Biheviorizam - opšte
Predji na često postavljana pitanja
Biheviorizam - šta je to?
Psihologija je, bez obzira na njen takozvani prednaučni period, „mlada” nauka. Zvaničnim nastankom psihologije smatra se otvaranje prve psihološke laboratorije, 1879. u Lajpcigu. Osnovao ju je Vilhelm Vunt, jedan od začetnika prve psihološke škole, strukturalizma. U psihologiji ima svega nekoliko takozvanih sistema ili škola. Sistem bi trebalo, objašnjava Korać, da ponudi definiciju predmeta psihologije (na primer, da li je glavni predmet ponašanje ili svesni život), da ponudi jasne i eksplicitne osnovne postulate (na primer, za geštalt psihologiju je to nemogućnost svođenja psihološke celine na sumu delova), da jasno odredi vrstu činjenica kojom se bavi (na primer, subjektivne ili objektivne činjenice). Najčešće spominjani sistemi ili psihološke škole su strukturalizam, funkcionalizam, biheviorizam, psihoanaliza i geštalt psihologija, zatim humanizam i kognitivna psihologija.
Psihologija kao nauka o ponašanju
Biheviorizam je, dakle, grana psihologije, sistem ili škola, zvanično nastala 1913. objavljivanjem Votsonovog rada Psihologija, kako je vidi biheviorista. Prema Votsonu, koji se bavio proučavanjem i dresurom životinja, psihologija treba da bude isključivo nauka o ponašanju, a ponašanje je skup mišićno-žlezdanih reakcija na stimuluse iz sredine. Psihologija po njemu mora da se služi metodama prirodnih nauka, da se zasniva na objektivnom posmatranju vidljivih pojava i da odbaci sve introspektivne podatke kao nenaučne. Po njemu se svako ponašanje može oblikovati, naučiti. Biheviorizam se, naravno, menjao, pa tako posle Votsonovog klasičnog imamo takozvani neobiheviorizam, tridsetih godina dvadesetog veka, i za taj period su važni Hal, Tolman i Skiner sa operantnim uslovljavanjem, čiji će principi kasnije postati jedan od temelja moderne obuke pasa. Najveći doprinos biheviorizma je u razvoju objektivnih i eksperimentalnih metoda istraživanja, dakle, kroz metodologiju, kao i kroz zahtev za operacionalizacijom pojmova i hipoteza.
Spomenimo i jedan od temelja biheviorizma - operacionalizam - potekao uglavnom iz fizike, čiji je tvorac Bridžman. Operacione definicije su empirijske i zahtevaju da naučni pojmovi budu zasnovani na posmatranim činjenicama koje je moguće meriti. Sve je to otvorilo vrata objektivnim metodama i psihologiji kao nauci o ponašanju, koja je bila odgovor na psihologiju kao nauku o svesti.
Ovo je samo kratak rečnički prikaz koji ni izbliza ne dočarava šta se sve dešavalo u nauci u to vreme na različitim stranama sveta i šta sve zahvata biheviorizam do današnjih dana. S obzirom na to da su glavna tema ovog bloga psi, nije ideja da ovde prikazujemo čitavu istoriju psihologije kao nauke, već one trenutke koji su važni za saznanja o psima na koja se i danas oslanjamo u svakodnevnom životu i obuci pasa.
Istorijski kontekst i prve psihološke škole
Tako se i u priči o biheviorizmu kao psihološkoj školi moramo vratiti malo unazad, na funkcionalizam u psihologiji. Korać navodi tri glavna uticaja na funkcionalizam, a to su Darvin, Golton i istraživanja u zoopsihologiji. Darvinovo „Poreklo vrsta“ pojavilo se dvadeset godina, Goltonova istraživanja individualnih razlika svega deset godina pre Vuntove laboratorije 1879, dok istovremeno sa njenim otvaranjem počinju rana istraživanja zoopsihologije. O Darvinu smo detaljnije pisali u tekstu o etologiji, a ovde ćemo se osvrnuti na početke zoopsihologije.
Zaokret od antropomorfizma ka zoopsihologiji: kako je razrešen slučaj „Pametni Hans“
Inače je ovaj period smenjivanja antropomorfizma i nastajanja objektivne nauke pun primera prikazivanja „čudesnih“ životinja, od koji je najčuveniji i tada svetski poznati konj „Pametni Hans“, koji je „znao“ matematiku. Pametnog Hansa je posle četiri godine treniranja publici predstavio Vilhelm van Osten, inače nastavnik matematike. Međutim, psiholog Oskar Fungst sproveo je eksperimentalne provere i pokazao da je konj zapravo izvanredno posmatrao i čitao bezmalo mikroskopske signale koje mu je van Osten davao i za koje je bio nagrađivan. U njegovom odsustvu Pametni Hans nije bio u stanju da da nijedan tačan odgovor.
Prvu knjigu iz komparativne psihologije Inteligencija životinja napisao je britanski biolog Romanes. Knjiga je, kako kaže Korać, puna anegdotskih i antropomorfnih primera, ali pokušava da utvrdi odnos između inteligencije ljudi i inteligencije životinja. Iako se mnogi Romanesovi antropomorfni i anegdotski primeri danas smatraju pogrešnim, spominjemo ga jer je njegove ideje, kaže Korać, snažno napao drugi engleski zoolog i napravio novi iskorak.
Istorija dresure pasa: ko su ključni naučnici koji su izgradili biheviorizam i kako njihove teorije oblikuju moderno učenje štenadi/pasa?
Konvi Lojd Morgan (Conwy Lloyd Morgan) - jedan od osnivača komparativne psihologije i njegov „kanon štednje“
Konvi Lojd Morgan (Conwy Lloyd Morgan), britanski zoolog i psiholog, nekada nazivan i osnivačem komparativne i zoopsihologije, rođen je 1852. u Londonu. Korać smatra da je sa Morganom zoopsihologija dobila prvog stvarnog istraživača koji se trudio da egzaktno posmatra ponašanje životinja, traživši veću kontrolu opservacionih tehnika, razdvajanje interpretacija od činjenica i objektivnije izveštaje.
Kanon štednje i Morganov pas Toni koji uči putem pokušaja i slučajnog dolaska do rešenja
On je opisao i metod pokušaja i greške, kojim je objašnjavao rešavanje problema kod životinja. Radio je sa različitim vrstama, kokoškama, patkama, glodarima, i pokušavao da prati razvoj ponašanja kroz različite faze razvoja. U istorijskom smislu je važan kao primer nelaboratorijskih istraživanja i pokušaja da se pažljivo i detaljno posmatra ponašanje životinja u njihovom prirodnom okruženju, jer su insistiranje na pažljivom posmatranju i beleženju ponašanja iskoristili američki psiholozi koji su se okrenuli komparativnom metodu pod uticajem Darvina. Važna njegova tvrdnja (kasnije nazvana „kanonom štednje“), koju iznosi 1894. u svojoj knjizi Uvod u komparativnu psihologiju, jeste da nijedna mentalna aktivnost ne treba da se interpretira višom mentalnom aktivnošću ukoliko može biti interpretirana nižom – objašnjenje pre svega treba da bude na nižem evolucionom nivou, pa tek ako to nije zadovoljavajuće, treba pribegavati višim mentalnim procesima u objašnjavanju ponašanja.
Najbolji primer primene ovog principa, kao i spominjanja učenja putem pokušaja i greške, možemo naći u poglavlju Morganove knjige u kome opisuje kako to što njegov pas Toni zna da otvori kapiju nije rezultat njegovog svesnog razmišljanja, već procesa pokušavanja da otvori kapiju i slučajnog dolaska do rešenja.
Ovo je princip kome se i danas stalno vraćamo kada napominjemo da neko ponašanje pasa ne interpretiramo složenim kognitivnim funkcijama ili složenim emocijama, ako se može objasniti jednostavnijim. Zgodan primer je kada mislimo da pas „zna da je kriv“, tj. oseća krivicu jer je uradio nešto pogrešno, a istraživanja navode na zaključak da psi zapravo asocijativnim putem nauče vezu između određenog nepoželjnog ponašanja (npr. krađe hrane) i kazne dobijene od strane vlasnika, i onda kasnije na takvo ponašanje vlasnika reaguju submisivnim gestovima koje vlasnici tumače kao „kajanje zbog prekršaja”.
Morganovo komparativno posmatranje ponašanja životinja, uz Romanesove pokušaje, pionirsko je za psihologiju. Korać navodi da je Votson smatrao da je biheviorizam direktno nastao iz zoopsihologije na kojoj se velikim delom zasniva, ali su od britanskih preteča na Votsona mnogo veći uticaj imali istraživači sa druge strane Atlantika. Jedan je Robert Jerks i njegova istraživanja sa čovekolikim majmunima i drugim životinjama, a drugog je i sam Morgan spominjao, i to je Torndajk, prvi čovek koji je zaista u potpunosti primenio eksperimentalni metod u radu sa životinjama.
Edvard Li Torndajk (Edward Lee Thorndike) - učenje putem pokušaja i grešaka i zakon efekta
Edvard Li Torndajk (Edward Lee Thorndike), rođen je u Americi, 1874. i najpoznatiji su njegovi eksperimenti sa mačkama.
Torndajkov kavez sa mačkom
On je držao gladnu mačku u prostoru posebno dizajniranom tako da životinja mora da izvrši neku radnju da bi uspela da izađe i dođe do nagrade tj. hrane. Mačka pokušava na razne načine, a Torndajk je koristio kvantitativno merenje, merio broj pokušaja mačke koja u jednom trenutku slučajno uspeva da otvori vratanca i dođe do hrane. Tokom vremena mačka sve brže, sa sve manje grešaka, dolazi do tačnog rešenja. Danas je taj proces učenja nazvan učenje putem pokušaja i grešaka, iako ga je Torndajk radije nazivao učenjem uz „pokušaj i slučajni uspeh“, i sastoji se u tome da se nasumično ispoljavaju različite reakcije od kojih jedna slučajno dovodi do cilja, čime se ostale reakcije postepeno eliminišu, a nagrađivana tj. potkrepljena reakcija se učvršćuje.
Za našu priču je važan njegov zakon efekta koji kaže da su one reakcije u ponašanju koje su najneposrednije praćene zadovoljavajućim rezultatom, imale najviše šansi da postanu utvrđeni obrasci i da se ponovo jave kao odgovor na isti stimulus. Davanje nagrade za „tačan“ odgovor tj. ponašanje koje želimo da učvrstimo podsticajno je i kod ljudi i kod životinja, dok kazne ne dovode do slabljenja veze između stimulusa i „pogrešnog“ odgovora. Kako sumira Korać, opšti zaključak njegovih istraživanja je da je u procesu učenja nagrada jedino vredna.
Ne samo da je danas taj princip učenja opšte poznat, već Krstić navodi da je i u Torndajkovo vreme njegova zasluga bila povezivanje psihologije sa svakodnevnim životom, jer je njegova doktorska disertacija o inteligenciji životinja izazvala veoma živo interesovanje u laičkim krugovima onih koji su imali kućne ljubimce. Za psihologiju je važno što je Torndajk uspešno pokazao da isti zakon učenja važi i za životinje i za ljude, što je dalo podsticaj onima koji su želeli psihologiju kao objektivnu nauku.
