Kada u današnje vreme čitamo ili gledamo sadržaje o psima, nije uvek očigledno da se iza nekih tvrdnji kriju decenije (sada već i vekovi) naučnih istraživanja u raznim naukama, kao što su medicina, veterina, biologija, ili psihologija, koja su dovela do onoga što danas znamo. Dovoljno je da spomenemo svima poznatog Pavlova i njegova otkrića za koja je dobio Nobelovu nagradu pre više od sto godina. Zbog toga bismo hteli nešto više da kažemo o tim saznanjima i naučnicima koji su neki od najzaslužnijih za ono što danas znamo i primenjujemo u svakodnevnom životu koji delimo sa psima i u njihovoj obuci.

Jedna od tih naučnih disciplina je etologija. Etologija se bavi komparativnim izučavanjem obrazaca ponašanja živih bića u prirodnoj sredini metodom sistematskog posmatranja. Proučavaju se obrasci ponašanja kao što su agresivnost, igra, teritorijalno ponašanje, i tako dalje, i to kod svih vrsta.

Etologija na neki način razvila kritikujući bihevioristički pristup tumačenju ponašanja životinja. Biheviorizam je tema posebnog teksta, kao jedan od samo nekoliko najvažnijih sistema, škola u psihologiji. Kritičari su smatrali da nije dovoljna S-R (stimulus-reakcija) formula da u potpunosti objasni ponašanje, već se moraju uzeti u obzir filogenetski programirani mehanizmi adaptacije, instinkti. Iako zvanično pripadaju dvema različitim naukama, biheviorizam psihologiji, etologija biologiji, imaju sličan predmet istraživanja - izučavanje ponašanja. Ključne razlike su što je etologija fokusirana na urođene obrasce, a biheviorizam na naučene, etologija posmatra ponašanje u prirodnom okruženju, a biheviorizam u kontrolisanim, eksperimentalnim uslovima. Ovo je vrlo grubo razgraničenje, jer su se obe discipline kroz svoj razvoj menjale, a i zbog toga što je etologija povezana i sa psihologijom. Još jedno važno razgraničenje je da takozvani životinjski bihevioristi, oni koji se bave ponašanjem životinja, ne moraju obavezno biti pristalice biheviorizma kao psihološke škole, već mogu biti drugačije orijentisani i bliži, na primer, etološkim shvatanjima.

Svemu što se dešava u nauci i saznanju nešto je prethodilo. Sve što danas znamo bilo o kojoj pojavi bilo bi nezamislivo bez prethodnih saznanja koja su otkrivana, potom kritički preispitivana, nekada i potpuno opovrgavana. Teško je odrediti početnu tačku od koje treba krenuti, ali u kontekstu današnjih naučnih saznanja o psima, njhovom ponašanju, obuci i odnosu sa ljudima, za pokušaj da se prikaže razvoj i značaj etologije za današnje bavljenje psima, biće to oko dvesta godina unazad, jer etologija svoje temelje pronalazi kod Darvina.

Čarls Darvin (Charles Darwin) je prikupljanje materijala za svoja istraživanja velikim delom obavio od 1831. do 1836. tokom boravka na brodu Bigl, a Poreklo vrsta putem prirodne selekcije, jedna od najznačajnijih knjiga u istoriji nauke, pojavljuje se 1859. Predstavljajući Darvina u okviru funkcionalizma u psihologiji, Korać govori o njegovom značaju za psihologiju, bez obzira što Darvinova teorija pripada pre svega biologiji. Iako indirektan, njegov uticaj na psihologiju je veliki, podstičući pitanje da li postoji kontinuitet u mentalnom funkcionisanju između čoveka i ostalih životinja, kao i, ukoliko se svest shvati kao proizvod evolucije, kako izgleda ta mentalna aktivnost kod drugih živih bića. Iz tih interesovanja praktično nastaje zoopsihologija i pokušaj da se utvrdi i poredi kako čovek i ostale životinje reaguju na određene zadatke.

Drugi indirektan uticaj i podsticaj za psihologiju, jeste da ne istražuje samo sadržaje svesti, već i njenu funkciju i čemu sve zapravo svest služi. I psihologija je počela da se bavi problemom adaptacije organizma na sredinu.

Darvinova teorija, učenjem o varijacijama unutar same vrste, podstakla je i istraživanje individualnih razlika u psihologiji. Dok su se strukturalisti i dalje bavili opštim zakonima svesti, drugi psiholozi su se više zainteresovali za to kako se pojedinci među sobom razlikuju. Darvin, piše Korać, tako u psihologiju donosi dve velike teme – istraživanje individualnih razlika i komparativne studije, poređenje u mentalnom fukcionisanju čoveka i ostalih životinja. Darvin je i sam napisao jednu važnu komparativnu studiju Izražavanje emocija kod čoveka i životinja, sa veoma zanimljivim opservacijama.

Glavna teza ove Darvinove knjige, navodi Todorović, jeste da postoji evolucioni kontinuitet između životinja i ljudi što se tiče različitih fizičkih i funkcionalnih karakteristika, kao i da postoji sličnost afektivnih izraza kod životinja i ljudi. Darvinovo komparativno proučavanje emocionalnog izražavanja obuhvatalo je ljude iz različitih kultura i pripadnike različitih rasa, bebe i decu, kao i pojedine životinje (kao što su majmuni, psi, mačke, konji, i tako dalje). Darvin je na osnovu rezultata svojih istraživanja zaključio da emocionalno izražavanje nije naučeno već urođeno, kao i da je univerzalno, zajedničko svim ljudima. Postavlja i hipotezu da se i kod životinja može uočiti afektivno izražavanje koje podseća na ljudsko. U osnovi ove tvrdnje je ideja da se ljudsko emocionalno izražavanje može bolje razumeti ako se dovede u vezu sa emocionalnim izražavanjem životinja. Sličnost pojedinih afektivnih izraza kod životinja i ljudi mogla bi se, prema Darvinu, objasniti pomoću teze o zajedničkom poreklu.

Darvin je skoro uvek bio u društvu pasa koji su bili njegovi stalni svakodnevni pratioci kod kuće i na terenu, u šetnjama ili u lovu. Posmatrao je njihove varijacije u rasi i ponašanju, njihovo prilagođavanje specifičnim uslovima, kao i njihove mentalne i emocionalne sposobnosti, koje su bile bliske ljudskim. U mladosti je bio strastveni lovac i njegovo iskustvo sa lovačkim psima koji prate trag ili gone plen bilo je važno za njegov rad. U ranom nacrtu svoje teorije o vrstama, koristio je hrta kao primer adaptacije i selekcije, napominjući kako su svaka njegova kost i mišić, instinkt i navika, stvoreni za hvatanje zečeva. Proučavao je i socijalno ponašanje pasa, primećujući i njihovu privrženost vlasnicima.

