Tema nam je da li to što štene/pas izgleda “skrušeno” i gleda nas kao da “zna da je kriv” (takozvani, guilty look), znači da oseća krivicu jer zna da je uradio nešto što je zabranjeno.

Bilo koja emocija kod životinja kao tema uvek izaziva interesovanje. Često se u naučnim tekstovima na ove teme postavlja pitanje da li je odnos između psa i čoveka jedinstven u poređenju sa čovekovim odnosima sa svim ostalim životinjama. I, ako jeste, zašto je tako? Psi, kada ih ljudi procenjuju, dobijaju definitvno “najviše ocene” od svih životinja na većini skala, kao što su “inteligencija”, “veština”, “dobronamernost”... U skladu sa tim bilo bi i da budemo uvereni da štene/pas zna da je uradio nešto zabranjeno i da pokazuje znake krivice.

Pretpostavlja se da je posebna veza između ljudi i pasa zasnovana na tome što imaju zajedničke socio-kognitivne sposobnosti koje su jedinstvene među životinjskim vrstama. Psi pokazuju obrasce pogleda (načine na koji usmeravaju pogled, zbog vidljivih beonjača, koje su "mana" u prirodi), slične ljudskim i imaju aktivaciju u specifičnim oblastima mozga za prepoznavanje lica kada gledaju ljudska lica.

To što su psi sposobni da “čitaju” ljudske emocije (prvenstveno putem čula mirisa), i da na njih adekvatno odgovore verovatno je faktor zbog kojeg ih ljudi doživljavaju tako pozitivno. Kao što Kujala primećuje, sposobnost pasa da čitaju ljudska mentalna stanja i da kod ljudi izazovu empatiju, verovatno je oblikovala evoluciju pasa. Ova veza jedinstvena je među vrstama, jer je većina ostalih primera pripitomljavanja zasnovana na korišćenju životinja za hranu ili rad, a ne na socijalnim odnosima između tih životinja i ljudi.

Odnos je definitvno dvosmeran i ljudi veoma snažno saosećaju sa patnjom šteneta/pasa, barem u zapadnoj kulturi. Neki ispitanici dok posmatraju patnju šteneta/psa imaju obrasce moždane aktivnosti slične onima koje izaziva ljudska patnja, što u drugim istraživanjima nije nađeno kada ljudi gledaju patnju životinja u prehrambenoj industriji.

Psi su u priličnoj meri zaštićeni pred zakonom u zapadnom svetu. Iako, na primer, i vrane pokazuju izuzetne socio-kognitivne sposobnosti, i mogu da prepoznaju ljudska lica i reaguju na ljudske društvene signale, lov na vrane retko je zakonom zabranjen, a nekad je čak i podstaknut nagradama.

Ljudi ne samo da stavljaju pse na prvo mesto među ostalim životinjama, već imaju doživljaj i da su oni psima na prvom mestu, da ih psi bezuslovno prihvataju, i često kažu da bi voleli da budu onakve osobe kakve njihovi psi veruju da oni, ljudi, jesu. Sigurno da postoje razlozi zašto čovek veruje da njegov pas veruje da je on, čovek, idealan. Ljudima je očigledno potreban jedan takav odnos, neopterećen svim složenim aspektima koji odlikuju odnose sa drugim ljudima, a potreban je i psima. Sve navedeno je teško empirijski dokazati, možemo da analiziramo i interpretiramo samo iz našeg, ljudskog ugla. Za pseći ugao gledanja na raspolaganju imamo samo njihovo ponašanje.

Naizgled smo se udaljili od teme, ali moralnost, činjenje prekršaja i osećanje krivice veoma su složene teme kod ljudi. Moralna osećanja spadaju u složene emocije. Kada ispunimo moralne norme, javljaju se prijatna osećanja, kao pravičnost i samopoštovanje. Kada prekršimo norme, osećamo krivicu, kajanje, sram. I važno je da se zapitamo, kada pomislimo da pas zna da je uradio nešto pogrešno i da oseća krivicu zbog toga, šta tačno mislimo i kako to zamišljamo.