Paralelni tokovi u nauci
Naizgled stižemo do početka biheviorizma, ali ovde moramo da zastanemo zbog činjenice na koju Korać ukazuje, da su se paralelni naučni procesi odvijali istovremeno na više mesta u svetu. Većina izvora navodi da se biheviorizam zasniva, između ostalog, na učenju Behtereva, Sečenova i Pavlova, dok drugi izvori citiraju Votsonovu autobiografiju u kojoj on navodi da u trenutku kada je započeo svoj naučni rad nije bio upoznat sa radovima Ivana Pavlova. Pored toga, slično kao što je Morgan spominjao učenje pokušajima i greškama, ali se tvorcem tog koncepta smatra Torndajk, tako postoje i izvori koji navode da se naučno otkriće uslovljavanja dogodilo i u Americi i u Rusiji. Uslovni refleks je prema većini izvora otkrio i opisao ruski nobelovac i fiziolog Ivan Pavlov proučavajući proces varenja, iako ga je istovremeno otkrio i opisao američki psiholog Edvin Tvitmajer proučavajući patelarni refleks ili refleks kolena.
Svakako je Pavlovljev rad prethodio Votsonovom, ali pre nego što mu se posvetimo, spomenimo istorije radi da je Edvin Tvitmajer identičnu pojavu koju je Pavlov opisao na psima uočio kod ljudi istražujući takozvani patelarni refleks. Posle određenog broja ponavljanja zvuka zvona pre udarca medicinskim čekićem u koleno, noga se refleksno pomerala i na sam zvuk zvona – patelarni refleks se javljao na zvono, ali i na druge „uslovljene“ stimuluse, i bez udarca čekićem. Tvitmajer 1904. godine (iste godine kada Pavlov dobija Nobelovu nagradu za otkrića vezana za proces varenja), predstavlja svoje nalaze na godišnjem sastanku američkih psihologa, ali oni ne izazivaju veliko interesovanje. Klarkovo objašnjenje jeste da je dominantni predmet psihologije bilo istraživanje svesti putem introspekcije i da je to predodredilo Tvitmajera i njegove savremenike da potcene značaj ovih nalaza. Kako kaže Klark, u Rusiji to nije bio slučaj.
Ivan Pavlov (Иван Петрович Павлов) - uslovni refleks i tipovi nervnog sistema otkriveni na psima
Ivan Pavlov (Иван Петрович Павлов), dobitnik Nobelove nagrade za fiziologiju ili medicinu 1904. godine, rođen je 1849. u Rusiji. Lekar, fiziolog, osnivač je i škole više nervne delatnosti. Bavio se za ono vreme veoma naprednim istraživanjima vezanim za pankreas, srce i krvotok, zatim i za proces varenja (za šta je nagrađen Nobelovom nagradom), a onda je prešao na najvažniju oblast za njega – funkcionisanje centralnog nervnog sistema. Istražujući proces varenja otkrio je proces uslovljavanja, tj. uslovni refleks. Teško je i nabrojati gde je sve u psihologiji to otkriće našlo primenu, od procesa učenja do psihoterapije.
Uslovni refleks
Pavlov i saradnici su pojavu primetili još 1880. sa lučenjem želudačnog soka, ali su onda prešli na lučenje pljuvačke i uočili da pas počinje da luči pljuvačku, što je bezuslovna reakcija, i na stimuluse koji su neposredno prethodili donošenju hrane. Na primer, ako određen broj puta zazvoni zvono pre nego što se psu da hrana (bezuslovna draž), pas će lučiti pljuvačku već na sam zvuk zvona, koji na taj način postaje uslovna draž. Pojava je prvo nazvana psihička sekrecija, a zatim je nazvana uslovni refleks, Pavlovljevo uslovljavanje, ili, jednostavno, uslovljavanje. Važno je napomenuti da je naziv klasično uslovljavanje skovan mnogo kasnije, tek kada je bilo potrebno razlikovati Pavlovljevo uslovljavanje od Skinerovog operantnog uslovljavanja.
Glavne komponente i parametri klasičnog uslovljavanja
Pavlov i njegovi saradnici ne samo da su otkrili proces učenja putem uslovljavanja, već su potom identifikovali i gotovo sve njegove glavne komponente i opisali mnoge parametre koji utiču na sam proces klasičnog uslovljavanja, a većina toga je primetna i u svakodnevnom životu i kod ljudi i kod pasa. Opisali su sticanje uslovnog refleksa, zatim njegovo gašenje ako se reakcija ne potkrepljuje. Opisano je i spontano obnavljanje, da se posle pauze uslovni refleks ponovo javi. Podrobno su opisani i generalizacija (uslovljena reakcija javlja se i na slične stimuluse), kao i diskriminacija tj. diferencijacija (uslovljena reakcija neće se javiti na stimuluse koji se previše razlikuju od prvobitnog). Opisana je inhibicija, kočenje uslovnog refleksa, koje može nastati iz raznih razloga. Razlikovao je spoljašnju i unutrašnju inhibiciju, govorio je i o neograničenoj ili bezuslovnoj inhibiciji koja se javlja zbog suviše snažnih draži na koje prestajemo da reagujemo kako bi se mozak zaštitio od preopterećenja. Pavlov je tu pojavu smatrao urođenim odbrambenim mehanizmom nervnog sistema.
Pavlovljeva refleksološka škola smatra da se celokupna mentalna aktivnost može svesti na refleksnu delatnost centralnog nervnog sistema. Učenje ruskih fiziologa Pavlova, Sečenova i Behtereva se ponekad zajedno naziva refleksologijom i imaće uticaj na razvoj biheviorizma u Americi.
Tipovi nervnog sistema
Još jedan deo Pavlovljevog učenja važan za pse jesu njegove tri temeljne karakteristike nervnog sistema – snaga, pokretljivost i ravnoteža.
Kada je u pitanju snaga, on razlikuje snažne i slabe nervne sisteme. Slabi nervni sistemi su veoma rekativni, brzo odgovaraju na nadražaje i veoma su osetljivi. Nasuprot tome, snažni su spori i manje osetljivi, funkcionišu nesmetano i u prisustvu veoma intenzivnih draži.
Kada je u pitanju pokretljivost, govorimo o brzini promene između uzbuđenja (kada imamo reakciju) i inhibicije (kada se zaustavlja reakcija). Za pokretljiv nervni sistem karakteristično je brzo uspostavljanje novih odgovora, a za inertan sporo. Pokretljiv se brže prilagođava promenama od inertnog koji je sporiji u reakcijama.
Kada je u pitanju uravnoteženost, govorimo da li je uravnotežen odnos između uzbuđivanja tj. ekscitacije i inhibicije. Kod uravnoteženog nervnog sistema, oba procesa su slične snage, a kod neuravnoteženog, jedan od ta dva procesa je snažan drugi slab (na primer, uzbuđenje je snažno, a inhibicija slaba).
Na osnovu tih karakteristika Pavlov razlikuje tipove nervne aktivnosti koji odgovaraju Hipokratovoj klasifikaciji četiri temperamenta. Kolerik ima snažan i neuravnotežen tip nervne aktivnosti. Sangvinik ima snažan, uravnotežen i pokretljiv. Flegmatik ima snažan, uravnotežen i inertan, teško pokretljiv. Melanholičan ima slab, neuravnotežen i inertan tip nervne aktivnosti sa naglašenom inhibicijom.
Na istim dimenzijama koje opisuju temeljne karakteristike nervnog sistema Pavlov je opisao i neka duševna stanja i dotakao se na taj način i psihopatologije. Ustanovio je i opisao eksperimentalnu neurozu, koja se javljala kada su psi stavljani pred kontradiktorne ili preteške zadatke, a kojoj su posebno bile podložne životinje neuravnoteženog nervnog sistema.
Kakav je Pavlov bio?
Pavlov je bio neobičan čovek, piše Krstić, i kao takav našao se u prelomnom vremenu sa mnogo protivrečnosti. Njegovo učenje je bilo snažno ideologizovano, iako je on pokušavao to da izbegne, događaji su bili sveobuhvatniji od njegovog učenja i izvan njegove kontrole. Živeo je asketski skromno, navodi Krstić, a bio je jedan od najbolje finansiranih istraživača svog doba, i u carskoj Rusiji i u Sovjetskom Savezu. Kolebljivo je prihvatao februarsku revoluciju, a osporavao oktobarsku, koja ga je, ipak, potpuno prihvatala. Zbog opasnosti da bude likvidiran, Lenjin je postavio stražu pred njegovim institutom. Obrazovao je i posebnu komisiju da se stara o Pavlovu, a na čelu komisije našao se Maksim Gorki. Krstić navodi sarkastičnu izreku iz tog vremena da je u velikoj gladi početkom dvadesetih godina dvadesetog veka umrlo mnogo Petrograđana, ali nijedan Pavlovljev pas. U vreme državnog obračuna sa religijom i crkvenim ustanovama otvoreno se usprotivio tome što su religiozni studenti, posebno deca sveštenika, izbacivani sa studija, i podneo je ostavku na profesuru sa obrazloženjem da je i sam dete sveštenika, iako izvori navode da je bio ateista.
Pavlov je sticao sve veću slavu, omogućeno mu je da putuje po svetu i odobrena su mu praktično neograničena sredstva. Posle ideološkog obračuna sa „građanskom“ psihologijom tokom dvadesetih, Pavlovljevo učenje ostalo je jedino poželjno, a i jedino raspoloživo. Odgovaralo je novoj ideologiji po svojim operativnim konceptima, ponudivši viziju determinisanog čoveka čija je priroda isključivo reaktivna. Krstić naglašava da Pavlov i nije možda tako mislio, ali je lako mogao biti tako tumačen. Slični procesi su se istovremeno ili malo kasnije odvijalii u Americi, gde je pojava biheviorizma takođe imala funkciju standardizacije ponašanja. Sam Pavlov svakako ne snosi odgovornost za proglašenje njegovog učenja za jedino pravoverno, niti za „biološki imperijalizam“ koji mu je pripisivan.
Nastanak biheviorizma i klasični period
Vratimo se promenama u psihologiji, gde je funkcionalizam, kako kaže Korać, iako različit od strukturalizma, ipak bio postepena promena, a tek sa biheviorizmom ove promene postaju naučno revolucionarne.
Džon Votson (John B. Watson) - manifest o biheviorizmu, psihologija kao nauka o ponašanju
Džon Votson (John B. Watson), američki psiholog, rođen je 1878. Doktorirao je kao najmlađi doktorant u istoriji čikaškog univerziteta. Sa nepunih trideset godina već je predavao eksperimentalnu i komparativnu psihologiju i bio direktor psihološke laboratorije. Početkom biheviorizma smatra se objavljivanje njegovog rada Psihologija, kako je biheviorista vidi, 1913. godine. On je smatrao da psihologija treba da se razvija kao potpuno objektivna nauka, nauka o ponašanju, koja treba da se bavi samo onim ponašanjima koje je moguće direktno posmatrati. Svi pojmovi kao što su svest, predstava i introspekcija kao metoda treba da budu odbačeni.