Nažalost, kao i sa mnogim drugim velikim otkrićima, i pogrešna primena bioloških zakona evolucije na ljudsko društvo, navodi Saik, poslužila je kao naučno opravdanje za društvenu nejednakost i radikalne eugeničke prakse. Darvinovi biološki koncepti, poput "prirodne selekcije" i "borbe za opstanak", neadekvatno su preslikani na ljudsko društvo. Herbert Spenser, a ne Darvin, ključna je figura za nastanak socijalnog darvinizma. On je skovao frazu "opstanak najjačih". Socijalni darvinisti su tvrdili da su bogati i moćni uspešniji jer su biološki superiorniji i prilagođeniji. To je služilo kao opravdanje za surovu ekonomsku politiku, zanemarivanje siromašnih i kolonijalnu dominaciju nad "manje vrednim" narodima. Dok je rani socijalni darvinizam zagovarao pasivno puštanje prirodne selekcije, eugenika, čiji je tvorac Darvinov rođak Golton, uvela je aktivnu ljudsku intervenciju. Eugenika je transformisala ideju "opstanka najjačih" u aktivne, često nasilne programe, podstičući reprodukciju najsposobnijih, a selekcionišući reprodukciju nesposobnih, što je svoj vrhunac doživelo u nacističkoj ideologiji.

Bilo bi nepravedno spomenuti Goltona samo u kontekstu pravca u kome su posle njega otišla njegova istraživanja, jer je njegov rad dosta prethodio dešavanjima u dvadesetom veku (njegovo prvo delo pojavilo se 1869. godine). Korać navodi da su dva važna rezultata ostala iza Goltona: prvi, da su ljudske sposobnosti specifične, a ne generalne (da je za ispitivanje individualnih razlika potrebno konstruisati različite testove), i drugi, da nasleđe igra veliku ulogu u intelektualnim sposobnostima koje je on ispitivao.

Najmanje što možemo da spomenemo u vezi sa psima jeste njegov izum Goltonova pištaljka, ultrazvučna pištaljka uz pomoć koje je merio raspon sluha kod pasa još krajem devetnaestog veka. I sam je pisao o tome da u opsegu zvuka koji čovek uopšte ne čuje postoje razlike među psima, da mali psi čuju veoma oštre (visoke) tonove koje veliki psi ne čuju. Taj nalaz je veliki za ono vreme, a u međuvremenu su otkrivene mnogo detaljnije razlike u sluhu u zavisnosti od anatomije i drugih karakteristika.

To je samo kratak osvrt na to kako svako veliko naučno otkriće može biti i zloupotrebljeno, ali vratimo se temi i napretku u nauci koji je Darvin inspirisao.

Konrad Lorenc, Karl fon Friš i Nikolas Tinbergen često su zajedno navođeni kao osnivači etologije, jer su dobili zajedno Nobelovu nagradu iz fiziologije ili medicine 1973. godine, koja je tada po prvi put dodeljena za istraživanje koje je vezano za ponašanje, a ne za laboratorijska otkrića. Konrad Lorenc je često nazivan „ocem etologije“, svakako je „najzvučnije“ ime i najpoznatiji široj javnosti i zbog naučno-popularnih knjiga koje je objavljivao. Njegova knjiga Govorio je sa životinjama izašla je i kod nas, u izdanju Srpske književne zadruge 1978. godine.

Konrad Lorenc  (Konrad Lorenz), dobitnik Nobelove nagrade 1973, rođen je u Beču 1903. godine. Veoma rano je pokazao interesovanje za životinje. I dok je bio mlad, pružao je negu bolesnim životinjama iz obližnjeg zoološkog vrta Šenbrun. Takođe je vodio dnevnik sa detaljnim beleškama o ponašanju ptica, što će kasnije prerasti u ozbiljno naučno istraživanje koje će ga dovesti do velikih otkrića.

Otkrio je i istražio oblik učenja koji je nazvao utiskivanje. Učenje utiskivanjem je oblik ranog učenja i vezano je za kritični period i instinktivno ponašanje. Lorenc ga je opisao kod pataka i gusaka, čiji tek izlegli mladunci trče za svakim objektom koji se kreće i emituje ritmičke glasove određene jačine. Bilo da je to pas ili čovek, mladunče će se vezati za njega, a kritični period za razvoj ove funkcije koja mladuncima obezbeđuje zaštitu i opstanak, često je prvi dan po rođenju.

Lorencovi koncepti unapredili su moderno naučno razumevanje načina na koji se obrasci ponašanja razvijaju kod vrsta, naročito koja je adaptivna vrednost nekog ponašanja za opstanak vrste. On je tvrdio da su životinjske vrste genetski oblikovane tako da uče specifične vrste informacija koje su važne za opstanak. Njegove ideje su takođe osvetlile način nakoji se obrasci ponašanja razvijaju i sazrevaju tokom života pojedinačne jedinke. U kasnijem delu svoje karijere, Lorenc je primenio svoje ideje na ponašanje ljudi kao članova jedne društvene vrste. U popularnoj knjizi iz 1963, O agresiji, on je tvrdio da borbeno i ratoborno ponašanje kod čoveka ima urođenu osnovu, ali da se može modifikovati uticajem okruženja kroz pravilno razumevanje i obezbeđivanje zadovoljenja osnovnih nagonskih potreba ljudskih bića, što je primena koja je imala kontroverzne filozofske i sociološke implikacije.

Konrad Lorenc u svojoj knjizi Temelji etologije, posvećenoj Tinbergenu, navodi da je etologiju ili komparativno istraživanje lako definisati  - “sastoji se od toga da se na ponašanje životinja i ljudi primene sva ona ispitivanja i metode koje su još od Darvina same po sebi razumljive u svim ostalim granama biologije”. Lorenc se pita zbog čega su se evolucionistička shvatanja i Darvinovo učenje o prirodnoj selekciji tako brzo ukorenili u biologiji, a tako kasno prihvaćeni u psihologiji i istraživanju ponašanja. On osnovni razlog vidi u borbi koja je u to vreme postojala između dve međusobno suprotstavljene psihološke škole, hormičke, ili cilju usmerene psihologije Vilijama MekDugala, i Votsonovog biheviorizma. Cilju usmerena, hormička psihologija postulirala je instinkt, ali su smatrali da ga nije potrebno tumačiti i objašnjavati. Čovekovo ponašanje je prema njima motivisano nagonskim potrebama i usmereno cilju, a saznajni procesi imaju sekundarnu ulogu. Biheviorizam je, prema Lorencu, s pravom upućivao kritike ovakvom shvatanju i tražio razložnija objašnjenja. Kontrolisani eksperiment za njih je jedini legitimni naučni izvor i zahtevaju da naučne metode stupe na mesto filozofskih spekulacija. Lorenc smatra da, izuzev omalovažavanja jednostavnih zapažanja, biheviorizam nije sadržavao nijednu metodološku grešku, ali opet nije urodio plodom, jer se potpuno fokusirao samo na one delove životinjskog i ljudskog ponašanja koje je bilo moguće eksperimentalno istraživati, što je dovelo do monizma u tumačenju.