Kako kaže Marta Gaši, nikada ne možemo znati da li i kako životinje osećaju takozvane složene emocije, koje zahtevaju složeniju obradu, i nauka možda i ne može da proučava takve procese. Od pomoći može biti da usvojimo funkcionalni pristup i razmotrimo adaptivnu vrednost ponašanja koja su funkcionalno slična ljudskim. Kod sve većeg broja vrsta možemo prikupiti bihevioralne i fiziološke podatke koji se mogu povezati sa emocionalnim situacijama ili sa obradom tuđih unutrašnjih stanja, ali kako ćemo to da nazivamo zavisi najviše od toga koliko široko definišemo emociju. Kao i kod ljubomore, možemo razlikovati krivicu i ponašanje nalik krivici. Ponašanje nalik krivici ne može biti dokaz visoke socio-kognitivne sposobnosti. Svi mi tokom razvoja učimo specifična pravila društvenih grupa i ponašamo se u skladu sa njima, pokazujući znake krivice. Svi učimo kako i zašto da izrazimo krivicu, jer je to adaptivno, nevezano za to da li se osećamo krivim ili ne.

Šta kažu istraživanja “pogleda krivice” kod pasa?

Najpoznatije je istraživanje Aleksandre Horovic.  Ona navodi da čak i čuveni posmatrač ponašanja životinja kao što je Konrad Lorenc slobodno govori o “griži savesti” kod psa nakon učinjenog prekršaja, tvrdeći da možemo pretpostaviti da se iza “pogleda krivca” krije nečista savest.

Vlasnici redovno koriste antropomorfizme kada opisuju svoje pse. Iako su antropomorfizmi često “ocrnjeni”, Horovic smatra da su korisni kao polazne tačke za razmatranje ponašanja životinja. Pažljivim posmatranjem uzroka uočenog ponašanja životinje, antropomorfna tvrdnja može se empirijski testirati. Suprotno mnogim eksperimentima koji pokušavaju da izbegnu efekat prisustva vlasnika, u ovom eksperimentu važna je reakcija psa upravo na svog vlasnika. Svako pravilo ponašanja potiče od ljudi koji su štenetu/psu bliski i stoga je validnije posmatrati ponašanje šteneta/psa u okruženju njihovih vlasnika, nego u okruženju nepoznatih osoba.

“Guilty look” podrazumeva devet ponašanja tj. gestova povezanih sa “pogledom krivca”. To su izbegavanje kontakta očima, ležanje i okretanje na stranu ili na leđa, spuštanje repa, nisko i brzo mahanje repom, spuštanje ušiju ili glave, udaljavanje od vlasnika, podizanje šape i lizanje. Ideja je bila da se utvrdi da li pas pokazuje takva ponašanja zato što zna da je zgrešio ili zato što vlasnik reaguje ljutito. Rezultati su pokazali da je takozvani „pogled krivca“, uz ostale gestove, zapravo odgovor na grdnju vlasnika i više takvih ponašanja uočeno je kada su vlasnici grdili svoje pse. Psi su pokazali najizraženiji „izgled krivca“ onda kada su ih vlasnici grdili, potpuno nezavisno od toga da li su zaista napravili prekršaj ili ne (ili posle određenog vremena zbog asocijativnog učenja, sami pokreti ili boja glasa dovodili totakvog ponašanja šteneta/psa). Efekat grdnje bio je čak izraženiji kod štenadi/pasa koji nisu počinili prekršaj, nego kod neposlušnih. Ovi rezultati ukazuju na to da je ponašanje psa “kao da je kriv” zapravo odgovor na znake koje šalje vlasnik, pre nego da pas pokazuje prepoznavanje sopstvenog prekršaja.

Naredno važno istraživanje na ovu temu sprovedeno je na Kembridžu, na nešto većem uzorku i sa novinama u metodologiji. Naime, mnogi vlasnici pasa tvrde da pas pokazuje da je kriv i pre nego što oni saznaju da je napravio štetu i izgrde ga. Ostojić i saradnici su hteli da istraže da li psi mogu pokazati “krivicu” sami od sebe, na osnovu sopstvenog prekršaja ili vidljivog dokaza, iako ih vlasnik ne grdi. Njihovi nalazi ukazuju da psi ne pokazuju “pogled krivca” uz propratne gestove ako njihovi vlasnici nemaju negativne reakcije. A vlasnici na osnovu ponašanja svojih pasa ne uspevaju da “pogode” da li su njihovi psi počinili prekršaj, tj. pogađaju u meri koja nije veća od one koja se očekuje na nivou slučajnosti.

I Horovic i Ostojić došle su do zaključka da ovaj “pogled krivca” nije dokaz da pas oseća sekundarnu emociju krivice, već je reč o reakciji na ponašanje čoveka i okolinu. Oba rada demantuju antropomorfno uverenje da psi osećaju moralnu krivicu na način na koji mi to zamišljamo i njima pripisujemo. Pas ne pokazuje „krivicu“ samoinicijativno, čak iako je uradio nešto zabranjeno, a vlasnik ne uspeva da pogodi da li je pas počinio nešto zabranjeno samo na osnovu njegovog izgleda. Ponašanje psa “kao da je kriv” odgovor je na trenutne signale i bes vlasnika i ne postoji ako nema trenutne, direktne negativne reakcije čoveka.

