Emocije su za ljude verovatno najvažniji deo odnosa sa psom, posebno ako im je on kućni ljubimac. Naučnici su često smatrali da ono što se ne može ispitivati naučnim metodama ni ne treba da bude tema naučnog interesovanja. Oni koji su bili zainteresovani za životinjske emocije često su optuživani za antropomorfizam, a pripisivanje emocija životinjama smatrano je greškom.

Percepcija emocija - sličnosti i razlike

Nauka je u međuvremenu napredovala i danas imamo validna naučna saznanja o životinjskim emocijama. Međutim, kako to jednostavno kaže Kujala, postojanje emocija kod pasa i naša percepcija psećih emocija su dve različite stvari.

‍

Prva važna razlika je u prijemu i obradi informacija u psećem i našem mozgu. Iako je čulo mirisa i kod ljudi povezano sa emocijama i pamćenjem, naše primarno čulo je vid, dok je kod pasa primarno čulo mirisa. Ljudi sa svim sisarima dele određene moždane strukture. Pseći mozak uključuje relativno veliki prefrontalni korteks, i poput primata, psi imaju područje mozga specijalizovano za percepciju lica. Razlike je u tome što asocijativne oblasti mozga u kojima se vrši složena analiza i obrada informacija, pokrivaju oko 20% psećeg neokorteksa, ali čak 85% ljudskog. Deo mozga posvećen obradi mirisnih signala pokriva veliko područje u psećem mozgu, a kod ljudi je taj deo mnogo manji. Čulo mirisa kod pasa obrađeno je u posebnom tekstu na ovom blogu.

‍

Druga važna razlika je subjektivni doživljaj, koji je kod ljudi neodvojivi deo emocije, a do njega kod životinja nikako ne možemo da dopremo. Mi ne znamo “kakav je osećaj biti pas” i pun obim psećih emocija ostaje nam nepoznat. Postojanje određenih moždanih struktura kod pasa ukazuje na to da oni poseduju osnovne emocije, iako se po kvalitetu one nesumnjivo razlikuju od naših.

Emocije definitivno postoje na obe strane, ali kao što ih ne treba negirati, nije dobro otići ni u drugu krajnost i “učitavati” u psa razne naše interpretacije njihovog unutrašnjeg života. Mi lako pripisujemo um i emocije drugima, čak i neživim stvarima. U susretu sa nepoznatim, a to njihove emocije za nas jesu jer ne mogu da nam kažu šta osećaju, naša psiha funkcioniše tako da odmah pribegava osmišljavanju tog nama nejasnog sadržaja, i dešava se da u druga bića projektujemo nešto čega u njima nema, ili bar nema u obliku u kome mi to zamišljamo.

‍
Kognitivni limit kod psa

Možda je slikovit način da sebi predstavimo koliko je teško zamisliti unutrašnji doživljaj drugog bića, tako što se setimo da postoje i spostveni doživljaji koje ne možemo da zamislimo. Na primer, ne znamo kakav je osećaj biti beba, iako smo bili bebe. Većina ljudi ne seća se ničega pre pete ili šeste godine života. S druge strane, kada gledamo malo dete, vidimo da ono ima misaone procese, pamćenje i osećanja, zna da nabroji sve dinosauruse, ali taj deo sopstvenog života ostaje zauvek zatvoren za naše sećanje. Istovremeno, baš ti događaji iz ranog perioda trajno utiču na ponašanje odraslih. Istraživačima ostaje nejasno kako mozak koji u tom periodu brzo zaboravlja ili još uvek nije u stanju da formira dugoročna sećanja, može imati tako dugotrajan i važan uticaj.

‍

Vratimo se osnovnim terminima vezanim za emocije koji mogu pomoći tokom obuke i socijalizacije.‍

‍

Emocija po definiciji predstavlja karakteristično uzbuđeno stanje organizma izazvano nekim stimulusom ili situacijom, a manifestuje se kao subjektivni doživljaj (npr. prijatnost ili neprijatnost), zatim kao fiziološka reakcija (npr. ubrzan puls), i kao određeno ponašanje (npr. pokreti bežanja).‍

‍

Bazične ili primarne emocije i kod ljudi i kod životinja imaju važnu evolutivnu funkciju. One su evoluirale mnogo pre pojave Homo sapijensa i čine skup bioloških vrednosti koje su nam svima zajedničke u borbi sa životnim zadacima. Sirilnik kaže da je upravo život sa životinjama doslovno isklesao naše mozgove i pomogao da se razviju osobine Homo sapijensa, uključujući i emocionalnu inteligenciju.