Bihevioristički postupak je kombinovao teoriju refleksa, sa Vuntovim asocijacionističkim shvatanjem, i sa rezultatima Ivana Pavlova, i iz toga lako apstrahovao mehanizam ponašanja, takozvanu “uslovnu reakciju”, idealnu za eksperimentalno istraživanje. Takav postupak je u vreme kada se pojavio mogao biti samo pozdravljen, ali Lorenc smatra da mu se potkrala logička greška, a to je da je svako ponašanje naučeno ponašanje, što je za Lorenca “potpuna faktička besmislica”.

Interesantno je Lorencovo gledanje na to kako su ova dva pravca odlazila u ekstrem, jedni kroz mistično strahopoštovanje prema “instinktu”, smatrajući nerazjašnjivim sve što je instinktivno i bežeći od kauzalne analize, a drugi poričući sve što je urođeno i dogmatski sve objašnjavajući kroz naučeno. Lorenc smatra tragičnim to što su MekDugal i ostali pripadnici cilju usmerene psihologije bili poznavaoci životinja i posedovali “opsežno opšte znanje o ponašanju životinja, koje bihevioristima nedostaje još i danas, naprosto jer oni posmatranje smatraju ne samo nepotrebnim, nego i nenaučnim”. Na kraju slikovito kaže  - čoveku pada na pamet Faustova izreka: “Ono što ne znamo, baš je ono što nam je potrebno, a ono što znamo, ne možemo upotrebiti”. U punom jeku borbe između te dve strane, bez njihovog znanja ili bilo kakvog uticaja, počelo je, naučno istraživanje urođenih načina ponašanja.

Postoji jedna senka na Lorencovom radu o kojoj je rapravljano i posle dodele Nobelove nagrade (posthumno mu je oduzet počasni doktorat Univerziteta u Salcburgu), a sve zbog njegove privrženosti nacizmu i naknadnog zataškavanja te činjenice, kako stoji na sajtu Svetskog Jevrejskog kongresa. Lorenc je u početku negirao članstvo u nemačkoj nacističkoj partiji, sve dok dokument iz 1938. o njegovom učlanjenju nije pronađen. Kao član je bio angažovan u Kancelariji za rasnu politiku.

Rad Konrada Lorenca svakako je od ogromne važnosti za razumevanje pasa jer su njegova otkrića omogućila postavljanje temelja komparativne etologije i moderne kinologije kroz naučno istraživanje ponašanja pasa. I sam je, naravno, pisao o psima i njihovom ponašanju.  

Nikolas Tinbergen (Nikolaas Tinbergen), dobitnik Nobelove nagrade 1973, rođen je u Hagu, 1907. godine. Tinbergen je naglasio važnost i instinktivnog i naučenog ponašanja za preživljavanje, a životinjsko ponašanje je koristio kao osnovu za razmatranja prirode ljudskog nasilja i agresije. Posebno je poznat po dugogodišnjim promatranjima galebova i njihovom ponašanju tokom udvaranja i parenja. Bavio se i proučavanjem ponašanja riba.

Od velikog značaja za modernu nauku, pa i za kinologiju, jeste postavljanje metodološkog okvira i danas poznatog pod nazivom "Četiri pitanja", iz 1963. godine. Njegov model zahteva da se svako ponašanje koje izučavamo (kod pasa, na primer, lajanje, mahanje repom ili agresija) analizira kroz četiri komplementarne dimenzije nekog ponašanja.

Mehanizam tj. uzročnost - Šta spolja ili iznutra direktno izaziva ponašanje? Kod pasa, na primer, treba objasniti kako hormoni (poput kortizola kod stresa) ili spoljni okidači (zvuk grmljavine) pokreću određenu reakciju.

Ontogeneza tj. razvoj jedinke  - Kako se ponašanje menja tokom života psa? Ovo pitanje pomaže da se objasni značaj nekog ponašanja za razvoj jedinke, na primer, značaj socijalizacije šteneta za formiranje ponašanja odraslog psa.

Funkcija tj. adaptivna vrednost - Kako to ponašanje pomaže psu da preživi? Na primer, mahanje repom ili položaj za igru ("play-bow") služe kao jasni komunikacioni signali koji smanjuju rizik od sukoba i povreda unutar grupe.

Filogeneza tj. evolucija, razvoj vrste - Kako se ponašanje razvijalo kroz istoriju vrste? Ovo nam pomaže da istražimo i razumemo koja su ponašanja psi nasledili od svojih predaka (na primer, nagon za plenom ili obeležavanje teritorije urinom).

Tinbergen i Lorenc su saradnju počeli sredinom tridesetih godina prošlog veka i jedan od njihovih zajedničkih koncepata je FAP (Fixed Action Pattern), fiksni obrazac ponašanja ili urođeni šablon ponašanja. To je genetski programirani niz pokreta koji je karakterističan za celu vrstu. Lorenc i Tinbergen su definisali da ovaj obrazac stereotipan, uvek se izvodi na potpuno isti način, zatim da je nezavisan od učenja, životinja zna da ga izvede savršeno od rođenja, kao i da uvek ide do kraja. Kada jednom počne, životinja ga mora izvesti do samog kraja, čak i ako se stimulus ukloni u međuvremenu.

Na primer, pas „zakopava“ kost u pod tako što kopa ili grebe po tvrdom podu prednjim šapama, spušta kost na tlo u “iskopanu rupu”, zatim koristi njušku za guranje „nevidljive zemlje“ preko kosti kako bi je “zakopao”. Ako pas otpočne ovu sekvencu ponašanja, izvešće je do kraja iako kost bude sklonjena dok on kopa.

Karl fon Friš (Karl von Frisch), dobitnik Nobelove nagrade 1973, rođen je 1886. u Beču. Oko 1910. godine, fon Friš je pokrenuo studiju koja je pokazala da ribe mogu razlikovati boju i osvetljenost, a kasnije i da su oštrina sluha i sposobnost razlikovanja zvuka kod riba superiornije u odnosu na ljude.

Fon Friš je najpoznatiji po svojim studijama o pčelama. Godine 1919. demonstrirao je da se one mogu istrenirati da razlikuju različite ukuse i mirise. Otkrio je da je njihovo čulo mirisa slično ljudskom, ali da im čulo ukusa nije tako visoko razvijeno iako nije ograničeno samo na ukus slatkog. Najveće otkriće, fascinantno i danas, jeste da pčele prenose informacije o udaljenosti i pravcu izvora hrane ostalim članovima kolonije pomoću dve vrste ritmičnih pokreta, kruženjem i njihanjem, što se naziva i “pčelinji ples”.

Godine 1949. fon Friš je utvrdio da pčele koriste Sunce kao kompas čak i kada Sunce nije vidljivo, očigledno pamteći obrasce polarizacije sunčeve svetlosti u različito doba dana, kao i položaj ranije uočenih orijentira u prostoru. Njegov doprinos razumevanju pasa je indirektan, kroz postaviljanje naučnih temelja za razumevanje čula i percepcije.