Šta psi zapravo poseduju, ako nema “krivice”?

Razvojna psihologija i psihologija ličnosti izučavaju sve aspekte moralnog razvoja od detinjstva do zrelosti, a razne škole drugačije gledaju na ove teme, pa jedinstvene teorije nema. Mnogo pre pojave psihologije kao nauke, etika je bila i ostala filozofska tema. Moralnost životinja predmet je interesovanja etike životinja, praktične etike i teorije morala. Filozofkinja koja istražuje ove oblasti, Simono-Žilber, oslanja se, između ostalog, na saznanja razvojne psihologije i etologije i objašnjava da podela na racionalne ljude i iracionalne životinje nije održiva, sugerišući da je razvoj morala postepen, a ne binaran. Takva tumačenja moralnog delovanja mogu bolje objasniti moralne kapaciteta dece i tinejdžera, dok istovremeno ostavljaju otvorena vrata za priznavanje da i životinje mogu moralno delovati. Pored ljudi i mnoge životinje pokazuju osetljivost na pravila poslušnosti, uzajamnosti, brige, fer-pleja i solidarnosti, te očekuju od drugih da se ponašaju na određeni način. Ovaj koncept naglašava postojanje osnovnih socijalnih normi i očekivanja ponašanja unutar životinjskih zajednica.

Neki autori životinjama pripisuju proto-moralnost, što je ponašanje koje izgleda moralno, i evolutivno je uslovljeno (npr. pas koji deli hranu), za razliku od moralnosti koja je svesno delovanje zasnovano na principima koje osoba može racionalno da opravda i preispita (npr. čovek koji deli hranu jer veruje u univerzalno pravo na život).

I u istraživanju prosocijalnog ponašanja, koje se često smatra jedinstvenim za ljude, nađene su sličnosti između male dece i pasa. Prosocijalni motivi su socijalni motivi u kojima postoji pozitivan i društveno prihvatljiv odnos prema drugima (suprotno antisocijalnim), kao što su potreba za afektivnom vezanošću i altruistički motivi. Prosocijalna ponašanja usmerena su na dobrobit zajednice, saradnju i pomaganje drugima. Karakteriše ih da su društveno korisna u moralnom i materijalnom smislu, i to su saosećajno, altruističko, kooperativno, dakle, pomažuće i solidarno ponašanje.

Čepregi i saradnici istraživali su prosocijalno ponašanje kod dece, pasa i mačaka. Utvrdili su da se više od dve trećine dece i pasa aktivno uključilo u situaciju u kojoj čovek traži “izgubljeni” predmet, i spontano pomoglo čoveku tako što su doneli skriveni predmet ili njuškom ili pogledom pokazivali mesto gde se on nalazi, iako za to nisu dobili nikakvu nagradu ili hranu. Nalazi ukazuju na to da pripitomljavanje i blizak društveni kontakt sa ljudima sami po sebi ne izazivaju sklonost ka spontanoj prosocijalnosti nalik ljudskoj, jer mačke na primer u istom istraživanju ne pokazuju ovakvo ponašanje u toj meri kao psi i deca. Slični rezultati kod pasa i dece mogu se objasniti društvenom i kooperativnom prirodom nasleđenom od njihovih predaka i specifičnim efektima selekcije tokom pripitomljavanja pasa. Ovi faktori su možda doprineli izuzetnoj kooperativnosti pasa sa ljudima, podstičući razvoj spontanih prosocijalnih težnji između naše dve vrste.

Šta smo saznali i kako je to povezano sa našim postupanjem prema psu?

Za Kujalu nalazi istraživanja “pogleda krivca” snažno ukazuju na to da su psi na ponašanje vlasnika reagovali submisivnim (pokornim) gestovima koje vlasnici tumače kao „krivicu”, a ne da su pokazivali kajanje zbog prekršaja. Nakon što pas nauči vezu između određenog nepoželjnog ponašanja (na primer, krađe hrane) i kasnije kazne od strane vlasnika, on može pokazati submisivno ponašanje u sličnoj situaciji čak i pre nego što ga vlasnik izgrdi. Ovo ne zahteva kajanje ili „razumevanje” kršenja norme, već naučenu povezanost između dve uzastopne situacije. Kada psi pokažu ponašanje „krivice”, vlasnici će ih verovatno manje grditi, što sugeriše da ponašanje „kao da su krivi” može imati funkciju naučenog umirivanja ili ublažavanja.