‍

Primarne emocije

Primarne emocije su tradicionalno gledano strah, gnev, radost i tuga. Spomenućemo i gledište zasnovano na podacima dobijenim iz neuronauka. Prema Panksep, postoje četiri bazična emocionalna upravljačka sistema: potraga, bes, strah i panika, uz podsisteme kao što su požuda i nega. Neuronaučnici nastavljaju da proširuju, "bazični emocionalni obrazac“ i na druge složenije aspekte.

‍‍‍Igra je jedan od tih obrazaca. Za autore je zadivljujuća činjenica da je svim mladim sisarima, uključujući i ljude, neophodna određena količina igre, posebno grube igre! Igra je regulisana slično drugim osnovnim funkcijama kao što je, na primer, spavanje. Kao što ćemo u slučaju ometanja sna, nadoknaditi propuštene REM faze tokom narednog spavanja, tako će se mladunče pacova, kada je lišeno prilike za grubu igru, prvom sledećom prilikom igrati srazmerno više kako bi nadoknadilo to izgubljeno vreme!

‍

Igra očigledno obavlja važne razvojne funkcije kod svih sisara, i ne samo da je igranje neophodno za normalan razvoj, već i kroz ovaj proces učenja i socijalizacije pasa koristimo, između ostalog, upravo igru. To naše igranje sa psom ovde ima svoja određena pravila uz pomoć kojih mi postajemo „saigrač“ ili „društvo za igru“ našem psu, a nekada i njegov „plen“, i tako dodatno razvijamo kontakt s njim koji nam pomaže u savladavanju drugih zajedničkih zadataka koje želimo da postignemo.‍

‍

Temperament je još jedan pojam vezan za jačinu i način emocionalnog reagovanja. U najvećoj meri je nasledan i veoma se teško menja. I dalje je često spominjana prva tipologija temeperamenata iz antičkog doba, koja ljude razvrstava u kolerike, sangvinike, melanholike i flegmatike. Kolerik je plahovit i nagao, melanholik potišten i bezvoljan, flegmatik hladnokrvan i trom, a sangvinik lako menja raspoloženje koje je mahom vedro.

‍

Od temperamenta zavisi koliko se lako ili često jedinka uzbudi, koliko to uzbuđenje traje, i da li je ono prijatno ili neprijatno, ne samo kod ljudi, već i kod pasa. U jednom istraživanju na ovu temu, baziranom na posmatranju ponašanja pasa u kome su učestvovali životinjski bihejvioristi (stručnjaci za ponašanje životinja), nađene su razlike između dva tipa temperamenata kod pasa.

‍

‍Emocionalno uslovljavanje je vrsta klasičnog uslovljavanja gde se za stimulus vezuju emocionalne reakcije. Te reakcije se brzo i lako stiču, lako se generalizuju na slične situacije, i teško se gase. Dečak, koji se prvobitno nije plašio životinja, izložen je neprijatnom jakom zvuku čekićem baš u trenutku kada prilazi životinji. On je povezao taj zvuk sa životinjom i počeo je da se plaši, ne samo životinja, nego i predmeta koji su podsećali na njih. Tako mogu nastati fobije i averzije, zbog čega je ovo važna tema i kada su u pitanju psi.‍

‍

Emocionalna inteligencija je sposobnost komplementarna logičkoj inteligenciji. Nju ćemo, kada su ljudi u pitanju, najbolje razumeti kao sklop crta kao što su samouverenost, samorazumevanje, empatija, ili sposobnost uspostavljanja skladnih odnosa. O emocionalnoj inteligenciji psa se najviše govori u kontekstu njegovog odnosa sa čovekom, pa tako važni aspekti mogu biti prepoznavanje facijalne ekspresije čoveka, prepoznavanje razlika u tonu njegovog glasa, adaptiranje na socijalne situacije, i slično.