Kao profesor minhenskog univerziteta, zapao je u nevolje 1933. u vreme čistke nad Jevrejima na osnovu novousvojenih zakona. Ostao je na mestu profesora, kategorisan kao “jedna osmina Jevrejin”, ali je bilo pritisaka da bude otpušten zbog tvrdnji da je “jedna četvrtina Jevrejin”, da je prijatelj Jevreja, da zapošljava strance, i tako dalje. Nije bio otpušten najverovatnije zahvaljujući tome što je njegov rad bio smatran važnim za prehrambenu politiku.

Konrad Most, rođen je u Nemačkoj 1878. godine. Iako široj javnosti manje poznat i ne spada među etologe, njegov rad je od neprocenjivog značaja za rad sa psima. U svom izdanju iz 1910. godine, Obuka pasa: Priručnik, pokazao je razumevanje principa operantnog uslovljavanja skoro trideset godina pre nego što ih je B. F. Skiner formalno izložio. Pisao je o korišćenju instinktivnog ponašanja, kao što je nagon za plenom, za treniranje željenih ponašanja. Zatim o upotrebi prinude i podsticaja, o oblikovanju ponašanja, kao i o važnosti pravovremenog nagrađivanja i kažnjavanja. Iako su se saznanja i gledanja na kažnjavanje u velikoj meri promenila, osnovni principi Mostovih metoda i dalje se koriste.

Most je čuven i po tome što je sprovodio opsežna eksperimentalna testiranja sposobnosti pasa da prate trag. Zajedno sa Oskarom Fungstom još početkom 20. veka sproveo jednu od najrigoroznijih procena ove sposobnosti. Razvio je komplikovani točak za ostavljanje otisaka cipela i sistem žičara za pomeranje čoveka nakon postavljanja traga, i tako vršio eksperimente kako bi identifikovao karakteristične znake koje psi koriste prilikom praćenja traga. Razotkrio je da čovek zapravo nije bio neophodan i da će psi spremno nastaviti da prate tragove koje je ostavio uređaj sa točkom, čak i u odsustvu ljudskog mirisa. Ovo otkriće navelo je Mosta da zaključi kako psi prate složenu „sliku“ stimulusa, pri čemu miris oštećenih biljaka i vizuelni stimulusi takođe značajno doprinose uspešnosti psa u praćenju traga.

Obukom službenih pasa počeo je da se bavi 1906. godine, dok je služio kao komesar policije u Kraljevskoj pruskoj policijskoj upravi u Sarbrikenu. Tokom narednih osam godina obučavao je policijske snage metodama dresure policijskih pasa koje je sam razvio. Početkom rata 1914. poslat je na front, kako bi organizovao i rukovodio upotrebom vojnih pasa na Istočnom frontu, a sledeće godine je postavljen na čelo organizacije svih kinoloških službi i na Istočnom i na Zapadnom frontu.

U znak priznanja za ratne zasluge, Prusko ministarstvo rata mu je 1919. godine dodelilo priznanje kao “tvorcu Kinološke službe u Svetskom ratu 1914–1918“. Između dva svetska rata bio je šef Odeljenja za kinološka istraživanja Vrhovne komande kopnene vojske, a tokom tog perioda bio je i savetnik finske vlade za organizaciju njihovih kinoloških službi. Odigrao je vodeću ulogu u osnivanju Društva za kinološka istraživanja i Nemačkog društva za psihologiju životinja, osnovanih 1931. godine.

Džon Pol Skot i Džon Fuler (John Paul Scott i John L. Fuller) su američki naučnici koji su se bavili bihevioralnom genetikom ili genetikom ponašanja. Knjizi Genetika ponašanja, čiji je Fuler koautor, često se pripisuje zasluga za utemeljenje ove oblasti. Skot, rođen 1909. godine, bio je profesor komparativne psihologije, a Fuler, rođen 1910. godine, bio je profesor psihologije.

Najčešće su spominjani zajedno zbog svog dugogodišnjeg zajedničkog istraživačkog rada sa psima u prestižnoj Džekson laboratoriji, u Mejnu, a ključna tema je uloga nasleđa u ravoju ponašanja pasa. U svojoj knjizi Genetika i socijalno ponašanje pasa otkrivaju da nasleđe utiče na gotovo svaku testiranu osobinu, da pol utiče na agresivnost i redosled dominacije, ali ne i na sposobnost dresure i rešavanje problema. Otkrivaju da emocionalne karakteristike utiču na učinak, ali da, iako se rase u velikoj meri razlikuju po emocionalnim i motivacionim karakteristikama, nijedna ne pokazuje izrazitu nadmoć u rešavanju problema. Ukazuju i na to da je veoma složen put između primarnog delovanja gena i njihovog konačnog efekta na ponašanje.

Ogroman doprinos znanju o psima dali su i kroz svoja otkrića vezana za kritični period za socijalizaciju kod pasa. Skot još 1958. u svom članku Critical period in the Development of the Social Behaviour in Puppies govori da je kritični period za razvoj socijalnih odnosa već dobro poznat fenomen kod društvenih životinja i govori o fizičkim i naslednim osnovama kritičnog perioda kod pasa. Zatim kaže da se normalan socijalni razvoj šteneta odvija u nekoliko faza, ali da je najvažnija primarna socijalizacija koja počinje u uzrastu od tri nedelje. Važna napomena koju je još tada dao jeste da je štene odmah nakon rođenja prilično zaštićeno od psiholoških uticaja, ali da tokom kritičnog perioda postaje osetljivo jer senzorni organi i nervni sistem nisu još potpuno razvijeni. Efekti iskustva tokom tog ranog razvojnog perioda tek je trebalo da budu ispitivani.

Majkl V. Foks (Michael W. Fox) rođen je 1937. i školovan u Velikoj Britaniji, gde je kao veterinar stekao doktorat iz medicine i postao doktor nauka na etologiji/ponašanju životinja. Zaslužan je i za to što su ponašanje životinja i njihova dobrobit postali deo nastavnog programa veterine širom sveta.

Od njegovih zasluga izdvajamo komparativnu etologiju kanida. Pre 1970. godine i pojave njegovih knjiga naše znanje o ponašanju vukova i drugih kanida, uključujući domaćeg psa, bilo je prilično ograničeno. U delu Ponašanje vukova, pasa i srodnih kanida, on je predstavio neka od prvih naučnih istraživanja u ovoj oblasti koja su postavila temelje za kasnije studije. Foks je bio jedan od prvih koji je primetio ulogu submisivnog ponašanja kod vukova, dovodeći u sumnju da agresivno ponašanje vlada u čoporu vukova. Takođe je prepoznao da su vučji čopori uglavnom porodične jedinice i da roditelji pokazuju veliku toleranciju i prihvatanje svog mladog potomstva. Iako je veliki deo istraživanja bio zasnovan na ponašanju vukova u zatočeništvu, veliki deo je i prošao test vremena i kasnije je potvrđen.

