanaest treninga pas ne može biti izučen. Taj program postoji za ljude koji zbog obaveza nemaju vremena za grupni ciklus, i za pse koji zbog ujedljivosti, agresije ili straha ne mogu u grupu. U tom periodu dobijate osnovna znanja — dovoljna da se nosite sa psom u svakodnevnim situacijama i da učenje počne kod oboje.
• Ne obećavamo koliki će se deo potencijala izvući. Kada vlasnik i pas rade pod otežanim okolnostima, ne može se unapred reći dokle će se stići. Svaki broj koji bismo izgovorili bio bi neistina.

Pristupačnost

Radili smo sa ljudima kojima okolnosti otežavaju rad sa psom i nastavićemo da radimo.

Ono što u takvim slučajevima uradimo jeste da telefonom, na osnovu prvih pokazatelja o temperamentu i nagonima psa, damo uopštenu sliku šta se u datim uslovima može očekivati. Uz to odmah kažemo dve stvari: da to nije do psa i da nije do vaše sposobnosti. Uslovi u kojima se neko trenutno nalazi — zdravlje, godine, vreme, prostor u kome živi — mogu biti takvi da se sav potencijal psa neće izvući.

Koliki deo hoće, ne znamo, i ne bismo se pretvarali da znamo.

Ako mislite da vam okolnosti stoje na putu, javite se. Dobićete realnu procenu, a ne ohrabrenje — jer ohrabrenje koje se ne pokrije radom kasnije razočara i vas i psa.

Podaci polaznika

Prikupljamo samo ono što nam je potrebno za rad.

Za grupne programe uzimamo starost, pol i rasu psa i izazove koje navedete, da bismo unapred grubo znali šta da očekujemo i kako da rasporedimo grupe. Uzimamo i broj telefona, radi Viber grupe turnusa. Ta grupa postoji iz dva razloga: da svi na jednom mestu dobijaju iste informacije, i da se ljudi međusobno upoznaju — polaznici koji se poznaju opuštenije rade, a opušten vlasnik lakše radi sa psom.

Za privatne treninge podatke vodimo drugačije, zbog vaše bezbednosti. Kod privatnih treninga postoji vaša kućna adresa, a iznos koji se plaća za ovdašnji standard nije mali. Zato u telefonu instruktora ne stoji vaše ime uz broj. Evidencija se vodi u papirnom rokovniku koji ostaje u stanu instruktora koji drži treninge i sadrži samo broj treninga, kontakt i adresu. Papir smo zadržali namerno — telefon se izgubi, sinhronizuje i deli sa aplikacijama, rokovnik ne odlazi nigde.

Fotografije. Ako na treningu pravimo slike, pre objave pitamo možemo li ih objaviti. Slike sa treninga delimo u Viber grupi turnusa.

Po završetku turnusa Viber grupu gasimo i podatke sklanjamo. U telefonu ostaje samo kontakt sa vašim imenom, rasom i imenom psa, da bismo znali o kome je reč ako nam se javite kasnije.