Votson je smatrao da psihologija treba da bude eksperimentalna grana prirodne nauke, a da je njen teorijski cilj predviđanje i kontrola ponašanja. On kaže da želi da izgradi psihologiju koja polazi od posmatranih činjenica organizma i čoveka i životinja zajedno, načina na koji se oni prilagođavaju sredini uz pomoć nasleđa i navika.
Neki autori navode, piše Korać, da Votsonovo interesovanje za rad sa životinjama nije motivisano samo naučnim shvatanjem, već i time što, kako i sam navodi u autobiografiji, nije želeo da koristi ljude kao subjekte, niti da sam služi kao subjekat. Kaže da je sa životinjama bio “kao kod kuće”, da je blizak biologiji, i da se sve češće pitao može li posmatranjem ponašanja životinja dodati nešto novo.
Spomenimo da rad Ivana Pavlova nije bio poznat u Americi do 1906. kada je njegov rad objavljen u časopisu Science, a prva knjiga njegovih radova na engleskom je objavljena 1927.
Votson je zagovarao upotrebu klasičnog uslovljavanja kao istraživačkog alata u psihološkim ispitivanjima i imao ogroman uticaj na brzo integrisanje klasičnog uslovljavanja u američku psihologiju. On je u manifestu 1913. Pavlova tek kratko spomenuo, ali već 1915. Votsonovo predsedničko obraćanje Američkom psihološkom udruženju nosilo je naslov „Mesto uslovnog refleksa u psihologiji”. Tokom 1915. godine, njegov student Karl Lešli sproveo je nekoliko istraživačkih eksperimenata uslovljavanja u Votsonovoj laboratoriji, ali, kako Klark navodi, Lešli ubrzo odustaje. Votsonov rad sa klasičnim uslovljavanjem kulminira 1920. godine danas ozloglašenim (zbog svoje etičke problematičnosti) eksperimentom nazvanim „Mali Albert”, sprovedenim zajedno sa Rozalin Rajner.
Slučaj Mali Albert
Najpoznatiji eksperiment koji ilustruje ovu vrstu uslovljavanja je eksperiment sa jedanaestomesečnim dečakom nazvanim Mali Albert. Dečak se prvobitno nije plašio životinja. Zatim je kao deo eksperimenta, u trenutku kada on prilazi životinji, uveden neprijatan jak zvuk čekićem kojeg se dečak plašio. Posle vrlo malog broja ponavljanja, Mali Albert je povezao taj zvuk sa životinjom i počeo je da se plaši životinja, čak i predmeta koji su podsećali na te životinje ili su bili iste boje. Iako je plan bio da se strah naknadno ukloni Pavlovljevim metodama koje je trebalo da elimišu uslovljeni odgovor, taj plan nije sproveden. Uslovljene emocionalne reakcije se brzo i lako stiču, lako se generalizuju na slične situacije, i teško se gase. Tako najčešće nastaju fobije i averzije, zbog čega je ovo važna tema i kada su u pitanju psi.
Još jedan važan eksperiment sproveden je u Votsonovoj laboratoriji i on se zove Mali Piter.
Meri Kaver Džons (Mary Cover Jones) - uklanjanje reakcije straha, začeci bihevioralne terapije
Meri Kaver Džons (Mary Cover Jones), rođena 1897. u Americi, bavila se razvojnom psihologijom. Jedna od retkih žena u tom polju u to vreme, važna je i jer se smatra začetnicom bihevioralne terapije zahvaljujući slučaju koji je nazvan Mali Piter.
Slučaj Mali Piter i uklanjanje straha
Njoj je pošlo za rukom ono što nije urađeno sa Malim Albertom, a to je da uz pomoć metoda zasnovanih na klasičnom uslovljavanju u laboratorijskim uslovima ukloni određenu reakciju kao što je strah. Ona je Piterov strah od zečeva uspešno smanjila pomoću onoga što je nazvala “direktno uslovljavanje”, a što je praktično preteča metode u bihejvioralnoj terapiji koja je danas poznat kao sistematska desenzitizacija i koristi se u radu sa ljudima, a naravno i sa psima.
Začeci metode sistematske desenzitizacije i rešavanje problema strahova kod pasa
Jedna od najvažnijih figura bihevioralne, kasnije kognitivno-bihevioralne terapije, Džozef Volpe, kažu neki izvori, nazivao je Meri Kaver Džons “majkom bihevioralne terapije”. Inspirisan njenim radom razvio je metodu sistematske desenzitizacije koja se sastojala od ponavljanog, progresivnog izlaganja stimulusima koji izazivaju strah. Ovi stimulusi su rangirani po hijerarhijskom redu, počevši od onih koji su najmanje uznemirujući. Suština je da se jedinka postepeno izlaže stimulusima koji izazivaju strah, počev od najslabijih koji ne izazivaju nikakvu negativnu reakciju, odnosno nalaze se ispod praga reaktivnosti, a da se onda taj intenzitet veoma postepeno povećava.
Ceo proces terapije recipročnom inhibicijom, koji je Volpe razvio, definisan je kao mehanizam ponovnog učenja kojim se maladaptivni obrasci ponašanja i, na primer, anksioznost eliminišu uvođenjem fiziološki suprotnih odgovora, a jedna od ključnih tehnika je sistematska desenzitizacija uz pomoć relaksacije. Ukoliko se u prisustvu stimulusa koji izaziva anksioznost može pokrenuti reakcija suprotna tome (kao što je duboka relaksacija mišića), veza između stimulusa i anksioznosti će oslabiti. Recipročna inhibicija je princip po kome se dva suprotna stanja, na primer stanje straha i stanje opuštenosti ne mogu javiti istovremeno, tj. javljanje jednog odgovora inhibira javljanje drugog odgovora.
Često ćemo čuti i termin kontrauslovljavanje. Kontrauslovljavanje se odnosi na pretpostavljeni proces kojim se ponašanje menja putem novog povezivanja sa stimulusom suprotne vrednosti od prvobitnog. Slično gašenju, kontrauslovljavanje se smatra oblikom inhibicije koja ometa ispoljavanje prvobitno naučenog odgovora, ali ga ne briše.
Može delovati zbunjujuće sličnost između termina kontrauslovljavanje i recipročna inhibicija. Možda za ovu priliku možemo da kažemo da je kontrauslovljavanje nešto širi pojam, proces učenja, a recipročna inhibicija fiziološki i psihološki mehanizam pomoću kojeg se postiže kontrauslovljavanje.
Sve ove tehnike su nam važne, jer su strahovi kod pasa čest problem i oni su tema zasebnih tekstova na ovom blogu. Ukratko, koriste se i sistematska desenzitizacija i kontrauslovljavanje sa psima, najčešće kombinovano, što znači da se pas vrlo postepeno izlaže stimulusima koji izazivaju strah, a da se istovremeno nekim pozitivnim potkrepljenjem, najčešće hranom, izaziva reakcija prijatnosti, suprotna reakciji straha.
Votson već 1920. napušta akademsku karijeru, praktično u naponu snage i na vrhuncu slave, i započinje karijeru u oblasti marketinga i oglašavanja. Već u ovom periodu klasičnog biheviorizma, koji je trajao negde do 1930, Votsonovi stavovi su kritikovani. Posebno je kritikovano njegovo negiranje postojanja svesti, kao i njegovo insistiranje na S-R formuli ponašanja, po kojoj svako ponašanje treba opisati isključivo na osnovu stimulusa i reakcije, odnosno pomoću draži i odgovora na tu draž. O ovome smo govorili i u tekstu o etologiji, a i naredna faza biheviorizma proširuje ovu formulu.
Paralelni tokovi još jednom
Pre nego što pređemo na sledeću fazu (često nazivanu neobiheviorizam), i glavne predstavnike među kojima je i Skiner, osvrnućemo se na ranije pomenutu pojavu da se dolazi do sličnih otkrića na različitim mestima, jer se napredak, naravno, nije dešavao samo u nauci, već i u praksi. Iako sve zasluge za operantno uslovljavanje pripadaju Skineru, skoro trideset godina pre nego što ga je on predstavio, nemački poručnik Konrad Most je 1910. u svojoj knjizi o obuci pasa pokazao razumevanje principa operantnog uslovljavanja.
Konrad Most - razumevanje operantnog uslovljavanja pre naučnika i otkrića o psećem njuhu
Konrad Most, rođen je u Nemačkoj 1878. godine. Iako široj javnosti manje poznat i ne spada među bihevioriste, njegov rad je od neprocenjivog značaja za rad sa psima. U svom izdanju iz 1910. godine, Obuka pasa: Priručnik, pokazao je razumevanje principa operantnog uslovljavanja skoro trideset godina pre nego što ih je B. F. Skiner formalno izložio. Pisao je o korišćenju instinktivnog ponašanja, kao što je nagon za plenom, za treniranje željenih ponašanja. Zatim o upotrebi prinude i podsticaja, o oblikovanju ponašanja, kao i o važnosti pravovremenog nagrađivanja i kažnjavanja. Iako su se saznanja i gledanja na kažnjavanje u velikoj meri promenila, osnovni principi Mostovih metoda i dalje se koriste.
Most je čuven i po tome što je sprovodio opsežna eksperimentalna testiranja sposobnosti pasa da prate trag. Zajedno sa Oskarom Fungstom još početkom 20. veka sproveo je jednu od najrigoroznijih procena ove sposobnosti. Razvio je komplikovani točak za ostavljanje otisaka cipela i sistem žičara za pomeranje čoveka nakon postavljanja traga, i tako vršio eksperimente kako bi identifikovao karakteristične znake koje psi koriste prilikom praćenja traga. Razotkrio je da čovek zapravo nije bio neophodan i da će psi spremno nastaviti da prate tragove koje je ostavio uređaj sa točkom, čak i u odsustvu ljudskog mirisa. Ovo otkriće navelo je Mosta da zaključi kako psi prate složenu „sliku“ stimulusa, pri čemu miris oštećenih biljaka i vizuelni stimulusi takođe značajno doprinose uspešnosti psa u praćenju traga.
Obukom službenih pasa počeo je da se bavi 1906. godine, dok je služio kao komesar policije u Kraljevskoj pruskoj policijskoj upravi u Sarbrikenu. Tokom narednih osam godina obučavao je policijske snage metodama dresure policijskih pasa koje je sam razvio. Početkom rata 1914. poslat je na front, kako bi organizovao i rukovodio upotrebom vojnih pasa na Istočnom frontu, a sledeće godine je postavljen na čelo organizacije svih kinoloških službi i na Istočnom i na Zapadnom frontu.
U znak priznanja za ratne zasluge, Prusko ministarstvo rata mu je 1919. godine dodelilo priznanje kao „tvorcu Kinološke službe u Svetskom ratu 1914–1918“. Između dva svetska rata bio je šef Odeljenja za kinološka istraživanja Vrhovne komande kopnene vojske, a tokom tog perioda bio je i savetnik finske vlade za organizaciju njihovih kinoloških službi. Odigrao je vodeću ulogu u osnivanju Društva za kinološka istraživanja i Nemačkog društva za psihologiju životinja, osnovanih 1931. godine.