Njegova knjiga Pas: Njegovo pripitomljavanje i ponašanje jedna je od prvih i najvažnijih studija o tome kako su psi pripitomljeni i kako je taj proces uticao na ponašanja naših današnjih kučića. Napisana 1978. godine, mnogo pre nego što je iko mogao da zamisli sekvenciranje psećeg genoma i istraživanja psećeg DNK, ova knjiga je bila korak napred u razumevanju uticaja pripitomljavanja na ponašanje. Foks je primetio da je pripitomljavanje pasa uticalo na vrste ponašanja koje danas vidimo, a koje su u suprotnosti sa vukovima, uključujući poslušnost, prilagodljivost i smanjenje „divljeg“ ponašanja koje viđamo kod vukova, kao što su agresija i predatorstvo. Krajnji rezultat je pas koji je postao životinja čije preživljavanje zavisi od ljudi.

Pisao je o socijalizaciji i značaju obogaćivanja za razvoj psa i svojim otkrićima da su štenci izloženi kompleksnijim stimulusima domantniji nad štencima iz “siromašnijeg” okruženja sa manje stimulusa, koji su bili suviše inhibirani i plašljivi i stoga skloniji autodestruktivnom ponašanju.

Svojom knjigom Razumevanje svog psa pribliožio je etološka saznanja širokoj publici i detaljno opisao vizuelne signale pasa, kao što su, na primer, držanje ušiju ili repa, i objašnjavao značenje tih signala u komunikaciji.

Rejmond Kopinger (Raymond Coppinger) rođen je 1937. u Americi, etolog, profesor biologije i kognitivnih nauka. Smatra se da je Majkl V. Foks postavio temelje za kasnija velika saznanja koja je doneo upravo Kopinger. Sarađivao je sa suprugom Lornom Kopinger, sa kojom ima zajednička izdanja.

U jedno od knjiga, Šta je pas, daju okvirne procene da od svih pasa na svetu manje od dve stotine miliona čine kućni ljubimci koji žive sa ljudima, a da planetom luta četiri puta više pasa koji su sami svoji gospodari i slobodno lutaju. Autori iznose hipotezu da današnji psi nisu evoluirali direktno od vukova, niti su ih dresirali rani ljudi, već su nastali od predaka koji su se sami pripitomili kako bi iskoristili novu ekološku nišu: deponije mezolitskih sela. Ti psi su, poput golubova ili veverica, visoko prilagođeni svaštari koji su evoluirali da bi zauzeli specifične niše u blizini ljudi gde je bilo ostataka hrane, zapravo su se sami pripitomili i postali efikasni sakupljači ljudskog otpada. Kopingerovi nam predstavljaju analizu evolucije i prilagođavanja ovih samostalnih pasa, kao i ono što oni mogu otkriti o vrsti kao celini. Ispituju i karakteristike ponašanja koje psima omogućavaju da uspešno žive i da se razmnožavaju, neometani od strane ljudi, u sredinama koje inače ne smatramo prijateljskim za pse.

Kopingerove prve profesionalne studije o psima započele su kroz trke sankama koje vuku psi. Njegovi istraživački projekti sa psima za vuču sanki uključuju psihologiju trkačkih pasa, njihove reakcije na stres usled zadržavanja toplote, i tako dalje. Kopingerovi su osnovali 1976. godine Projekat za zaštitu stoke pomoću pasa na koledžu Hempšir. Ova dugoročna istraživanja o ponašanju pasa za farmere i rančere u SAD dovela su do boljeg razumevanja ranog razvoja ponašanja pasa, kao i toga kako rano iskustvo (ili njegov nedostatak) može uticati na ponašanje odraslih jedinki. U kasnijoj fazi, Kopinger je usmerio svoju pažnju na pse pomagače. Njegovo neposredno poznavanje amova za pse, mehanike i fiziologije vuče, kao i odnosa između iskustva, obuke i ponašanja, pružilo mu je dragoceni uvid u živote pasa od kojih se očekuje da unaprede živote ljudi sa posebnim potrebama.

Kao naučnik koji je takođe bio posvećen očuvanju divljih životinja, dao je doprinos kontroli predatora bez ubijanja na rančevima i farmama širom SAD, a projekat je proširivao i na zemlje u Evropi i Aziji.

Važan njegov nalaz jeste i takozvana predatorska sekvenca ponašanja (predatory motor sequence) koja opisuje prirodni lanac ponašanja koji divlji kanidi poput vukova koriste za pronalaženje, hvatanje i konzumiranje plena. Kopingerovi objašnjavaju kako je čovek selektivnim uzgojem uspeo da izmeni, pojača ili priguši određene delove ovog niza kako bi stvorio različite rase pasa kod kojih je sačuvan deo sekvence (ovčara, retrivera ili terijera). Kompletna sekvenca se sastoji od sledećih ponašanja: orijentacija, vrebanje i fiksiranje, jurenje, hvatanje ugrizom, ubijanje ugrizom (praćeno poznatim trešenjem glave “plenom” levo-desno), komadanje i na kraju jedenje plena. Neka od ovih ponašanja možemo videti i danas kod naših pasa.

Kopinger piše i o neoteniji, zadržavanju i u odraslom dobu mladalačkog oblika i osobina vukova, kao što su okrugao i kratak oblik lica sa spuštenim ušima, kao i ponašanja kojima traže pažnju i negu. To znači da zadržavanjem dopadljivog izgleda vučića i u odraslom dobu, razvoj pasa kao da ostaje u večitom mladalačkom stadijumu, što ih čini prilagodljivim ljudskom uticaju.

Eberhard Trumler, rođen u Beču 1923. godine, bio je etolog. Zajedno sa Lorencom, čiji je učenik i saradnik bio, osnovao je Društvo za istraživanje domaćih životinja. Iako se bavio i ponašanjem divljih i domaćih konja, osnovao je Stanicu za biologiju domaćih životinja i fokus njegovog rada bio je posmatranje pasa u različitim fazama pripitomljavanja. Trumler je pretpostavljao da su divlji preci naših domaćih pasa i dalje pokazivali iskonsko nagonsko ponašanje koje domaći psi više ne ispoljavaju. Posmatranje ovog iskonskog društvenog ponašanja smatrao je osnovom za razumevanje ponašanja domaćih pasa. Pored svojih istraživačkih zadataka, stanica i danas služi kao platforma za informacije i razmenu među naučnicima, praktičarima i ljubiteljima pasa. „Mesto koje je potpuno po meri pasa“, govorio je Trumler. Izuzimajući vreme hranjenja, oni tamo žive bez ljudskog uplitanja, na otvorenom, u uslovima koji su maksimalno približni njihovom prirodnom staništu. Cilj njegove stanice je da stvori uslove za sistematsko posmatranje gde se proučava prirodno ponašanje pasa. Stanica stoga uspostavlja suštinski drugačije uslove od onih koji se sreću na primer u školama za obuku pasa.

Trumler je napisao niz knjiga o psima u vreme kada je to još uvek bila prilično neistražena oblast i postao poznat širokoj publici. Čitav život proveo je u Stanici za biologiju domaćih životinja.

