Ljubomora je tema „otkad je sveta i veka“. Pojavljuje se u zapisima iz Mesopotamije i Egipta starim četiri hiljade godina, a nešto „mlađi“ grčki mitovi riznica su zapleta u odnosima u čijem se srcu često nalazi upravo ljubomora. I u naučnim člancima koji se bave ovom temom kod pasa ima citata o ljubomori iz Svetog pisma, preko Šekspirovog Otela, sve do današnjih dana i savremene književnosti.

Najslobodnije procene su da na svetu živi oko milijardu pasa, od kojih osamdeset odsto čine takozvani „psi parije“ koji slobodno lutaju. Oni uglavnom naseljavaju toplije krajeve i za razliku od rasnih pasa koje je stvorio čovek, psi parije su izgledom svuda slični – mali do srednji, kratkodlaki psi. Njihov izgled i izdržljivost rezultat su prirodne selekcije koja ih je prilagodila životu na margini ljudskog društva. Hrane se ostacima ljudske hrane po gradovima i selima, ili su nastanjeni oko deponija gde hrane ima u konitnuitetu, što rezultira stabilnom populacijom ovih pasa.

Sve se „vrti oko ljudi“, pa je tako i ljubomora kod pasa tema najviše vezana za manjinski deo pseće vrste koji je potpuno zavisan od čoveka. Ljudi su uvereni da su njihovi kućni ljubimci ljubomorni kada oni maze ili hrane druge pse, a neretko i na njihov kontakt sa drugim članovima porodice. Neki ljudi osećaju ljubomoru, na primer, zato što pas više „voli“ drugog člana porodice nego njih.

Pas više nije „čovekov najbolji prijatelj“ samo kolokvijalno, već se i u naučnom svetu za opis odnosa psa i čoveka spominje koncept „prijateljstva“. Prijateljstvo je, citira Mikloši, oblik savezništva koji pruža socijalnu dimenziju za uzajamnu razmenu bez potrebe za neposrednim uzvraćanjem, podrazumeva sklonost ka deljenju stvari i pružanju socijalne podrške (poboljšavajući time mentalno i fizičko zdravlje), kao i saradnju u zajedničkim aktivnostima. Dok je kod primata zbunjujuće što kod njih među „prijateljima“ često postoji bliska genetska veza, teško je ne primetiti da veza između pasa i ljudi ima sve gore navedene odlike prijateljstva, iako to ne isključuje asimetriju u njihovom odnosu, bilo dominantnu ili roditeljsku.

Kada uzmemo u obzir da je pas i pre uvođenja ovog koncepta nazivan „čovekovim najboljim prijateljem“ i da ljudi često dele doživljaj da je kućni ljubimac „član porodice“, razumljivo je da na pse primenjujemo naše koncepte shvatanja odnosa i poredimo ih sa sobom. Njihove emocionalne reakcije nas toliko podsećaju na naše, da smo uvereni da oni osećaju isto što i mi. Kako je ljubomora neizbežna tema za ljude, neizbežna je i kada su naši psi u pitanju.

Najproblematičnija komponenta emocije ovde je subjektivni doživljaj. Za ljude je skoro nemoguće da zamisle subjektivni doživljaj ili svest drugih bića koja nemaju govorni jezik kojim mi raspolažemo. Skloni smo pripisivanju osećanja svim živim bićima, pa i neživim stvarima, ali je važno da psima ne pripisujemo olako nijedno osećanje onako kako ga mi osećamo, jer ne znamo tačno šta se unutar njih dešava. Naš psihološki i emocionalni život daleko su složeniji, iako nas pseće reakcije pojavno neodoljivo podsećaju na naša osećanja. Isto važi i za ljubomoru.

O ljubomori

Ljubomora se javlja kada je naš odnos sa važnom osobom ugrožen učešćem treće osobe koju doživljavamo kao rivala. Ljubomorne osobe mogu skretati pažnju na sebe, remetiti interakciju između važne osobe i rivala, a nekada imati za cilj i “uklanjanje” rivala. Ljubomora je složena emocija, sastavljena od uznemirenosti, ljubavi, mržnje, poniženja, tuge, izneverenosti, straha od gubitka ili napuštanja... Kao i ostala osećanja, može imati svoj prenaglašeni, patološki oblik. Može se javiti vrlo rano tokom razvoja, posebno prema braći i sestrama u borbi za majčinu ljubav.

Često se pogrešno izjednačavaju ljubomora i zavist. Kod zavisti nema prisustva treće osobe, već je to emocija usmerena na nekoga ko poseduje nešto za čime mi čeznemo. Osoba prema kojoj osećamo zavist može dugotrajno zaokupljati naše misli i fantazije.

Kao i sa drugim psihološkim fenomenima, stvar se komplikuje time što različite psihološke škole, spomenimo samo psihoanalizu, biheviorizam, teorije atačmenta, ili humanističke pravce, na ljubomoru, njen nastanak i funkcionisanje, gledaju potpuno različito.

Da li su psi ljubomorni?

Često možete čuti bezrezervno uverenje da psi mogu biti ljubomorni, iako se u nauci još uvek „lome koplja“ oko toga.

Imamo naučnike koji smatraju da psi nemaju složene kognitivne funkcije niti dovoljan stepen svesti o sebi neophodan za složene emocije (ljubomora, ponos, stid ili krivica), kao i da ni za šta što nije empirijski dokazano ne možemo tvrditi da postoji. Drugi nisu isključivi i smatraju da ima načina da se objektivno priđe ovim fenomenima.