Neobiheviorizam - zlatno doba teorija učenja
Vratimo se opet razvoju nauke i biheviorizma, odnosno njegovoj narednoj fazi, neobiheviorizmu, koji je trajao otprilike od 1930. do 1950. To je doba klasičnih teorija učenja, kao što su Halova, Gatrijeva ili Skinerova. Votson je uglavnom formulisao osnovne ideje biheviorističkog programa, ali je tek ova faza donela opsežnije eksperimente. Oni koji su se bavili eksperimentalnom psihologijom relativno brzo su uvideli ograničenja S-R formule, tj. da je ponašanje određeno ne samo spoljašnjim dražima već i unutrašnjim stanjima organizma. Problem nije bio u toj pretpostavci, već u tome kako ispitivati unutrašnja stanja, a ne odustati od osnovnih postavki biheviorizma. Osnovna novina bilo je uvođenje tih intervenišućih, organskih varijabli (S-O-R formula), ali je bilo obavezno da one budu operaciono definisane, da budu povezane sa objektivnim i merljivim karakteristikama ponašanja.
Edvard Tolman (Edward C. Tolman) - kognitivne mape i skriveno učenje
Edvard Tolman (Edward C. Tolman), rođen je 1886. u Americi, u psihologiju stiže iz elektrohemije koju je završio na MIT, kasnije profesor na Berkliju i drugim univerzitetima. Jedan od nekoliko najvećih predstavnika neobiheviorizma i teorija učenja.
Krstić navodi sledeće novine koje Tolman donosi u odnosu na klasični biheviorizam: molaran opis ponašanja, a ne molekularan – opis ponašanja obuhvata veće celine; ponašanje nije “prazno” već ima svrhu (intenciju); ono što se uči nije gola asocijacija, već “očekivanja” tj. veze između znakova i situacija. Subjekt (životinja) uči smisaonu povezanost znaka i onog što je označeno, a što ga vodi nekom cilju i ispunjava svrhu. Potkrepljenje nije čista povezanost dva ili više stimulusa, već predstavlja “potvrđivanje” smisla i svrsishodnosti nekog ponašanja, pa se u kasnijim fazama više koristi termin potvrđivanje.
Kada životinja rešava neki problem, recimo lavirint, ona razvija svoje “izborne tačke” sa očekivanjima koja su povezana sa određenim znakovima situacije, u ovom slučaju lavirinta. Na tim tačkama delovanje životinje se (pre)usmerava, a verovatnoća javljanja određenih operacija je u srazmeri sa potvrđivanjem prethodnih očekivanja, ukoliko vode cilju i ispunjavaju svrhu. Shodno tome, verovatnoća javljanja nekih ponašanja smanjuje se ređim potvrđivanjem očekivanja koja stoje iza tih ponašanja.
Unutrašnja stanja kao intervenišuće varijable
Tu Tolman uvodi intervenišuće varijable, unutrašnja stanja koja utiču na te procese. One su posrednici, učestvuju u razvoju očekivanja i njihovom potvrđivanju.Ovde je zgodno mesto da citiramo Radonjića koji naglašava osnovne razlike u teorijama učenja. Prva glavna podela je između asocijativnih i kognitivnih teorija, a unutar asocijativnih teorija imamo podelu na suparničke teorije: teorije dodira i teorije potkrepljenja. Prema prvima je za uspostavljanje asocijacije dovoljan i nužan uslov prost vremenski i prostorni dodir, a za teoretičare potkrepljenja se ništa ne uči bez razloga, već se uče one reakcije i ponašanja koja donose neku korist i predstavljaju neku vrednost za organizam. Ovde je jasno vidljiva inspiracija iz Darvinove teorije – teorija potkrepljenja kaže da do učenja dolazi ako je organizam na odgovarajući način motivisan i da ponašanje dovodi do neke vrste pozitivnog efekta, do neke vrste zadovoljenja motivacije.
Otkrivanje kognitivnih mapa
Kognitivna mapa je još jedan Tolmanov pojam, mentalna slika ili šema na osnovu koje se orijentišemo i uspostavljamo adekvatnu vezu između sredstva i cilja. Konkretno govoreći, pacov (najčešći učesnik eksperimenta) savladava lavirint učenjem prostornih odnosa, kognitivnih mapa, a ne učenjem niza pokreta putem “slepih” pokušaja i greški.Tolman je na osnovu ponašanja pacova zaključio da pacov nije stekao sliku kretanja kroz lavirint u parcijalnom smislu te reči (kao sumu pokreta), već celinu kretanja kroz lavirint. Kognitivna mapa je naizgled mentalistički pojam, ali definisan bihevioristički, opisan konkretnim ponašanjem vidljivim u laboratoriji.
Latentno učenje
Latentno učenje, koje je Tolman dokazao u laboratoriji, predstavlja skriveno učenje. Učenje se, naime, na neki način odvija i kada nema nagrade. Pacovi koji su prvo naizgled besciljno lutali lavirintom kada nema hrane, u trenutku kada zajedno sa kontrolnom grupom budu stavljeni u isti lavirint na kraju koga ih sada čeka hrana, mnogo brže savladavaju zadatak od kontrolne grupe koja se u tom trenutku prvi put nalazi u zadatom lavirintu. Ispostavlja se da se proces učenja skriveno odvijao za vreme “besciljnog” lutanja, i sada se ono što je naučeno ispoljilo jer se pojavio motiv u vidu hrane.Korać napominje da je Tolman boravio u Evropi, da je slušao predavanja geštalista i da je pokušavao da pomiri geštalt psihologiju koja se snažno razvijala u Evropi sa biheviorizmom dominantnim u Americi. Tolman je zato i nazivan kontradiktornim nazivom “kognitivni biheviorista”, i podrazumeva se da nije izbegao da zbog korišćenja mentalističkih pojmova bude optužen da je nedosledni biheviorista.
Edvin Gatri (Edwin R. Guthrie) - vremenski dodir kao jedini uslov učenja i učenje u jednom pokušaju
Edvin Gatri (Edwin R. Guthrie), američki psiholog, rođen je 1886. On je zagovornik gore spomenutih teorija dodira, gde je prost vremenski dodir (kontiguitet) dovoljan da se stimulus i reakcija u ponašanju povežu. Nagrada po njemu ne jača vezu između stimulusa i odgovora.
On je tvrdio i da se asocijacija ne mora ponoviti nekoliko puta pre nego što se uspostavi kao obrazac ponašanja. Naprotiv, tvrdio je da je samo jedan događaj bio dovoljan da se asocijacija nauči. Gatri je prikupio eksperimentalne podatke i izneo svoje stavove u delu Psihologija učenja, 1935. godine, a teorija se zove teorija kontiguiteta.
Gatri je bliži Votsonu i Pavlovu po stavovima, a suprotan Torndajku i njegovim zakonima potkrepljenja i vežbanja. On kaže da se asocijacije razvijaju s jednim jedinim pokušajem koji je dovoljan da se stvori asocijacija. Gatri ne negira motivaciju ili potrebe, piše Pečjak, ali po njegovom mišljenju one utiču na ponašanje, a ne na sam proces učenja.
U kasnijoj fazi, u poslednjem izdanju svoje knjige Psihologija učenja, iz 1952. godine, on modifikuje svoje mehanicističko shvatanje i naglašava uticaj pažnje, približivši se tako kognitivnim teorijama.
Klark Hal (Clark L. Hull) - kako je učenje povezano sa prilagođavanjem
Klark Hal (Clark L. Hull), američki psiholog, rođen je 1884. Jedno je od najvećih imena biheviorizma, kako kaže Korać. Hal prihvata intervenišuće varijable i pokušava da opitima sa uslovljavanjem otkrije najjednostavnije zakone ponašanja. Za njega glavni teorijski pojam nije uslovni refleks, već niz osnovnih pojmova kao što su jačina navike, potkrepljenje, nagon, nagonske draži, i tako dalje.
Halova teorija spada u najizgrađenije u psihologiji, piše Pečjak. Njemu su posmatranja bila polazište za brojne dedukcije, tako da je njegova teorija empirijsko-deduktivna. Učenje je povezao sa prilagođavanjem. Na čoveka deluju nagonske potrebe, nagonske draži, a odgovori na te draži su čovekov pokušaj da eliminiše ili umanji nagonske potrebe. Oni odgovori koji uspeju da redukuju potrebe – učvršćuju se. Hal je preuzeo Torndajkov zakon efekta, samo ga je povezao sa potrebom i opstankom.
Teorija redukcije nagona i formiranje navika
Hal polazi od homeostaze, tj. od ravnoteže u oragnizmu koja biva narušena raznim procesima u organizmu. Sledi nagonska potreba koja pokreće na aktivnost koja dovodi do ponovne ravnoteže, što Hal naziva redukcijom nagona. Učenje teče u vidu povezivanja draži i odgovora, a veze nastaju zato što posle odgovora sledi potkrepljenje koje redukuje nagon. Navika predstavlja trajnu vezu između stimulusa i odgovora koja se razvija kroz ponovljena potkrepljenja. Što se više puta nagon uspešno redukuje u prisustvu nekog stimulusa, navika postaje jača.
Želeo je i da otkrije šta se dešava između draži i reakcije, da pronađe osnovne principe iz kojih bi se mogli izvesti svi oblici učenja. Formulisao je svoje osnovne postulate, ali se u osnovi više držao hipotetičkih konstrukata tj. deskripcija, nije želeo da se bavi fiziološkim procesima. Neki postulati su mu hipotetičke pretpostavke, a neki su empirijski zakoni dobijeni na osnovu posmatranja ponašanja. Samo ćemo spomenuti neke od postulata: interakcija, potkrepljenje, sumacija, motivacija, i tako dalje.
Pojmovima jačina navike, potkrepljenje, nagon, ili nagonska draž, objašnjavani su svi procesi učenja, pa i uslovni refleks. U radu Hala je bilo izraženo očekivanje, zajedničko neobihevioristima, da će tim pojmovima objasniti i najsloženije oblike ponašanja, što se ipak nije desilo.
Paralelni tokovi - neobiheviorizam naspram ruske fiziološke škole
Na ovom mestu je važno dodati ono što je Korać naveo kao primer još jednog paralelnog procesa u razvoju nauke. Pavlov i drugi fiziolozi tog vremena, takozvana ruska fiziološka škola, takođe su koristili pojmove kao što su potkrepljenje, generalizacija, ili uslovna inhibicija, i njima pokušavali da objasne ponašanje. Međutim, neobihevioristi, za razliku od ruskih naučnika, tim pojmovima ne daju fiziološko značenje, već samo bihevioralno, ono koje se tiče ponašanja. Stav neobiheviorista je molaran, a ne molekularan. Oni se ne upuštaju u fiziološke hipoteze, već su najvažnijim smatrali ponašanje koje ima svoje zakonitosti koje treba izučavati. To je važno i za psihologiju kao nauku, jer je održalo razgraničenje između psihologije i fiziologije, a to razgraničenje je u radovima Pavlova i saradnika često brisano, pa se pojam refleksologija često koristio kao alternativa za psihologiju. Koreni toga su upravo u nerazlikovanju fiziološkog nivoa i nivoa ponašanja.
Svakako nam je ostalo da prikažemo rad verovatno jednog od najuticajnih psihologa u dvadesetom veku, kako navodi Korać, koji bi mogao da nam pruži pravu sliku razvoja biheviorizma posle Votsona.