‍

Fobija, anksioznost ili depresija termini su koje u današnje vreme sve češće koristimo i kada govorimo o psima. Međutim, naše lično značenje i doživljaj koje pripisujemo tim rečima može u velikoj meri da oboji naš zaključak o tome šta pas oseća, iako ne možemo biti sigurni da je pas zaista anksiozan ili depresivan u našem smislu te reči. Ljudi među sobom nisu uvek saglasni u tome šta za njih znači biti anksiozan, a njihovi opisi kako se osećaju često su kompleksni i sačinjeni od više različitih osećanja.

‍

Zbog toga je, iako je korisno razlikovati ove pojmove, i ovde neophodan oprez u korišćenju tih pojmova kada su psi upitanju. Strah i fobija su samo naizgled sinonimi, a slično tome nekada se mešaju i pojmovi tuge i depresije. ‍

‍

Strah je primarna emocija koja nastaje usled opažanja opasnosti. To je urođena reakcija na preteći stimulus i ima zaštitnu funkciju, pomaže nam da preživimo. Fobija je intenzivan, ali često iracionalan strah od pojava koje su samo potencijalno opasne ili nisu opasne uopšte. Anksioznost je uznemirenost, teskoba, i za razliku od straha, nije vezana za određeni objekat i često predstavlja iščekivanje neke velike i neodređene nesreće.‍

Tuga je primarna emocija i javlja se kao reakcija na gubitak. Za nju je karakteristično bolno neraspoloženje, bezvoljnost, gubitak interesovanja za spoljni svet. Depresija, pored toga što može biti poremećaj, predstavlja i normalno osećanje tj. raspoloženje koje karakteriše osećanje bezrazložne tuge i bezvoljnosti.‍

‍

Naučena bespomoćnost je pojam skovan da bi opisao rezultat eksperimenta u kome životinja nijednim svojim ponašanjem nije uspevala da izbegne elektrošokove, usled čega je počela pasivno da prihvata neprijatnu situaciju, ne pokušavajući iz nje da pobegne. U svakodnevnom životu, ako se gotovo stalno nalazimo u neprijatnoj situaciji, dolazi do apatije i ravnodušnog prihvatanja patnje, jer smo naučili da nemamo nikakvu kontrolu nad događajima.

‍

Antropomorfno poimanje kao zamka

Pored ovih, mahom neprijatnih, postoje i prijatne emocije koje ljudi najčešće i navode kao glavni razlog zašto uživaju u društvu pasa. Pseće emocionalne reakcije nas toliko podsećaju na naše, da su ljudi često potpuno uvereni da znaju šta pas oseća i često zauzimaju antropocentričnu poziciju, po kojoj su ljudi centar univerzuma i sve najbolje znaju o drugim bićima.

‍

Dovoljno je da spomenemo "ljubav“, uvereni da mi volimo psa i da on "voli“ nas! Međutim, razlog da mi nekoga zavolimo može biti lepota, fizička snaga, stvari koje poseduje, moć, ili inteligencija, ali psa time ne možemo impresionirati. Mi psa nekada biramo prema fizičkom izgledu ili ceni, možemo iz ljubavi mnogo ulagati unjegovu opremu i negu, ali ni to za psa nije ni od kakvog značaja. Našem psu je apsolutno svejedno kako mi izgledamo ili kakvu smo frizuru njemu napravili, da li imamo neki fizički nedostatak, ili koliko košta njegov povodnik.