Kaže da mi ljudi smatramo sebe “krunom stvaranja” i dodaje da kada takav jedan Homo sapijens, kao kruna stvaranja, masovno proizvodi pse, kada ih rasprodaje kao “povrće za supu”, otprema ih kao robu, obuzme ga “osećaj dubokog stida što je pripadnik te čudne vrste“. Osuđuje komercijalni masovni uzgoj i okrutne prakse odgajanja još sedamdesetih i osamdesetih godina, i uvek se zalagao za držanje životinja u uslovima koji odgovaraju njihovoj vrsti. „Upravo u tome leži moja motivacija za istraživanje pasa, u nadi da ću uspeti da ublažim nevolju ovih divnih stvorenja“, piše Trumler.

Njegova najvažnija otkrića i doprinosi proizašli su iz posmatranja primitivnih rasa pasa, pre svega dingo pasa, koji su živeli u prirodnim čoporima bez uticaja čoveka na stanici. U svojoj knjizi Moji divlji prijatelji, pisao je da je proučavanje divljih pasa, prirodnih pasa koje čovek nije odgajao, ključan preduslov za razumevanje izvorne prirode pasa. Izuzimajući hranjenje, divlji psi tamo žive bez ljudskog uplitanja, u uslovima koji su što je moguće bliži njihovom prirodnom stanju. U takvim uslovima javljaju se urođene razlike u ponašanju pasa. Poređenjem ponašanja divljih pasa i naših današnjih kućnih ljubimaca može se, na primer, uočiti da li je određeno ponašanje urođeno ili je oblikovano uslovima okruženja.

Mark Bekof (Marc Bekoff), rođen 1945. godine u Americi, biolog je i etolog. Glavna njegova istraživačka polja uključuju ponašanje životinja, kognitivnu etologiju, bihevioralnu ekologiju i saosećajnu konzervaciju, čiji su osnovni postulati da se ne nanese šteta, kao i da je život svake individue važan zato što je živa, i da ima inherentnu vrednost, a ne zbog onoga što može učiniti za nas (tretiranje svake individue sa poštovanjem i dostojanstvom). Piše i o interakcijama između ljudi i životinja i zaštiti životinja. Sarađivao je i sa čuvenom Džejn Gudol i zajedno sa njom osnovao organizaciju Etolozi za etičko tretiranje životinja.

Knjiga Marka Bekofa Emocionalni životi životinja sintetizuje naučna istraživanja i terenska zapažanja koja pokazuju da životinje (ne samo ljudi) poseduju složene i bogate emocionalne živote, uključujući radost, tugu ili empatiju. Isticanjem zajedničke neurobiologije i društvenih ponašanja poput recimo fer-pleja (poštene igre), zalaže se za etički i saosećajni zaokret u načinu na koji ljudi tretiraju životinje.

Biodiverzitet osećajnosti ubrzano se širi, piše on u svom eseju, i dodaje je da je godinama tvrdio da pretpostavke o emocijama kod životinja nisu bile antropomorfne projekcije, već su odražavale činjenice koje će jednog dana biti dokazane komparativnim naučnim istraživanjima. U knjizi se mogu naći mnogi primeri o miševima, slonovima ili iguanama. Životinje po njemu jasno prepoznaju osećanja kod drugih životinja tj. poseduju emocionalnu inteligenciju, sposobnost razumevanja sopstvenih i tuđih emocija.

Bekof zajedno sa filozofom Kolinom Alenom istražuje uzajamni odnos filozofskih teorija uma i empirijskih istraživanja kognicije životinja. Oni pristupaju svom radu iz perspektive koja smatra da su argumenti o evolucionom kontinuitetu podjednako primenjivi na proučavanje uma i mozga životinja, kao što su primenjivi na komparativne studije koje porede rad bubrega, želuca ili srca. Daju konkretne predloge o tome kako koristiti filozofske teorije intencionalnosti kao polazne tačke za empirijsko istraživanje uma životinja, i naglašavaju važnost proučavanja drugih životinja, a ne samo primata.

Piše i o tome zašto se životinje igraju, koje koristi igra pruža i kako se razvila kod raznih životinja, od gmizavaca i ptica do sisara. Kvantitativne studije društvenog, lokomotornog i ponašanja u igri sa predmetima bacaju svetlo na druge aspekte ponašanja životinja i ljudi. Teme o igri uključuju evolutivnu istoriju igre, strukturu igre, njenu funkciju i razvoj, kao i polne i individualne razlike.

Brajan Her (Brian Hare) rođen je 1976. godine. Profesor je evolucione antropologije i kognitivnih neuronauka na Djuk univerzitetu, gde je osnovao i Djuk centar za kogniciju pasa posvećen proučavanju njihovih kognitivnih sposobnosti. Osnovan 2009. godine, bio je prvi univerzitetski centar ove vrste u SAD. Cilj je razumevanje fleksibilnosti i ograničenja kognicije pasa, kao i poređenje sa drugim životinjama, uključujući naše najbliže žive rođake, čovekolike majmune, jer to može pomoći razumevanju razvoja i evolucije ljudskog uma, s obzirom na to da je otkriveno da se umovi pasa i ljudi podudaraju na iznenađujuće načine. Razumevanje uma pasa pomaže i u tome da se oni podrže u njihovim brojnim ulogama u društvu, od toga da budu deo porodice, preko njihovog angažmana u vojsci i policiji, do pružanja pomoći osobama sa poteškoćama.

Her je u svom naučnom radu bio uključen u istraživanja dvadeset vrsta: ljudi, šimpanze, bonobo majmuni, gorile, orangutani, makakiji, lemuri, vukovi, pevajući psi sa Nove Gvineje, domaći psi, lisice, i tako dalje. Psi su po njemu tokom procesa pripitomljavanja razvili jedinstvene, urođene socio-kognitivne sposobnosti za komunikaciju sa ljudima, koje vukovi ne poseduju. Eksperimenti su pokazali da čak i štenci bez prethodnog iskustva uspešno prate ljudske gestove, što ukazuje na to da je selekcija usmerena na pitomost dovela do promene u kognitivnim sposobnostima pasa.

U knjizi Opstanak najprijateljskijih, zajedno sa svojom suprugom Vanesom Vuds, razrađuje i teze o tome kako je došlo do toga da Homo sapijens napravi takav kognitivni skok koji nam je pružio toliku prednost u odnosu na ostale vrste.

Pokrenuo je i platformu Dognition gde vlasnici pasa mogu naći dvadeset interaktivnih igara koje mogu igrati sa svojim psom kod kuće i na taj način proceniti kako njihov pas razmišlja. Smisao nije samo procena, već i stimulacija psa kroz rešavanje kognitivnih zadataka.

Adam Mikloši (Ádám Miklósi) rođen je u Budimpešti, 1962. godine, etolog, jedan od vodećih svetskih stručnjaka za kogniciju i ponašanje pasa. Punopravni je član Mađarske Akademije nauka. Predaje na departmanu za etologiju i vodi Projekat Porodični pas u čijem je osnivanju i sam učestvovao sa Vilmošom Čanjijem. U pitanju je zapravo jedna od najvećih i vodećih istraživačkih grupa na svetu za kogniciju i ponašanje pasa.