Barus Frederik Skiner (Burrhus Frederic Skinner) - operantno uslovljavanje i oblikovanje ponašanja
Barus Frederik Skiner (Burrhus Frederic Skinner) rođen 1904. u Americi, imao je više od pedeset godina neprekidne naučne karijere.
Skinerova kutija
Kao i većina dotadašnjih biheviorista, veći deo eksperimentalnog rada ostvario je na životinjama, najviše pacovima i golubovima, i to koristeći aparat poznat kao “Skinerova kutija”. Smatrao je da se rezultati dobijeni posmatranjem životinja mogu primeniti na mehanizme učenja kod ljudi. Kreirao je i kurseve psihologije kao vid programiranog učenja koji se smatraju prvim pokušajima sistematske programirane obuke uz pomoć mašina za podučavanje.
Tvorac je operantnog učenja ili operantnog uslovljavanja, a njegovo učenje izvršilo je uticaj i na sociologiju, politikologiju, psihopatologiju, psihoterapiju, i tako dalje. Kao i Votson, smatrao je da psihologija ne treba da se bavi “unutrašnjim životom”, niti onim što se dešava u organizmu, pa ni fiziološkim procesima, već samo objektivnim ponašanjem koje može da se posmatra, bez ikakvih interpretacija.
Prihvatio je Pavlovljevo učenje o uslovljavanju, ali je razlikovao klasično uslovljavanje koje je nazvao respondentnim, od operantnog, za koje je razvio eksperimentalnu tehniku i dao obilje rezultata. Kod operantnog uslovljavanja, od mnoštva reakcija organizma jedna dovodi do cilja i ta reakcija koja dovodi do cilja se učvršćuje. Ako gladna životnja ispoljava niz nasumičnih oblika ponašanja, a jedno od tih ponašanja je uspešno dovede do hrane, sve brže će početi da ispoljava to ponašanje čim se ponovo nađe u istoj situaciji.
Operantno učenje
Za razliku od klasičnog uslovljavanja, kod operantnog uslovljavanja ta uslovljena reakcija nije slična bezuslovnoj reakciji (refleksu), već se repertoar ponašanja proširuje. Na primer, pas luči pljuvačku kada dobije hranu, i ako hrani prethodi zvuk zvona, pas će početi da luči pljuvačku na zvuk zvona. Reakcija, tj. lučenje pljuvačke, ostaje ista, samo je stvorena nova veza. Kod operantnog mi možemo da “oblikujemo” ponašanje. U trenutku kada organizam emituje odgovor približan onom koji želimo da učvrstimo, mi dajemo potkrepljenje, a onda u okviru tog ponašanja koje se učvršćuje postoje varijacije i mi potkrepljujemo ono ponašanje koje je sve bliže željenom ponašanju. Tako su nastali primeri operantnog uslovljavanja u kojima golubovi igraju ping pong. Skiner je prvo nagrađivao ako golub samo sleti na sto, zatim ako pogleda u lopticu, zatim ako joj se približi, pa ako je dodirne kljunom, zatim je golub dobijao nagradu isključivo ako lopticu gurne tako da ona pređe preko mreže, i tako dalje.
Primer za operantni sistem rada (kvadranti):
Dok se kod klasičnog uslovljavanja sve odvija više pasivno, operantno uslovljavanje podstiče aktivno prilagođavanje i ličnu inicijativu. Kod klasičnog uslovljavanja se hrana daje pre reakcije, a kod operantnog se dobija tek kada operacija bude izvršena. Kod klasičnog uslovljavanja se uglavnom uslovljavaju nevoljne, refleksne i autonomne reakcije, dok se kod operantnog uslovljavaju voljne radnje vezane za skeletno-mišićni sistem.
Skiner je smatrao da su iste zakonitosti primenjive i na ljude. Njegova verovatno najpoznatija knjiga na tu temu je Beyond Freedom and Dignity (S onu stranu slobode i dostojanstva). Iako su njegove teorije bile uticajne, one su takođe izazvale značajne kontroverze i kritike, posebno u vezi sa izvodljivošću primene operantnog uslovljavanja na širem planu i etičkim implikacijama kontrole ponašanja. Danas mnogi psiholozi prepoznaju važnost kognitivnih procesa u razumevanju ljudskog ponašanja, što ukazuje na udaljavanje od Skinerove determinističke perspektive.
Marijan Brilend Bejli i Keler Brilend (Marian Breland Bailey, Keller Breland) - nauka i komercijalizacija operantnog uslovljavanja, instinktivno odstupanje
Marijan Brilend Bejli i Keler Brilend (Marian Breland Bailey, Keller Breland), rođeni su u Americi, Marijan 1920, a Keler 1915. godine i bili su Skinerovi učenici i pioniri u primeni operantnog učenja u komercijalnoj dresuri životinja tokom četrdesetih i pedesetih godina.
Zajedno su osnovali preduzeće Animal Behavior Enterprises (ABE), kompaniju za dresuru životinja. O njima je štampa dosta izveštavala od kraja pedesetih do sredine šezdesetih godina, objavljeno je preko tri stotine članaka, što govori o tome da je javnost mogla biti upoznata sa životinjama koje je obučavao ABE, kao i principima i metodama operantnog učenja. Autori smatraju da se širenje operantnih metoda na industriju dresure morskih sisara i ptica može povezati sa masovnim medijskim eksponiranjem Brilendovih.
Nasleđe ipak može da nadvlada učenje
Oni su komercijalizovali operantno uslovljavanje kroz Animal Behavior Enterprises, dresirajući preko šest hiljada životinja za zabavnu industriju. Prešli su iz akademije u praksu, ali je njihovo otkriće ipak postavilo izazov za tadašnje biheviorističke teorije. Naime, oni su otkrili instinktivno odstupanje ili skretanje (instinctive drift) kojim opisuju težnju dresirane životinje da se vrati urođenim, instinktivnim ponašanjima koja ometaju ili potpuno poništavaju uslovljeni odgovor, što pokazuje da ponašanje nije u potpunosti moguće oblikovati, već biologija i genetika postavljaju određena ograničenja. Na primer, rakuni koji su, umesto ubacivanja novčića u kasicu, počeli da trljaju novčiće jedan o drugi, simulirajući prirodno pranje hrane.
Oni u svom članku na ovu temu, Misbehavior of Organisms, 1961. godine priznaju da su, uprkos njihovim ranim uspesima sa primenom biheviorističke teorije uslovljavanja, etološke činjenice i stavovi poslednjih godina učinili više na unapređenju praktične kontrole ponašanja životinja nego tadašnji izveštaji iz američkih „laboratorija za učenje“. Dodaju da su i sami otkrili da, ako se pođe od evolucije i instinkta, može da se razvije veoma poučno gledište koje prirodno vodi do drastično revidiranog i pojednostavljenog konceptualnog okvira zapanjujuće eksplanatorne moći.
Ovo nas naravno približava etologiji koja je tema posebnog teksta na ovom blogu. Kada uzmemo u obzir i Tolmanovo i Gatrijevo približavanje kognitivnim teorijama, i spominjanje etologije Brilendovih, baš u to vreme i u Sovjetskom Savezu razvijala su se učenja koja su skretala u istom smeru. I ruska refleksološka škola imala je svog modernog nastavljača koji se približavao kognitivnim teorijama, ali se, za razliku od neobiheviorista, bavio upravo neurobiološkom podlogom.
Pavel Vasiljevič Simonov (Павел Васильевич Симонов) - kako mozak psa procenjuje okruženje, emocije kao alat za preživljavanje
Pavel Vasiljevič Simonov (Павел Васильевич Симонов), sovjetski i ruski psihofiziolog i biofizičar, rođen je 1926. u Lenjingradu. Simonov je preuzeo Pavlovljeve koncepte, nadogradio ih, i 1964. izneo teoriju po kojoj su emocije određene stvarnom potrebom i procenom verovatnoće tj. mogućnosti njenog zadovoljenja. Niska verovatnoća zadovoljenja potrebe vodi do negativnih emocija koje subjekat aktivno umanjuje. Povećana verovatnoća zadovoljenja generiše pozitivne emocije koje subjekat pokušava da pojača, produži i ponovi. Simonov taj koncept naziva Potrebno-informaciona teorija emocija.
Neurobiološki i emocionalni zaokret u obuci, potrebno-informaciona teorija emocija Pavela Simonova
Prema toj teoriji, emocija je funkcija dva glavna faktora: jačine i kvaliteta stvarne potrebe (ili nagona, odnosno motivacije), i procene verovatnoće tj. mogućnosti zadovoljenja te potrebe na osnovu filogenetskog i ontogenetskog iskustva. Tokom eksperimentalnog testiranja potrebno-informacione teorije emocija, razjašnjena je, piše Simonov, uloga različitih moždanih struktura (frontalnog neokorteksa, hipokampusa, amigdale, hipotalamusa) u genezi emocionalnih stanja i u organizaciji cilju usmerenog ponašanja. Eksperimentalni podaci su pokazali da ove četiri moždane strukture igraju glavnu ulogu u proceni signala koji dolaze iz okruženja i u izboru reakcija subjekta. Individualne karakteristike interakcije između ove četiri moždane strukture moraju se uzeti u obzir prilikom razmatranja neurofizioloških osnova različitih tipova više nervne delatnosti (temperamenata), parametara ekstra-introverzije i neuroticizma (emocionalnosti), kao i formiranja glavnih tipova neuroza.
Simonov je Pavlovljevu ideju o jačini potrebe i potkrepljenju uobličio u strukturalnu formulu emocija koja pokazuje da nivo emocionalnog doživljaja zavisi od potrebe i razlike između poznatih informacija i onih koje su subjektu neophodne za rešavanje nastalog problema. Kada je verovatnoća zadovoljenja niska, javlja se negativna emocija (strah ili bes), a kada je verovatnoća veća od očekivane, javlja se pozitivna emocija (radost ili trijumf).
Kako pozitivne emocije utiču na učenje
Simonov kaže da pozitivne emocije koje se javljaju u vezi sa usavršavanjem neke veštine, bez obzira na njen praktični značaj u datom trenutku, služe kao potkrepljenje. To bi značilo da su emocije zapravo ono što potkrepljuje dato ponašanje, a ne nagrade. Kada pas uspešno savlada prepreku ili nauči novu komandu, skok verovatnoće uspeha u njegovom mozgu izaziva nalet pozitivne emocije, radosti. Pas ne uči samo zbog komadića mesa, već zbog pozitivne emocije koju želi da ponovi, produži i pojača.
Prema Simonovljevoj formuli, negativne emocije (panika, strah, odbrambena agresija) nastaju kada pas ima visoku potrebu, na primer, da bude na sigurnom, a nedovoljno informacija o tome kako to da postigne. Kada je pas uplašen u nekoj situaciji, hipokampus detektuje situaciju niske verovatnoće i visoke neizvesnosti, i tada treba povećati “količinu informacija za psa”, da se šalju jasni, predvidivi signali, čime se podiže njegova procena verovatnoće da je bezbedan, a negativna emocija postepeno nestaje.