‍

Pas i čovek nemaju iste subjektivne doživljaje jer je ljudski psihološki život daleko složeniji. Psi nas “vole“, vezani su za nas jer mi im pužamo sigurnost, a koliko god psiholoških slojeva “ljubavi” ljudi nadogradili, ispod svega toga u nama se zaista odvija ista fiziološka reakcija. Istraživanje pokazuje da dok mazimo psa dolazi do hormonske i fiziološke sinhronizacije  - istovremeno kod obe vrste opada kortizol (“hormon stresa”), a rastu oksitocin (poznat kao “hormon ljubavi”) i dopamin (često nazvan “hormon sreće”). Ova emocionalna sinhronizacija između nas i psa ukazuje da bi to mogao biti fiziološki mehanizam na kome se zasniva takozvana “emocionalna zaraza”, tj. nesvesno i spontano prenošenje emocija koje se odvija istovremeno, i sa psa na čoveka, i sa čoveka na psa.                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                Frojd, koji je delio i životni i radni prostor sa psima rase čau čau, kaže da psi vole svoje prijatelje i ujedaju svoje neprijatelje, za razliku od ljudi koji su po njemu nesposobni za čistu ljubav i uvek mešaju ljubav i mržnju u svojim objektnim odnosima. Drugim rečima, psi nemaju ambivalenciju. Dok mi ljudi osećamo i pozitivna i negativna osećanja prema istoj osobi, nekada istovremeno, kod pasa je to nezamislivo.

Još jedan doživljaj psi nemaju, iako im ga ponekad pripisujemo, a to je da rade nešto “nama za inat”. Autori ističu da je inat specifičan po tome što može predstavljati “suprostavljanje radi samog suprotstavljanja”, nekada i na svoju štetu, ili na štetu drugog. Za inat, a slično tome i za osvetoljubivost, potrebne su složenije kognitivne sposobnosti procene i planiranja situacije koje psi ne poseduju. Negativno ponašanje koje kod psa tumačimo kao inat, reakcija je na neku frustraciju, nekada i na nedostatak stimulacije. To ponašanje nije “upereno protiv nas”, već je pas morao nekako da se rastereti napetosti.

‍

Psi nemaju ni samosažaljenje. Kada imaju neke poteškoće (na primer, pas nema jednu nogu), oni ne pokazuju samosažaljenje, niti ih drugi psi tretiraju kao nekog sa poteškoćama. Potpuno različito od ljudi, na njih ne utiče to što se razlikuju od drugih pasa.

‍

Grljenje je, takođe, primer razlike u doživljavanju. Za nas ono predstavlja izraz bliskosti i izvor prijatnosti, i po automatizmu zaključujemo da i pas sigurno oseća isto. Naprotiv, pas grljenje doživljava kao kontrolu, ograničavanje i ulazak u lični prostor. Za njega je to stres na koji može reagovati agresijom.

‍

Iako nam pseća osećanja deluju intenzivno, ta stanja kod njih ne traju dugo  - kada se jedno iskustvo završi, ono je zaista iza njih i spremni su da uđu u novo. Šta god da pas oseća, čini se da to okupira celo njegovo biće. Ne deluje da psi razmišljaju o davnoj prošlosti ili o dalekoj budućnosti, oni su uvek u sadašnjosti i u tom smislu pas jeste velikim delom biće trenutka. To ne znači da svi prethodni "trenuci“ bivaju izbrisani i nestaju. Pas ima neverovatnu memoriju i "trenuci“ ostaju trajno zabeleženi. Kod negativnih iskustava mogu ostaviti posledice i odraziti se na buduće ponašanje iako su već uveliko prošli.

‍

Mason smatra da su pseće emocije čistije i intenzivnije nego ljudske, koje ponekad izgledaju zamućeno i pomešano. Tako izgledaju, jer ljudi imaju složene emocije, kao što su estetska osećanja, osećanje ponosa ili prezira. Psi, pak, imaju pristup emocijama i stanjima koje ljudi ne osećaju ili ne mogu da opaze. Osetni kapaciteti pasa su daleko veći nego naši, prvenstveno njuh, i otvaraju im put do osećanja i stanja o kojima mi ne znamo ništa. Mi zaključujemo o psu na osnovu njegovog ponašanja, nekada tačno, a nekada pogrešno. A pas je živa, hodajuća biohemijska laboratorija koja može kod nas da detektuje ne samo naše emocije i promene raspoloženja, već i promene kao što su predstojeći epileptični napad ili pad šećera u krvi, u trenutku dok ni mi sami, a ni ljudi oko nas, još uvek nismo svesni promene u organizmu.