Ovo sve nije važno da bismo dokazali da psi nešto ne osećaju, već naprotiv, da mi prema njima ne bismo postupali pogrešno, baš zato što iskazuju nešto, ali ne ono što mi mislimo. Ako smatramo da “znaju da su krivi”, možemo pogrešno zaključiti da treba da budu kažnjeni, jer “dobro znaju šta su uradili”. Problem je što će neki psi biti kažnjeni iako nisu krivi, a neki su prekršaj počinili toliko ranije da neće više znati zašto dobijaju grdnju. Kažnjavanje kod pasa povećava anksioznost koja onda vodi u dalja neželjena ponašanja.

Sve dok nismo sigurni u sve kvalitete određene emocije, smatra Kujala, njenoj interpretaciji bi trebalo da pristupamo sa oprezom i da izbegnemo i potcenjivanje i precenjivanje psećih emocija. Ako staratelji precene sposobnosti svog psa, oni očekuju previše od njegovog ponašanja i verovatno mu uvećavaju stres, što u nekim slučajevima vodi u problematično ponašanje. Od naučnika se očekuje, zaključuje ona, da teže preciznosti u konceptima i znanju, ali i u njihovim implikacijama u stvarnom životu.

Paradoksalno je da čovek iz svoje antropocentrične pozicije po pravilu uskraćuje razna prava ostalim životinjama, smatrajući sebe najvažnijim bićem sa kojim ostale životinje nisu ravnopravne, a psima često pripisuje i “učitava” u njih nešto više, nešto što oni ne poseduju u tom obliku. Umesto učitavanja bolje bi bilo da se divimo tome kako bića koja nemaju našu samosvest i kognitivne sposobnosti, ne lete na mesec i ne cepaju atome, svejedno uspevaju toliko da znaju o nama i da sa ljudima razviju tako blizak, smislen i sadržajan odnos. Fascinantno je kako psi i mi uzajamno reagujemo na signale onog drugog i emitujemo očekivana ponašanja, uprkos tome što mi ne znamo tačno “šta je u njihovim glavama”. Izgleda da oni nešto bolje “njuše” i opažaju šta je u našim.

Zato su dragocena ovakva istraživanja kao na temu „pogleda krivca“. Kako to kaže Marta Gaši, mi poredimo napredne funkcije kod ostalih životinja sa našima, delom da bismo saznali nešto o nama i kako smo evoluirali u vrstu sposobnu da piše radove o dobrobiti drugih vrsta, ali delom i zato što nam saznanje o unutrašnjim stanjima, emocijama, namerama ili sposobnostima životinja da pate, pomaže da odlučimo kako da postupamo prema njima.

‍

Tekst treba posmatrati kao informativni vodič zasnovan na trenutnim naučnim saznanjima, uz napomenu da se nauka o psima stalno razvija. Svaki pas je jedinka za sebe, stoga navedene savete treba prilagoditi specifičnom karakteru i potrebama ljubimca; ovaj materijal, kao ni naš praktičan rad, ne obuhvata delatnost dresure, školovanja, obuke ili veterinarskog tretiranja životinja.

‍

Literatura:

Naslofna fotografija - Grey Wolf (Canis lupus) in the wild - Matej Bizjak

Robert G. Franklin, Jr, (2017) Canine emotions and the bond between humans and dogs

Gácsi, M. (2017) Beyond the provable?

Kujala M. (2018) Canine emotions: Guidelines for research

Kujala M. (2017) Canine emotions as seen through human social cognition

Horowitz A. (2009) Disambiguating the “guilty look”: Salient prompts to a familiar dog behaviour

Ostojić, Lj. (2015) Are owners' reports of their dogs’ ‘guilty look’ influenced by the dogs’ action and evidence of the misdeed? ‍

Csepregi, M; Moravcsik, A. Á;  Miklósi, Á; Gácsi, M. (2026) Dogs’ behaviour is more similar to that of children than to that of cats in a prosocial problem situation

‍Simoneau - Gilbert, V. (2024) Morality in Children and Nonhuman Animals: An Empirical Challenge to Christine Korsgaard's Account of Moral Agency

Trebješanin, Žarko (2000) Rečnik psihologije, Beograd, Stubovi kulture

‍

Povezani tekstovi:

Čulo mirisa

Čulo sluha

Čulo vida

‍‍Čulo dodira

‍Čulo ukusa

‍Strahovi kod pasa

Kada strah postane problem

Emocije - pas vs. čovek

Nužda psa - učenje

Osnovna znanja o učenju

Socijalizacija šteneta/psa

TRANSPORTER - predstavlja?