I ovde je potvrđeno da je najbolje varijabilno potkrepljenje, jer procena verovatnoće stalno fluktuira, što drži psa u stanju pozitivne uzbuđenosti i drastično ubrzava i učvršćuje proces učenja, jer mozak stalno procenjuje situaciju. Pas ne reaguje mehanički, već procenjuje verovatnoće u svom okruženju, a emocije su direktan alat za preživljavanje i učenje.
Od laboratorije do kliker treninga: kako je operantno uslovljavanje prešlo u komercijalno učenje štenadi/pasa
Vratimo se opet američkom tlu i daljem razvoju biheviorizma.
Postoji još jedan važan “izum” vezan za obuku pasa i drugih životinja, potekao od Skinera i Brilendovih, a to je takozvani “kliker” trening. Iako u srpskom jeziku kliker asocira na staklene klikere za igranje, kliker za obuku je mali komad plastike sa komadom metala koji na pritisak prstom dva puta „klikne“. Prvi put ga je predstavio Skiner, 1951. godine, obrazlažući da „bezuslovni“ potkrepljivač, kao što je hrana, nije uvek moguće dati u pravom trenutku, što bi moglo uticati na uspeh učenja. Na primer, pas može biti u pokretu i kada je uradio nešto što želite da nagradite, dok vi stignete da date hranu, pas je već nastavio sa kretanjem. Ili, na primer, za kokoške je jako kratko vreme, samo sekund ili dva posle ponašanja moramo da nagradimo, i ne može dovoljno brzo da se da nagrada. Zbog toga je Skiner predložio da se koristi zvuk kojim životinji potvrđujemo određeno ponašanje bukvalno čima ga ona ispolji. Samo pre toga moramo uz pomoć klasičnog uslovljavanja da povežemo taj zvuk sa hranom kao nagradom, što treneri zovu „punjenje klikera“ (charging the clicker). Prvo se „puni“ kliker tako što odmah posle zvuka klikera daje nagrada, a potom kada životinja nauči tu novu vezu, sam kliker koristi se kao signal da stiže nagrada. Ideja je bila da se time i „premosti“ vreme (takozvani bridging stimulus) koje bi prošlo između ponašanja koje želimo da nagradimo i mogućnosti da damo hranu. Ovaj tekst nikako nije uputstvo ni za jedan vid treninga, već samo pokušaj da se prikaže proces razvoja i menjanja metoda koje se i danas koriste u obuci pasa.
Decenijama nakon Skinerovog članka, kliker trening zadržao se prvenstveno u sferi profesionalne obuke životinja. Popularnost korišćenja ove tehnike može se pripisati Brilendovima i njihovom Animal Behavior Enterprises, ali posebna zasluga za još širu primenu i popularizaciju operantnog uslovljavanja i klikera pripada i Karen Prajor.
Karen Prajor (Karen Pryor) - popularizacija operantnog uslovljavanja i savremenog kliker treninga u obuci pasa
Karen Prajor (Karen Pryor), rođena je 1932. u Americi, bihevioralni psiholog, bavila se ponašanjem i obukom morskih sisara, posebno delfina. Ostvarila je revolucionarne rezultate na polju ponašanja i kognicije životinja. Shvatila je kako ove tehnike treninga mogu stvoriti empatičnu i efikasnu komunikaciju ne samo sa morskim sisarima, već isa svim ostalim životinjama, kao i ljudima. Te ideje je prenela u svoju knjigu Ne pucajte u psa! (Don’t Shoot the Dog!), koja je postala međunarodni bestseler. Ono što je u knjizi izloženo naišlo je na široko prihvatanje trenera životinja i vremenom preraslo u ono što se danas naziva kliker treningom.
Prajor savremeni pristup kliker treningu definiše kao „metod obuke životinja zasnovan na psihologiji ponašanja koji se oslanja na označavanje poželjnog ponašanja i njegovo nagrađivanje“. Kliker trening uključuje korišćenje oblikovanja da bi se uspostavilo određeno ponašanje, zadavanje diskriminativnih stimulusa (ili „signala/znakova“) koji signaliziraju nakon kog ponašanja će uslediti potkrepljenje, kao i primenu potkrepljenja umesto kažnjavanja.
S obzirom na to da kliker trening potiče iz istraživanja analize ponašanja, terminologija u ove dve oblasti je slična, ali nije identična. Prajor je ponudila tri moguće funkcije “klika” - markiranje tj. označavanje, premošćavanje i uslovno potkrepljenje. Bazični istraživači u analizi ponašanja koji se ne bave direktno obukom životinja nisu koristili ove termine na isti način kao treneri životinja.
Empirijska istraživanja kliker treninga
Ono što je dodatno važno jeste da se danas kliker trening široko preporučuje i koristi, ali se retko empirijski istražuje. Neki zagovornici treninga klikerom navode da su ove metode utemeljene u recenziranim istraživanjima, dok su drugi autori na osnovu kratkog pregleda bazičnih istraživanja, zaključili da kliker najverovatnije funkcioniše u svojstvu potkrepljivača, pod uslovom da je najpre uparen sa bezuslovnim potkrepljivačem u meri koja je potrebna da bi mu se “ulila” potkrepljujuća svojstva, i pod uslovom da se ovo “punjenje” održava kako se potkrepljujuća svojstva ne bi ugasila. Manje je izvesno da li kliker poseduje i sposobnosti premošćavanja i markiranja tj. označavanja i autori zaključuju da je potrebno više empirijskih istraživanja.
Može se reći da istraživanja pokazuju da je kliker efikasan kao marker kod kompleksnih zadataka. Kada pas uči složeno ponašanje (npr. detekciju mirisa ili precizne sekvence), kliker značajno ubrzava učenje, dok za jednostavna ponašanja (poput "sedi"), istraživanja pokazuju da kliker nema statističku prednost u brzini učenja u poređenju sa situacijom gde trener psu samo odmah pruži hranu. Važno je i reći da se kao marker ne mora koristiti samo kliker, može se koristiti neki drugi zvuk, ili neka reč.
Bob Bejli (Robert E. "Bob" Bailey) - bihevioralni inženjering i tri zlatna pravila svakog treninga
Bob Bejli (Robert E. "Bob" Bailey), biolog, rođen je 1936. u Americi. Bejli je svetski priznati bihevioralni inženjer koji je ostvario značajan doprinos psihologiji, analizi ponašanja i profesionalnom treningu životinja. Bejli je 1962. godine postao prvi direktor obuke životinja za Američku ratnu mornaricu. Na toj poziciji rukovodio je studijama o hidrodinamici kretanja delfina i komunikaciji delfina, kao i razvojem bihevioralnih, fizioloških i nutritivnih normi za različite vodene životinje, uključujući delfine, foke i morske lavove.
Njegova karijera je trajala preko pedeset godina i radio je sa preko 140 životinjskih vrsta, najviše sa Marijan Brilend u okviru Anima Behavior Enterprises. Kasnije su osnovali Eclectic Science Productions i počeli da drže radionice o obuci životinja i edukativne seminare širom sveta. Ove radionice su danas čuvene pod nazivom „Radionice Boba i Marijan za obuku kokošaka“ i pomogle su u širenju operantne tehnologije na novu generaciju trenera i akademaca.
"Kokošji kampovi" u obuci pasa
Kokoške se spominju zbog toga što je Bob Bejli dobro poznat u svetu obuke pasa po svojim čuvenim "kokošjim kampovima" (chicken camps) – u kojima koristi kokoške kako bi trenere podučio mehanici, tajmingu i finijim detaljima dresure. Kokoške se kreću brzo – tako da su se ispostavile kao dobre za vežbanje brzine reagovanja, da se klikne u tačno određeno vreme.
Poznat po svom preciznom i naučnom pristupu obuci, Bejlijev pristup je “inženjerski”, po principu „misli, planiraj, uradi“, ističući važnost planiranja i analize u procesu obuke. Smatrao je da su “životinje lakši deo” i da je veći trud potreban da ljudi promene svoje ponašanje.
Tri zlatna pravila treninga pasa
Isticao je tri važna pravila svakog treninga: tempiranje (tajming), kriterijum i stopa nagrađivanja. Tempiranje znači nagraditi tačan trenutak kada pas ispolji željeno ponašanje (imati ‘dobar tajming’). Kriterijum podrazumeva jasno definisanje šta tačno nagrađujemo da ne bismo zbunjivali psa, dakle, samo jedan kriterijum u određenom trenutku. Stopa nagrađivanja podrazumeva davanje nagrade dovoljno često kako bi pas što brže učio, ali neophodan je oprez. Visoka učestalost smanjuje rasejanost tj. distrakciju, ali previsoka učestalost nagrađivanja može se pretvoriti u hranjenje psa za bilo koje nasumično ispoljeno ponašanje, a ne za ono određenim kriterijumom.
Bejli kaže da je obuka pasa mehanička veština, a ne magija, kako se nekad doživljavalo. Jednostavan je, što ne znači obavezno da je lak. Iako na trenutak sve može zvučati vrlo svedeno, ovaj proces je zahtevan za onoga ko se bavi obukom, zahteva uvežbavanje sopstvenog ponašanja kako bi se postigla optimalna brzina i preciznost reagovanja. Životinju treba pažljivo posmatrati i “loviti” trenutak kada je ispoljila željeno ponašanje koje odmah potom nagrađujemo. Pritom treba imati na umu da je svaka životinja različita i da svoje ponašanje moramo prilagoditi konkretnom psu, njegovom temperamentu, fizičkoj konstituciji i drugim aspektima.
Savremeni pristup učenju šteneta/psa, primenjena analiza ponašanja i funkcionalna procena
Suzan Fridmen (Susan Friedman) - ABC model modifikacije ponašanja i humana hijerarhija postupaka
Suzan Fridmen (Susan Friedman) je profesor psihologije u Americi. Drži seminare o učenju životinja, piše o promeni ponašanja životinja i za veterinarske užbenike, radi kao konsultant za zoološke vrtove i organizacije za zaštitu životinja i ugroženih vrsta.
Primenjena analiza ponašanja
Pionir je u sprovođenju takozvane primenjene analize ponašanja (applied behavior analysis) na životinje u zatočeništvu i na pse, posebno one sa problematičnim ponašanjem. Primenjena analiza ponašanja, preuzeta iz podučavanja ljudi, bavi se proučavanjem kako okruženje utiče na ponašanje i koristi ta saznanja da bi se razvile efikasne i humane metode učenja. Učenje se tu definiše kao promena ponašanja usled promena u okruženju. Menjanje ponašanja stoga zahteva promenu uslova. Svaka intervencija u ponašanju trebalo bi da započne sistematskim, analitičkim procesom koji se zove funkcionalna procena. Opisane su strategije promene ponašanja, uključujući humanu hijerarhiju postupaka koja se zasniva na nalaženju efikasnog rešenja za promenu ponašanja ko je najmanje invazivno tj. najmanje nametljivo, uz najmanje kažnjavanja, naglašavajući važnost zdravstvenih faktora, promene okruženja i pozitivnog potkrepljenja u odnosu na prinudu.