‍

Pas jeste potpuno zavisan od nas i tako ostaje do kraja njegovog života. Za nas je to kao da imamo "dete koje nikada ne odraste“, u potpunosti smo odogovorni za njega od prvog susreta do poslednjeg trenutka. Zauvek moramo da brinemo o njegovim fiziološkim potrebama, hrani, lečenju, i njegova sloboda zavisi od nas. Kada su emocije u pitanju, ovde je zgodna prilika da razumemo zašto nismo uvek sigurni šta pas oseća. Na primer, kada se vratimo kući posle deset sati odsustva, a pas nam se ludo "raduje", ne možemo tačno da znamo da li nam se "raduje" samo zato što nas "voli najviše na svetu“ ili bar jednim delom i zbog toga što zna da će uskoro da zadovolji svoje fiziološke potrebe koje ga muče već nekoliko sati. I sami imamo to iskustvo, kada nam se ide u toalet i dugo trpimo, ili smo gladni, kakvo uzbuđenje osetimo kad znamo da se bliži olakšanje i prijatnost posle trpljenja.

Pas u tom smislu ima samo nas i njegova potpuna zavisnost od nas verovatno i jeste jedan od glavnih razloga zašto su psi naučili tako dobro da nas "čitaju“, a to što nas dobro "čitaju“ se povratno odrazilo na to kako mi njih doživljavamo. Pas je jedina životinja koja radije bira društvo čoveka nego društvo pripadnika svoje vrste, a za čoveka nijedna druga životinja nema takvo značenje kao pas. Ni prema jednoj drugoj vrsti čovek nije razvio takvo poverenje, oslanjajući se na psa hiljadama godina, i kao na društvo, ali mnogo više poveravajući mu na čuvanje stvari koje su za njega bile od životne važnosti.

‍

Stepen poverenja koje čovek ima u psa najslikovitije vidimo kada čovek koji je slep može da se prepusti psu vodiču da ga vodi prometnom gradskom ulicom i samostalno donosi odluke o njihovom kretanju. U toj slici nisu samo hiljade sati obuke službenog psa, već hiljade godina građenja uzajamnog poverenja.

‍

Kontakt sa psom ne razvija se isključivo stvaranjem kontrole i dominacije, već tako što pokušavamo da “govorimo jezikom psa”, da ga hvalimo glasno i euforično, i da emocije koje pokazujemo prema njemu budu jasne i intenzivne. U poređenju sa psima, mi smo prilično inhibirani u pokazivanju emocija, jer nam kulturološki obrasci tako nalažu. Psi, takvi kakvi su, čine da mi prema njima mnogo lakše pokazujemo osećanja. Ovde imamo priliku bar da pokušamo da budemo direktni, jednostavni i intenzivni u svojim emocijama kao što su oni. I to jeste ono što nam je zabavno i što je izvor radosti dok razvijamo kontakt sa psom, a pas svojim njuhom to nepogrešivo oseća.

‍

Tekst treba posmatrati kao informativni vodič zasnovan na trenutnim naučnim saznanjima, uz napomenu da se nauka o psima stalno razvija. Svaki pas je jedinka za sebe, stoga navedene savete treba prilagoditi specifičnom karakteru i potrebama ljubimca.

‍

‍

Literatura:

1. Kujala, M. V. (2017) Canine emotions as seen through human social cognition, Animal Sentience 14(1)

2. Karpinski, M; Wojtas, J; Garbiec, A. (2022) Temperament Assessment Algorithm in Dogs, Animals (Basel)

3. Alberini, M. Cristina; Travaglia, A. (2017) Infantile Amnesia: A Critical Period of Learning to Learn and Remember

4. Solms, M.; Turnbul, O. (2019) Mozak i unutrašnji svet, Beograd, Clio

5. Masson, J. M. (1997) Dogs Never Lie About Love, London, Vintage Book

6. Sirilnik, B; De Fontene, E; Singer, P. (2018) I životinje imaju prava, Novi Sad, Akademska knjiga

7. Trebješanin, Ž. (2000) Rečnik psihologije, Beograd, Stubovi kulture

8. A Friend in Need (iz serijala Dogs Playing Poker), Cassius Marcellus Coolidge (1844–1934)

‍

Povezani tekstovi:

Osnovna znanja o učenju

Čulo mirisa

Čulo sluha

Socijalizacija psa

Veterinar i grumer

‍

‍

_{Pravna napomena o zaštiti autorskih prava i uslovima korišćenja sadržaja}

_{Svi tekstovi, autorski članci, edukativni materijali i ostali autorski sadržaji objavljeni na internet stranici urbandog.rs predstavljaju intelektualnu svojinu autora i zaštićeni su Zakonom o autorskom i srodnim pravima Republike Srbije ("Sl. glasnik RS", br. 104/2009, 99/2011, 119/2012, 29/2016 - odluka US i 66/2019).}

_{Uredništvo stranice urbandog.rs sa zadovoljstvom podržava obrazovanje, širenje znanja i razvoj svesti o dobrobiti životinja. Sa ciljem da podstaknemo učenje i naučnoistraživački rad, korišćenje našeg autorskog sadržaja dozvoljeno je isključivo pod sledećim pravno definisanim uslovima:}

_{1. Uslovi za opšte citiranje i preuzimanje odlomaka}

_{U skladu sa članom 49. Zakona o autorskom i srodnim pravima, dozvoljeno je bez autorske naknade i bez traženja posebne dozvole citiranje kraćih odlomaka i izvoda iz tekstova u svrhu prikaza, kritike, polemike ili opšteg informisanja javnosti. Prilikom svakog citiranja odlomaka obavezno je kumulativno ispuniti sledeće uslove:}

• _{Jasno navođenje izvora: Mora se eksplicitno navesti naziv internet stranice (urbandog.rs).}
• _{Direktan hiperlink: Obavezno je postavljanje aktivnog, direktnog i vidljivog linka (URL adrese) koji vodi do originalnog teksta sa kojeg je odlomak preuzet.}
• _{Navođenje autora: Mora se jasno navesti ime i prezime autora teksta, ukoliko je ono naznačeno na blogu.}
• _{Srazmernost obima: Preuzeti odlomak mora biti u granicama opravdanih svrhom citiranja (kraći, smisleni isečak teksta koji ne menja kontekst originalnog rada, a ne preuzimanje kompletnog teksta ili njegovog većeg dela).}

_{2. Izuzeci za potrebe obrazovanja i istraživačkog rada učenika i studenata}

_{U skladu sa članom 43. i članom 49. Zakona o autorskom i srodnim pravima, a sa ciljem pružanja doprinosa obrazovnom sistemu i akademskoj zajednici, dozvoljeno je besplatno korišćenje, obrada i citiranje tekstova sa ovog bloga učenicima osnovnih i srednjih škola, kao i studentima svih nivoa studija, isključivo za potrebe izrade:}

• _{školskih referata, prezentacija i domaćih zadataka,}
• _{seminarskih i istraživačkih radova,}
• _{diplomskih, master, specijalističkih i doktorskih radova.}

_{Korišćenje sadržaja u ove obrazovne svrhe dozvoljeno je bez traženja prethodne pisane saglasnosti uredništva, uz strogo poštovanje pravila o navođenju izvora:}

1. _{Pravilno citiranje: U samom radu (ili u bibliografiji/literaturi na kraju rada) mora se jasno navesti naziv internet stranice (urbandog.rs) i tačna URL adresa preuzetog teksta.}
2. _{Integritet sadržaja: Tekst se ne sme modifikovati na način koji menja smisao autorskog dela ili narušava ugled autora.}
3. _{Nekomercijalni karakter: Radovi u kojima se tekstovi koriste ne smeju se javno distribuirati, prodavati niti koristiti radi ostvarivanja direktne ili indirektne materijalne i komercijalne koristi.}

_{3. Zabrana neovlašćenog korišćenja i pravne posledice}

_{Bilo koji drugi oblik korišćenja sadržaja, što uključuje, ali se ne ograničava na: kompletno kopiranje i prenošenje tekstova na druge internet portale, komercijalnu eksploataciju, štampana izdanja ili adaptaciju bez prethodne izričite pisane saglasnosti uredništva stranice urbandog.rs, najstrože je zabranjen.}

_{Svaka povreda autorskih prava koja odstupa od gorenavedenih zakonskih izuzetaka biće procesuirana podnošenjem tužbe nadležnim sudskim organima, u skladu sa građansko-pravnom i krivično-pravnom zaštitom predviđenom pozitivnim propisima Republike Srbije.}

‍