TRANSPORTER - učenje

Kako sačuvati naučeno?

Ljubomora

Da li se štene/pas "inati"?

‍

‍

‍_{Pravna napomena o zaštiti autorskih prava i uslovima korišćenja sadržaja}

_{Svi tekstovi, autorski članci, edukativni materijali i ostali autorski sadržaji objavljeni na internet stranici urbandog.rs predstavljaju intelektualnu svojinu autora i zaštićeni su Zakonom o autorskom i srodnim pravima Republike Srbije ("Sl. glasnik RS", br. 104/2009, 99/2011, 119/2012, 29/2016 - odluka US i 66/2019).}

_{Uredništvo stranice urbandog.rs sa zadovoljstvom podržava obrazovanje, širenje znanja i razvoj svesti o dobrobiti životinja. Sa ciljem da podstaknemo učenje i naučnoistraživački rad, korišćenje našeg autorskog sadržaja dozvoljeno je isključivo pod sledećim pravno definisanim uslovima:}

_{1. Uslovi za opšte citiranje i preuzimanje odlomaka}

_{U skladu sa članom 49. Zakona o autorskom i srodnim pravima, dozvoljeno je bez autorske naknade i bez traženja posebne dozvole citiranje kraćih odlomaka i izvoda iz tekstova u svrhu prikaza, kritike, polemike ili opšteg informisanja javnosti. Prilikom svakog citiranja odlomaka obavezno je kumulativno ispuniti sledeće uslove:}

• _{Jasno navođenje izvora: Mora se eksplicitno navesti naziv internet stranice (urbandog.rs).}
• _{Direktan hiperlink: Obavezno je postavljanje aktivnog, direktnog i vidljivog linka (URL adrese) koji vodi do originalnog teksta sa kojeg je odlomak preuzet.}
• _{Navođenje autora: Mora se jasno navesti ime i prezime autora teksta, ukoliko je ono naznačeno na blogu.}
• _{Srazmernost obima: Preuzeti odlomak mora biti u granicama opravdanih svrhom citiranja (kraći, smisleni isečak teksta koji ne menja kontekst originalnog rada, a ne preuzimanje kompletnog teksta ili njegovog većeg dela).}

_{2. Izuzeci za potrebe obrazovanja i istraživačkog rada učenika i studenata}

_{U skladu sa članom 43. i članom 49. Zakona o autorskom i srodnim pravima, a sa ciljem pružanja doprinosa obrazovnom sistemu i akademskoj zajednici, dozvoljeno je besplatno korišćenje, obrada i citiranje tekstova sa ovog bloga učenicima osnovnih i srednjih škola, kao i studentima svih nivoa studija, isključivo za potrebe izrade:}

• _{školskih referata, prezentacija i domaćih zadataka,}
• _{seminarskih i istraživačkih radova,}
• _{diplomskih, master, specijalističkih i doktorskih radova.}

_{Korišćenje sadržaja u ove obrazovne svrhe dozvoljeno je bez traženja prethodne pisane saglasnosti uredništva, uz strogo poštovanje pravila o navođenju izvora:}

1. _{Pravilno citiranje: U samom radu (ili u bibliografiji/literaturi na kraju rada) mora se jasno navesti naziv internet stranice (urbandog.rs) i tačna URL adresa preuzetog teksta.}
2. _{Integritet sadržaja: Tekst se ne sme modifikovati na način koji menja smisao autorskog dela ili narušava ugled autora.}
3. _{Nekomercijalni karakter: Radovi u kojima se tekstovi koriste ne smeju se javno distribuirati, prodavati niti koristiti radi ostvarivanja direktne ili indirektne materijalne i komercijalne koristi.}

_{3. Zabrana neovlašćenog korišćenja i pravne posledice}

_{Bilo koji drugi oblik korišćenja sadržaja, što uključuje, ali se ne ograničava na: kompletno kopiranje i prenošenje tekstova na druge internet portale, komercijalnu eksploataciju, štampana izdanja ili adaptaciju bez prethodne izričite pisane saglasnosti uredništva stranice urbandog.rs, najstrože je zabranjen.}

_{Svaka povreda autorskih prava koja odstupa od gorenavedenih zakonskih izuzetaka biće procesuirana podnošenjem tužbe nadležnim sudskim organima, u skladu sa građansko-pravnom i krivično-pravnom zaštitom predviđenom pozitivnim propisima Republike Srbije.}

‍

‍

‍

‍

‍

‍

‍

‍

‍