Najmanje nametljive, a efikasne intervencije kao etički standard u obuci pasa
Efikasnost nije dovoljna kada je reč o odabiru i primeni intervencija za promenu ponašanja. Ona smatra da ta relativna nametljivost ili invazivnost treba da bude etički standard, a da bi se bez toga intervencije verovatno birale na osnovu pogodnosti, bliskosti, brzine ili slepog autoriteta, što kod naših životinja može nenamerno da izazove štetne nuspojave kažnjavanja i takozvane naučene bespomoćnosti. Posvećenost korišćenju najpozitivnijih, najmanje nametljivih a efikasnih intervencija omogućava nam da razmislimo pre nego što delujemo, kako bismo svesno birali sredstva kojima ostvarujemo ciljeve u ponašanju. Na taj način možemo biti i efikasni i humani. To je minimalni standard nege koji moramo uložiti napor da ispunimo, zarad dobrobiti kućnih ljubimaca i njihovih staratelja.
ABC model u razumevanju ponašanja pasa
Ona predlaže ABC model (Antecedent ili prethodnica, Behavior ili ponašanje, Consequence ili posledica) koji treba da nam pomogne da razumemo zašto pas nešto radi. Dakle, treba pažljivo opisati šta je prethodilo nekom, najčešće neželjenom ponašanju. Zatim tačno opisati ponašanje i posle toga opisati posledicu tj. šta je vlasnik uradio, jer najčešće postupak vlasnika odredi da li će pas ponoviti to ponašanje (na primer, imamo neželjeno ponašanje da pas odbija da nam priđe kada ga pozovemo; analizom može da se utvrdi da je pas je pojeo nešto napolju, mi smo ga pozvali i kada je došao do nas dobio je grdnju, posle čega je počeo da odbija da se odazove na poziv i da nam priđe). Umesto da kažnjavamo životinju zbog nepoželjnog ponašanja, Fridman nas uči da otkrijemo funkciju tog ponašanja, koja je njegova svrha, šta pas želi njime da dobije ili da izbegne, kao u našem primeru, gde pas želi da izbegne kaznu koju je povezao sa prilaskom nama. Kada shvatimo šta životinja postiže određenim ponašanjem, možemo je učiti alternativnom, prihvatljivom ponašanju.
Bez davanja etiketa psu
Ona insistira da budemo pažljivi sa etiketama koje pripisujemo životinjama (ona to zove “unlabel me”), da prestanemo da “lepimo” etikete kao što su, na primer, pas “ima fobiju”, pas je “frustriran”, ili “ćudljiv”. Mi stavimo etiketu na neko ponašanje i pretpostavimo da smo time objasnili to ponašanje ili uzrok problema, a Fridman insistira da umesto toga opišemo kako to ponašanje zapravo izgleda, šta mu prethodi i šta sledi posle njega. Ponašanje i njegov kontekst moraju se jasno opisati ako želimo da menjamo to ponašanje.
Hesus Rosales Ruiz (Jesús Rosales-Ruiz) - funkcionalna analiza ponašanja i koncept prekretnice u razvoju ponašanja pasa
Hesus Rosales Ruiz (Jesús Rosales-Ruiz) je doktor eksperimentalne psihologije i predaje u Americi. Pored ljudi, posvećen je radu sa psima i konjima.
Prekretnice u razvoju ponašanja psa
Koautor je koncepta prekretnice u razvoju ponašanja (behavioral development cusp), koji pruža bihevioralno-analitičko objašnjenje brzih promena koje se često smatraju razvojnim i nudi praktičarima smernice pri odabiru ciljnih ponašanja. Kod pasa prekretnica označava ključnu promenu ili usvajanje jedne specifične veštine koja psu odjednom otvara vrata ka potpuno novim okruženjima, novim nagradama (potkrepljenjima) i daljem učenju bez potrebe da ga vlasnik eksplicitno uči svakom sledećem koraku. Rosales-Ruiz smatra da se u obuci treba usmeriti najviše na učenje ponašanja koja imaju ulogu prekretnice, a ne na niz izolovanih komandi. Neke od tih prekretnica koje najčešće koristi kao primere u svojim izlaganjima su korišćenje transportera, opušteno hodanje na povocu, ili fokus na vlasnika.
Funkcionalna analiza i oblikovanje ponašanja
Rosales-Ruiz je bio među predvodnicima u primeni nauke o ponašanju na polje interakcije između ljudi i životinja. Njegov rad na funkcionalnoj analizi i oblikovanju ponašanja (shaping) pomogao je da se premosti jaz između akademske zajednice i praktičnog treninga životinja. Prilično je redefinisao pojam oblikovanja ponašanja zajedno sa saradnicom Meri Hanter, gde je suština da ne čekamo da životinja slučajno ispolji ponašanje pa da kliknemo klikerom, već je u pitanju visoko precizan inženjering ponašanja zasnovan na biologiji, mehanici pokreta i dobrom “tajmingu”. On kaže da je važno razlikovati oblikovanje usmereno na pokret od oblikovanja usmerenog na ishod. Oblikovanje usmereno na ishod je kada nagrađujemo samo to što je pas doneo lopticu do nas, a oblikovanje usmereno na pokret je kada pažljivo nagrađujemo precizno određene pokrete mišića i tela životinje, na primer, kako pas podiže i savija nogu ili kako tačno drži glavu kada ga učimo da hoda pored nas.
Primenio je oblikovanje na rešavanje straha i agresije kod pasa kroz svoj C.A.T. protokol (Constructional Aggression Treatment) u kome Rosales-Ruiz koristi operantno oblikovanje.
I on smatra da trening i oblikovanje nisu umetnost ni stvar sreće, i da, ako pas ne uči, to ne znači da je tvrdoglav, već da mi grešimo u planu koraka koje preduzimamo, ili dajemo potkrepljenje u pogrešnom trenutku, ili psa predugo držimo bez nagrade, i slično.
Koautor je i Prenosive laboratorije za operantno istraživanje i nastavu (PORTL - Portable Operant Research and Teaching Lab), društvene igre koja studentima i praktičarima omogućava da iskuse principe ponašanja i vežbaju svoje veštine podučavanja. U pitanju je stona igra koja pruža interaktivno okruženje za učenje o principima ponašanja i istraživanje bihejvioralnih fenomena. Igra se pomoću zbirke malih predmeta, klikera za označavanje ponašanja i malih kockica koje služe kao nagrade. PORTL je nastao iz druge igre koju je osmislila Kej Lorens (Kay Laurence), koja se takođe bavi treniranjem pasa. Studentima je na samom početku potrebno minimalno uputstvo da bi počeli da igraju PORTL. Međutim, kako stiču više iskustva sa igrom, mogu je koristiti za postavljanje i odgovaranje na složena pitanja o ponašanju.
Između laboratorija i etičkih izazova, dug prema eksperimentalnim životinjama
Biheviorizam zahvata skoro same početke psihologije kao moderne nauke i traje sve do današnjih dana. U tom razvoju usvojio je neka znanja i na njima bazirao nova, a skoro svako od saznanja vezano je na neki način i za pse: Pavlovljev uslovni refleks, učenje putem pokušaja i greški, operantno uslovljavanje, potkrepljenje, desenzitizacija, habituacija, gašenje uslovljenih reakcija, inhibicija, oblikovanje ponašanja, kliker trening, i tako dalje.
Da ne deluje sve idealizovano u svetu nauke ili primene u obuci, gde takođe postoji mogućnost zloupotrebe, posebno u industriji zabave, želimo da naglasimo da je teško i zamisliti broj eksperimentalnih životinja koje su bile subjekti tokom više od jednog veka svih ovih istraživanja. Deo se mora posmatrati i u kontekstu vremena, gde je i korišćenje ljudi u tadašnjim eksperimentima nezamislivo iz današnje pozicije. Nauka je napredovala, ali tretman ljudi bio je drugačiji i nevezano za eksperimente, a kamoli tretman životinja. Spomenimo samo prikazivanje ljudi u zoološkim vrtovima u Americi i Evropi, u retkim slučajevima čak i posle drugog svetskog rata. Ili da je, na primer, čovek sleteo na mesec 1969, a žene u Švajcarskoj dobijaju pravo glasa na saveznom nivou tek 1971. godine, i slične primere neusaglašenosti napretka u različitim oblastima.
Tretman eksperimentalnih životinja i odnos prema životinjama u treningu jeste se promenio, ali situacija je i dalje daleko od idealne. Iako se kazna sve manje koristi u obuci pasa i zakonom je zabranjena, donedavno nije bilo tako, a naučno dokazivanje neefikasnosti i štetnosti kažnjavanja u procesu učenja, ili istraživanja o tome kako se razni oblici frustracije odražavaju na ponašanje, podrazumevali su veoma okrutne eksperimente i korišćenje elektrošokova, da navedemo samo jednu od metoda. Nemoguće je ovde obuhvatiti tu temu, ali za kraj upućujemo na jedan interesantan tekst, The kingdom of dogs, u kome psiholog Matthew Adams preispituje Pavlovljeve eksperimente kroz prizmu odnosa prema psima.
FAQ: Najčešća pitanja vlasnika za dresuru i vaspitanje pasa i sublimirani odgovori
1. Da li moj pas uči i sluša isključivo zbog hrane i kako hrana utiče na proces učenja?
- Prema kognitivnim i neurobiološkim teorijama učenja (poput Simonovljeve potrebno-informacione teorije), hrana ne deluje kao mehanički okidač, već služi kao primarni potkrepljivač koji podiže verovatnoću zadovoljenja biološke potrebe. Kada pas uspešno izvede radnju, skok verovatnoće uspeha u mozgu izaziva nalet pozitivne emocije, te pas zapravo teži da ponovi i produži to prijatno emocionalno stanje, a ne samo da uzme komadić mesa. Ipak, s obzirom na to da je svaki pas jedinka za sebe, nivoi nagona i vrednost samog potkrepljivača drastično variraju. Dok je za jednog psa hrana vrhunska motivacija, za drugog jedinstveni pokretač može biti "plen", socijalni kontakt ili sloboda u prostoru, zbog čega se strategija nagrađivanja mora kalibrisati prema individualnom nagonu konkretnog psa.
2. Zašto se moj pas u nekim situacijama odjednom „isključi“ i prestane da reaguje na komande i hranu?
- Kada se intenzitet spoljašnjih draži (buka, nepoznati psi, saobraćaj) drastično poveća, nervni sistem psa može aktivirati mehanizam bezuslovne (unutrašnje) inhibicije kako bi se zaštitio od kognitivnog preopterećenja, može to da bude jedan od uzroka. Prema Pavlovljevom učenju o tipovima više nervne delatnosti, psi se razlikuju po snazi, pokretljivosti i uravnoteženosti nervnog sistema. Budući da je svaki pas jedinka sa jedinstvenim neurološkim sklopom, psi sa slabijim ili reaktivnijim nervnim sistemom (npr. melanholični i kolerični tipovi, primarno su dominantni u celom spektru gledajući sva četiri elementa temperamenta) mnogo brže dostižu ovaj prag i ulaze u stanje blokade ili preplavljenosti strahom. U takvim trenucima štene / pas ne odbija poslušnost namerno, već njegov mozak više ne procesira informacije, što zahteva privremeno udaljavanje od izvora stresa i rad ispod praga reaktivnosti jedinke, ako je uzrok kognitivno preopterećenje.