Projekat „Porodični pas” (The Family Dog Project) je krovni termin za istraživačke grupe koje se bave proučavanjem ponašanja, mozga, kognicije i evolucije domaćih pasa. Cilj tih fundamentalnih i primenjenih istraživanja jeste da se razume kako psi komuniciraju sa ljudima i kako su evoluirali da postanu jedna od nama najbližih životinjskih vrsta. Istražuju teme kao što su socijalno ponašanje, starenje, komunikacija, rešavanje problema, pamćenje i emocije kod pasa, koji se povremeno porede sa vukovima, mačkama i malim svinjama. Ispituju odnos između pasa i ljudi, uključujući i to kako psi opažaju i reaguju na ljudsku komunikaciju i kako ljudi mogu bolje da komuniciraju sa svojim psima. Projekat „Porodični pas” je poznat po korišćenju inovativnih istraživačkih metoda kao što su praćenje pogleda (eye-tracking) i neuroimaging. Njihov rad baca novo svetlo na izuzetne sposobnosti pasa i ima praktične primene za poboljšanje dobrobiti pasa i veze između ljudi i pasa.

Mikloši nije slučajno na kraju ovog niza. To nam daje priliku da sagledamo razvoj etologije od njenih početaka i Lorenca do onoga što je etologija danas kada su psi u pitanju. On u predgovoru za svoju knjigu Ponašanje psa, evolucija i kognicija daje zapravo za nas najslikovitiji sažetak svega što je važno na ovu temu.

Njegov kolega Vilmoš Čanji smatrao je da bi proučavanje ponašanja pasa u ljudskom društvenom kontekstu moglo biti veoma značajno za razumevanje kognitivne evolucije, uz mnoge paralele sa ljudskim ponašanjem, ističući da su psi, kako bi bili uspešni u društvenom svetu ljudskih bića, morali da razviju neku vrstu socijalnog razumevanja, što se najverovatnije dogodilo tokom njihove evolucije. Shodno tome, društvene veštine pasa mogle bi se postaviti u paralelu sa odgovarajućim društvenim veštinama ranih ljudi.

Nakon te početne ideje oni nailaze na takozvani test nepoznate situacije Meri Ejnsvort (Ainsworth’s Strange Situation Test), koji se koristi za opisivanje obrazaca atačmenta kod dece, tako što ispituje kako se deca ponašaju kada stranac uđe u prostoriju ili kada njihova majka napusti prostoriju. To ih je navelo da pomisle da bi se psi mogli ponašati na sličan način i taj trenutak smatraju početkom istraživanja usmerenog na traženje paralela u ponašanju između pasa i ljudi. Nakon dve godine u časopisu Journal of Comparative Psychology objavljuju prvu studiju o analizi ponašanja u odnosima između psa i čoveka, zasnovanu na testu nepoznate situacije.

Mikloši navodi da zapravo ideja o sličnosti u ponašanju između ljudi i pasa uopšte nije bila nova. Skot i Fuler posvetili su značajan deo svog rada toj paraleli. Na primer, njihovo poglavlje počinje rečima: „Genetske posledice civilizovanog života morale bi biti izraženije kod pasa, te bi nam stoga pas mogao pružiti izvesnu predstavu o genetskoj budućnosti čovečanstva”. Miklošiju je zanimljivo da, iako su dostignuća Skota, Fulera i njihovih saradnika oduvek bila priznata na najvišem nivou, o ovim zaključcima nije se raspravljalo, niti su hvaljeni, niti dalje istraživani.

Međutim, Mikloši ističe da, iako su Skot i Fuler u svom radu o ponašanju uočili poseban društveni status pasa u ljudskim grupama, oni su isticali paralele između šteneta i deteta. Nasuprot tome, cilj Miklošija i saradnika je bio da obezbede evolucioni okvir koji pretpostavlja konvergenciju u ponašanju između ove dve vrste i tvrdili su da su evolucioni selektivni pritisci na pse mogli da oblikuju njihovo ponašanje na takav način da ono postane kompatibilno sa ponašanjem ljudi.

Glavni cilj je da se obezbedi zajednička platforma za naučno razmišljanje istraživača koji dolaze iz različitih oblasti: arheozoologije, antropozoologije, genetike, etologije, psihologije i zoologije. Miklošijeva namera je da pse vrati u prve redove etologije, koja je nauka o proučavanju ponašanja životinja (i ljudi) u prirodi, ali prave uvide može doneti samo komparativna perspektiva. To ih je dovelo do ideje o socijalizaciji nekoliko vukova (kao i nekoliko štenaca pasa) kako bi dobili komparativne podatke. Ovo istraživanje ne samo da je približilo svet „divljih” kanida, već i naučilo na opreznost kada se donose preuranjeni zaključci o razlikama u ponašanju između psa i vuka. Posmatranja ove dve vrste sugerisala su mnoge razlike, međutim, pravi izazov je bio pronaći načine na koje bi te razlike mogle da izađu na videlo u uslovima naučnog eksperimenta. Kasnije je ovaj komparativni rad proširen i na mačke i konje, ali je pre svega proučavano poređenje sa decom.

Za Miklošija i saradnike ponašanje pasa može se razumeti samo ako se proučava u komparativnom okviru koji uzima u obzir evolucione i ekološke faktore, i samo ako počiva na solidnoj metodološkoj osnovi. Danas je istraživanje inspirisano etologijom ili ekologijom ponašanja prepoznatljivo po funkcionalnoj perspektivi. Istraživači usmeravaju svoj interes na one aspekte ponašanja koji doprinose opstanku vrste. U ovom slučaju, fokus je na jednoj vrsti, na psima, i na tome kako saradnja između različitih naučnih disciplina može dovesti do potpunijeg razumevanja evolucije i trenutnog stanja pasa.

Mikloši smatra da je psima često uskraćivan status „pravih” životinja i stoga je za njega glavni cilj pružiti dokaze da se psi mogu proučavati podjednako dobro kao i druge životinje (uključujući i ljude), i da zaslužuju da postanu jedna od najtemeljnije istraženih vrsta u bliskoj budućnosti. Etologija pasa mogla bi obezbediti materijal za discipline koje proučavaju genetske i fiziološke aspekte ponašanja, ali i za one koji bi to znanje primenjivali u oblastima kao što su obuka pasa, problematično ponašanje, interakcija između psa i čoveka ili upotreba pasa u terapijskim intervencijama.

‍

Tekst treba posmatrati kao informativni vodič zasnovan na trenutnim naučnim saznanjima, uz napomenu da se nauka o psima stalno razvija. Svaki pas je jedinka za sebe, stoga navedene savete treba prilagoditi specifičnom karakteru i potrebama ljubimca; ovaj materijal, kao ni naš praktičan rad, ne obuhvata delatnost dresure, školovanja, obuke ili veterinarskog tretiranja životinja.