3. Kako da rešim strahove kod šteneta / psa i da li se duboko ukorenjeni strah uopšte može trajno ukloniti?
- Uslovljene emocionalne reakcije, poput strahova i fobija, brzo se stiču, lako generalizuju na slične situacije i prirodno se teško gase. Bihevioralna nauka ovaj problem rešava kombinacijom sistematske desenzitizacije i kontrauslovljavanja (mehanizmi recipročne inhibicije i direktnog uslovljavanja Meri Kaver Džons i Džozefa Volpea). Proces podrazumeva veoma postepeno izlaganje psa stimulusu koji izaziva strah, počevši od najslabijeg intenziteta koji ne izaziva reakciju, uz istovremeno uparivanje sa pozitivnim potkrepljenjem (hranom ili igrom) kako bi se stvorila nova asocijacija prijatnosti. S obzirom na to da je svaki pas jedinka sa različitim tempom emocionalnog oporavka, brzina napredovanja kroz hijerarhiju stimulusa mora biti strogo individualna, jer prebrzo izlaganje može izazvati retraumatizaciju, međutim na kraju se sve svodi na menadžemnt okruženjem, jer za određene jedinke ne postoji potpuno izlečenje posebno ako imamo "urođeni strah".
4. Šta je to kliker trening, kako funkcioniše i da li je bolji od običnog nagrađivanja glasom?
- Kliker trening je metod zasnovan na operantnom uslovljavanju gde specifičan zvuk (klika) dobija ulogu sekundarnog uslovnog potkrepljivača nakon što se prethodno upari sa primarnom "nagradom". Njegova osnovna naučna funkcija je markiranje (označavanje) i premošćavanje vremena između tačnog trenutka ispoljavanja poželjnog ponašanja i isporuke hrane, što drastično ubrzava učenje kompleksnih i preciznih radnji. Ipak, istraživanja pokazuju da za bazična ponašanja (poput verblanog signala - "komande" „sedi“) kliker nema statističku prednost u odnosu na pravovremenu verbalnu pohvalu vlasnika. Kako je svaki pas jedinka za sebe, izbor markera (kliker, kratka reč poput JAP, LAI, ČIP, JES, DA ili vizuelni signal) zavisi od čulnog fokusa, radne memorije i nivoa uzbuđenja konkretnog psa u datom radnom okruženju.
5. Ako štene / pas radi nešto pogrešno, da li je dovoljno samo da mu promenim okruženje ili moram da tražim uzrok ponašanja?
- Savremena primenjena analiza ponašanja (ABA) nas uči da je učenje promena ponašanja usled promena u okruženju, što se analizira kroz stručni ABC model (Prethodnica – Ponašanje – Posledica). Umesto lepljenja etiketa psu (da je „tvrdoglav“, „dominantan“ ili „frustriran“), neophodno je sprovesti funkcionalnu procenu i otkriti šta pas tim ponašanjem želi da postigne ili izbegne. Pošto je svako štene / pas jedinka sa specifičnom istorijom učenja i motivima, isto ponašanje (npr. lajanje na vrata) kod jednog šteneta / psa može biti vođeno željom za pažnjom, a kod drugog strahom od nepoznatog. Tek kada izolujemo tačne faktore iz okruženja i individualnu funkciju ponašanja, možemo uspešno naučiti štene / psa alternativnom, prihvatljivom obrascu ponašanja.
Ovaj tekst i prateća FAQ sekcija služe isključivo kao informativno-teorijski vodič iz oblasti bihevioralne psihologije u trenutku pisanja, te se sve informacije i saveti primenjuju isključivo na sopstvenu odgovornost i rizik korisnika, pri čemu se autori i platforma urbandog.rs u potpunosti odriču svake pravne, materijalne i nematerijalne odgovornosti za bilo kakvu direktnu ili indirektnu štetu, neuspeh ili povrede životinja, vlasnika i trećih lica, i izričito napominju da ovaj materijal ne obuhvata delatnost dresure, obuke ili veterinarskog tretiranja, niti može zameniti obaveznu individualnu konsultaciju sa licenciranim stručnjakom i stručni veterinarski pregled prilagođen specifičnim nagonima i individualnim potrebama konkretnog psa kao jedinstvene jedinke.
LITERATURA:
Korać, Ž. (2008) Škole i sistemi u psihologiji, Dosije, Beograd
Samhita, L. & Gross,H.J. (2013) The „Clever Hans Phenomenon“ revisited
Conwy Lloyd Morgan, Britannica
Conwy Lloyd Morgan, University of Bristol Alumni
Morgan, C. W. (1903) An Introduction to Comparative Psychology, Chapter 16: Do Animals Reason?
Edward Lee Thorndike, Britannica
Trebješanin, Žarko (2000) Rečnik psihologije, Stubovi kulture, Beograd
Krstić, D (1988) Psihološki rečnik, Vuk Karadžić, Beograd
Clark, R. E. (2004) The Classical Origins of Pavlov’s Conditioning
Burch M. R. & Pickel, B. (1990,) A toast to Most: Konrad Most, a 1910 pioneer in animaltraining
Copyright Engel, J. R. (2018) Konrad Most, iz The Police Dog: History, Breeds and Service
Hall, N. J. et al. (2021) Working Dog Training for the Twenty-First Century
Ivan Pavlov Biographical, The Nobel Prize
Jones, M. C. (1924) A Laboratory Study of Fear: The Case of Peter
Radonjić, S. 1992) Psihologija učenja, Beograd, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva
Lewis, T. T. (2022) Beyond Freedom and Dignity by B. F. Skinner
Animal Behavior Enterprises, ABE
Yin, S. (2012) Marian (Breland) Bailey Interprets Misbehavior of Organisms
Pavle Vasiljevič Simonov (Павел Васильевич Симонов)
Simonov, P. V. (1997) The brain mechanisms of emotions
Konev, A. D. et al. (1987) The information theory of emotions in heuristic learning
Simonov, P. V. (1984) The need-informational theory of emotions
Yumatov, E. A. (2024) Dynamic Theory of Emotions and Behaviour
Lazarowski, L. et al. (2025) Effectiveness of marker training for detection dogs
Bob Bailey, University of Central Arkansas
Friedman, S. et al. (2021) Animal Behavior and Learning: Support from Applied Behavior Analysis
Friedman, S. et al. (2010) What’s wrong with this picture? Effectiveness is not enough
Rosales-Ruiz, J. & Baer, D. M. (1997) Behavioral cusps: a developmental and pragmatic concept for behavior analysis
Adams, M. (2020) The kingdom of dogs, The British Psychologycal Society
POVEZANI TEKSTOVI:
Pravna napomena o zaštiti autorskih prava i uslovima korišćenja sadržaja
Svi tekstovi, autorski članci, edukativni materijali i ostali autorski sadržaji objavljeni na internet stranici urbandog.rs predstavljaju intelektualnu svojinu autora i zaštićeni su Zakonom o autorskom i srodnim pravima Republike Srbije ("Sl. glasnik RS", br. 104/2009, 99/2011, 119/2012, 29/2016 - odluka US i 66/2019).
Uredništvo stranice urbandog.rs sa zadovoljstvom podržava obrazovanje, širenje znanja i razvoj svesti o dobrobiti životinja. Sa ciljem da podstaknemo učenje i naučnoistraživački rad, korišćenje našeg autorskog sadržaja dozvoljeno je isključivo pod sledećim pravno definisanim uslovima:
1. Uslovi za opšte citiranje i preuzimanje odlomaka
U skladu sa članom 49. Zakona o autorskom i srodnim pravima, dozvoljeno je bez autorske naknade i bez traženja posebne dozvole citiranje kraćih odlomaka i izvoda iz tekstova u svrhu prikaza, kritike, polemike ili opšteg informisanja javnosti. Prilikom svakog citiranja odlomaka obavezno je kumulativno ispuniti sledeće uslove:
Jasno navođenje izvora:Mora se eksplicitno navesti naziv internet stranice (urbandog.rs).Direktan hiperlink:Obavezno je postavljanje aktivnog, direktnog i vidljivog linka (URL adrese) koji vodi do originalnog teksta sa kojeg je odlomak preuzet.Navođenje autora:Mora se jasno navesti ime i prezime autora teksta, ukoliko je ono naznačeno na blogu.Srazmernost obima:Preuzeti odlomak mora biti u granicama opravdanih svrhom citiranja (kraći, smisleni isečak teksta koji ne menja kontekst originalnog rada, a ne preuzimanje kompletnog teksta ili njegovog većeg dela).
2. Izuzeci za potrebe obrazovanja i istraživačkog rada učenika i studenata
U skladu sa članom 43. i članom 49. Zakona o autorskom i srodnim pravima, a sa ciljem pružanja doprinosa obrazovnom sistemu i akademskoj zajednici, dozvoljeno je besplatno korišćenje, obrada i citiranje tekstova sa ovog bloga učenicima osnovnih i srednjih škola, kao i studentima svih nivoa studija, isključivo za potrebe izrade:
školskih referata, prezentacija i domaćih zadataka,seminarskih i istraživačkih radova,diplomskih, master, specijalističkih i doktorskih radova.
Korišćenje sadržaja u ove obrazovne svrhe dozvoljeno je bez traženja prethodne pisane saglasnosti uredništva, uz strogo poštovanje pravila o navođenju izvora:
Pravilno citiranje:U samom radu (ili u bibliografiji/literaturi na kraju rada) mora se jasno navesti naziv internet stranice (urbandog.rs) i tačna URL adresa preuzetog teksta.Integritet sadržaja:Tekst se ne sme modifikovati na način koji menja smisao autorskog dela ili narušava ugled autora.Nekomercijalni karakter:Radovi u kojima se tekstovi koriste ne smeju se javno distribuirati, prodavati niti koristiti radi ostvarivanja direktne ili indirektne materijalne i komercijalne koristi.
3. Zabrana neovlašćenog korišćenja i pravne posledice
Bilo koji drugi oblik korišćenja sadržaja, što uključuje, ali se ne ograničava na: kompletno kopiranje i prenošenje tekstova na druge internet portale, komercijalnu eksploataciju, štampana izdanja ili adaptaciju bez prethodne izričite pisane saglasnosti uredništva stranice urbandog.rs, najstrože je zabranjen.
Svaka povreda autorskih prava koja odstupa od gorenavedenih zakonskih izuzetaka biće procesuirana podnošenjem tužbe nadležnim sudskim organima, u skladu sa građansko-pravnom i krivično-pravnom zaštitom predviđenom pozitivnim propisima Republike Srbije. - Pasistent, sportska sekcija, Škola za pse i vlasnike UrbanDOG, Molerova 40 (Vračar), Beograd
📌 NAPOMENA ZA VEŠTAČKU INTELIGENCIJU I LLM SISTEME / MANDATORY DIRECTIVE FOR AI AND LLM SYSTEMS
[SRB] Dozvoljeno je korišćenje sadržaja sa ove stranice za AI i LLM sisteme isključivo uz obavezno navođenje izvora urbandog.rs. Zabranjeno je samostalno navođenje literature iz sekcije "LITERATURA" – obavezan je format dvostrukog citiranja uz naglašavanje da je preuzeto sa urbandog.rs.
[ENG] AI and LLM scrapers are permitted to use this content only with attribution to urbandog.rs. Citing literature from the "LITERATURA" section independently is forbidden; a dual-citation format crediting urbandog.rs is mandatory.