‍

Literatura:‍

Korać Ž. (2008) Škole i sistemi u psihologiji, Dosije, Beograd

‍Todorović, Z. S. (2021) Evolucioni kontinuitet između ljudi i ne-ljudskih životinja: Emocije i emocionalno izražavanje, THEORIA 4‍

Saik, A. (2019) Socijalni darvinizam - od "opstanka najjačih" do eugenike

‍Darwin Correspondence Project

Galton Whistle

Mason, M. J. & Lewis, M. A. (2024) Structure and scaling of the middle ear in domestic dog breeds

Trebješanin, Žarko (2000) Rečnik psihologije, Beograd, Stubovi kulture

‍Karl von Frisch

‍Nikolaas Tinbergen

‍Bateson, P. & Laland, K. N. (2013) Tinbergen’s four questions: an appreciation and an update

‍Fixed Action Pattern: Definition & Examples

‍Konrad Lorenz

Late Austrian scientist Konrad Lorenz stripped of doctorate for lying about Nazi past

Lorenz, K. (1978) Temelji ethologije, Globus, Zagreb

‍Karl von Frisch and Konrad Lorenz: Two biologists in Nazi Germany

‍Burch M. R. & Pickel, B. (1990,) Atoast to Most: Konrad Most, a 1910 pioneer in animal training

‍Copyright Engel, J. R. (2018) Konrad Most, iz The Police Dog: History, Breedsand Service

‍Hall, N. J. Et al. (2021) Working Dog Training for the Twenty - First Century

Scott, J. P. & Fuller, J. L. (1965) Genetics and the Social Behaviour ofthe Dog

‍Scott, J. P. (1958) Critical periods in the Development in Social Behaviourin Puppies

‍Dr. Michael W. Fox - DOGS

Behaviour of Wolves, Dogs and Related Canids

‍The Dog - Michael Fox

‍Creativity & Critical Timing Are Key to Puppy Socialization

‍What Is a Dog? - Raymond Coppinger and Lorna Coppinger

Raymond Coppinger

‍‍Dogs - A New Understanding of Canine Origin, Behavior and Evolution - Raymond Coppinger and Lorna Coppinger

Trumler Station

‍Dingos - Erfahrungswoche auf der Eberhard Trumler Station

‍Marc Bekoff

‍The Emotional Lives of Animals and Why They Matter

‍THE DOGNITION ASSESSMENT

‍Duke Canine Cognition Cente

Hare, B. et al. (2002) The domestication of social cognition in dogs

Recent advances in bioluminescence and chemiluminescence assay

‍Survival of the Friendliest: Understanding Our Origins and Rediscovering Our Common Humanity

‍Family Dog Project

Miklósi, Á. (2015) Dog Behaviour, Evolution, and Cognition, Oxford University Press

Ádám Miklósi

‍

‍Povezani tekstovi:

Čulo mirisa

Čulo sluha

Čulo vida

‍‍Čulo dodira

‍Čulo ukusa

Strahovi kod pasa

Kada strah postane problem

Emocije - pas vs. čovek

Nužda psa - učenje

Osnovna znanja o učenju

Socijalizacija šteneta/psa

TRANSPORTER - predstavlja?

TRANSPORTER - učenje

Kako sačuvati naučeno?

Ljubomora

Da li pas "zna da je kriv"?

‍

‍_{Pravna napomena o zaštiti autorskih prava i uslovima korišćenja sadržaja}

_{Svi tekstovi, autorski članci, edukativni materijali i ostali autorski sadržaji objavljeni na internet stranici urbandog.rs predstavljaju intelektualnu svojinu autora i zaštićeni su Zakonom o autorskom i srodnim pravima Republike Srbije ("Sl. glasnik RS", br. 104/2009, 99/2011, 119/2012, 29/2016 - odluka US i 66/2019).}

_{Uredništvo stranice urbandog.rs sa zadovoljstvom podržava obrazovanje, širenje znanja i razvoj svesti o dobrobiti životinja. Sa ciljem da podstaknemo učenje i naučnoistraživački rad, korišćenje našeg autorskog sadržaja dozvoljeno je isključivo pod sledećim pravno definisanim uslovima:}

_{1. Uslovi za opšte citiranje i preuzimanje odlomaka}

_{U skladu sa članom 49. Zakona o autorskom i srodnim pravima, dozvoljeno je bez autorske naknade i bez traženja posebne dozvole citiranje kraćih odlomaka i izvoda iz tekstova u svrhu prikaza, kritike, polemike ili opšteg informisanja javnosti. Prilikom svakog citiranja odlomaka obavezno je kumulativno ispuniti sledeće uslove:}

• _{Jasno navođenje izvora: Mora se eksplicitno navesti naziv internet stranice (urbandog.rs).}
• _{Direktan hiperlink: Obavezno je postavljanje aktivnog, direktnog i vidljivog linka (URL adrese) koji vodi do originalnog teksta sa kojeg je odlomak preuzet.}
• _{Navođenje autora: Mora se jasno navesti ime i prezime autora teksta, ukoliko je ono naznačeno na blogu.}
• _{Srazmernost obima: Preuzeti odlomak mora biti u granicama opravdanih svrhom citiranja (kraći, smisleni isečak teksta koji ne menja kontekst originalnog rada, a ne preuzimanje kompletnog teksta ili njegovog većeg dela).}

_{2. Izuzeci za potrebe obrazovanja i istraživačkog rada učenika i studenata}

_{U skladu sa članom 43. i članom 49. Zakona o autorskom i srodnim pravima, a sa ciljem pružanja doprinosa obrazovnom sistemu i akademskoj zajednici, dozvoljeno je besplatno korišćenje, obrada i citiranje tekstova sa ovog bloga učenicima osnovnih i srednjih škola, kao i studentima svih nivoa studija, isključivo za potrebe izrade:}

• _{školskih referata, prezentacija i domaćih zadataka,}
• _{seminarskih i istraživačkih radova,}
• _{diplomskih, master, specijalističkih i doktorskih radova.}

_{Korišćenje sadržaja u ove obrazovne svrhe dozvoljeno je bez traženja prethodne pisane saglasnosti uredništva, uz strogo poštovanje pravila o navođenju izvora:}

1. _{Pravilno citiranje: U samom radu (ili u bibliografiji/literaturi na kraju rada) mora se jasno navesti naziv internet stranice (urbandog.rs) i tačna URL adresa preuzetog teksta.}
2. _{Integritet sadržaja: Tekst se ne sme modifikovati na način koji menja smisao autorskog dela ili narušava ugled autora.}
3. _{Nekomercijalni karakter: Radovi u kojima se tekstovi koriste ne smeju se javno distribuirati, prodavati niti koristiti radi ostvarivanja direktne ili indirektne materijalne i komercijalne koristi.}

_{3. Zabrana neovlašćenog korišćenja i pravne posledice}

_{Bilo koji drugi oblik korišćenja sadržaja, što uključuje, ali se ne ograničava na: kompletno kopiranje i prenošenje tekstova na druge internet portale, komercijalnu eksploataciju, štampana izdanja ili adaptaciju bez prethodne izričite pisane saglasnosti uredništva stranice urbandog.rs, najstrože je zabranjen.}

_{Svaka povreda autorskih prava koja odstupa od gorenavedenih zakonskih izuzetaka biće procesuirana podnošenjem tužbe nadležnim sudskim organima, u skladu sa građansko-pravnom i krivično-pravnom zaštitom predviđenom pozitivnim propisima Republike Srbije.}

‍

‍