Kako navodi Veb, time što emocije posmatramo kao teorijske konstrukte koji objašnjavaju ponašanje, zaobilazimo tvrdnju da one moraju biti proživljena iskustva tj. izbegavamo problematiku subjektivnog doživljaja do koga kod životinja ne možemo da dopremo. Utvrđivanje da li dve osobe, dva psa, ili pas i osoba osećaju ljubomoru na isti način, ostaje van dometa moderne nauke. To što ljudi mogu verbalizovati svoje emocije, ne čini nužno njihovo proučavanje pouzdanijim. Proučavanjem ljubomore u njenom socijalnom kontekstu izbegava se subjektivnost. Važno je imati jasne varijable i hipoteze, i nema ničeg problematičnog u ovakvim pokušajima. Nauka se, kažu autori, bavi i drugim neopipljivim pojavama kao što su veliki prasak i pomeranje kontinenata.

U domenu psihološkog imamo sličan primer. Iako je Frojd ostavio ogroman trag, istorija psihoanalize i srodnih dubinskih psihoterapija protkana je kritikama zbog nedovoljne naučne proverljivosti. Neuronauke su napravile proboj i pokazano je da dugotrajno psihoterapijsko iskustvo i emotivna obrada dovode do trajnih promena u sinaptičkim vezama. Kako kaže Malhotra, psihoterapija, koja je dugo nazivana nenaučnom dogmom, počinje da pronalazi svoje neurobiološke temelje i dobija svoju vrednost kao naučna metoda.

Šta su pokazala istraživanja?

Vratimo se psima i pokušajima da se eksperimentalno istraži šta oni osećaju. Jedno od istraživanja koje se bavi ljubomorom kod pasa izazvalo je pažnju, dovelo do pomaka u razumevanju, ali i kritičkom razmišljanju na tu temu.

Kuk i saradnici su uz pomoć snimanja magnetnom rezonancom utvrdili da psi imaju povišeniju aktivnost u amigdali (delu mozga povezanog, između ostalog, sa agresijom), kada gledaju svog staratelja kako daje hranu realističnom veštačkom psu, nego kada gledaju svog staratelja kako hranu baca u kantu za smeće. Ovo prema autorima može imati sličnost sa ljudskom ljubomorom.

‍

Reakcije su bile različite. Oni koji su posvećeni borbi za prava životinja, kao profesor etike, Singer, kažu da ovi nalazi imaju etički značaj iz dva razloga, ne samo zbog boljeg razumevanja emocionalnog života životinja i veće brige za njihove potrebe, već i zbog pažnje koju su istraživači posvetili dobrobiti svojih eksperimentalnih subjekata. Psi su pažljivo trenirani, tako da su dobrovoljno proveli vreme u magnetnoj rezonanci, imajući priliku da je u svakom trenutku napuste, ali nijedan od pasa to nije učinio.

Abdai i saradnici odlično su saželi sve važne aspekte Kukovog istraživanja, i to nam može poslužiti kao objektivan osvrt na temu ljubomore kod pasa uopšte.

Prvo, često se dešava da istraživači demonstriraju postojanje „emocije“ pre razumevanja funkcije i mehanizma ponašanja koje izučavaju. Ljubomora je obično kategorisana kao sekundarna, složena emocija koja uključuje set primarnih emocija i, stoga, kod pasa, bilo kakva agresivnost sama po sebi ne potvrđuje postojanje ljubomore, već možemo samo tvrditi da je prisutan „bes“. Agresivne reakcije ne ukazuju obavezno na „ljubomoru“, a emocija „ljubomore“ može se javiti i bez besa.

Drugo, korišćenje lažnog psa kao potencijalnog rivala pokazalo se problematičnim u proučavanju ljubomornog ponašanja. Takođe, unošenje hrane, koja nikada nije korišćena u studijama ponašanja, u socijalnu interakciju takođe je moglo da ometa kontekst rivala. Psi koji su ispitivani možda su reagovali na gubitak resursa tj. hrane, a ne na pretnju svom odnosu sa vlasnikom, posebno ako nisu smatrali lažnog psa rivalom. Konkurencija za hranu može se protumačiti i kao „zavist“, ne samo kao „ljubomora“.  

Treće, kada pravimo analogije između vrsta, uvek je neophodan oprez. Da li sve prethodno navedeno znači da psi ne doživljavaju ljubomoru? Ne. Odsustvo dokaza za postojanje ljubomore nije dokaz nepostojanja ljubomore! Ljubomora kao emocija nejasna je i kod ljudi (postoje individualne razlike, ni svi mi ne doživljavamo ljubomoru isto), a u slučaju pasa može poslužiti samo kao polazna hipoteza, a ne „dokaz“ o postojanju ovog emocionalnog stanja.

Istraživanja nekada daju kontradiktorne rezultate. U jednom slučaju psi su više obraćali pažnju, ne samo kada je njihov vlasnik držao lažnog psa, već i kada je stranac držao lažnog psa, što nije u skladu sa ljubomornim ponašanjem. U istraživanju Abdai i saradnika, psi su pokazivali više ponašanja orijentisanih ka vlasniku, kao što su prekidanje interakcije, vokalizacija i škljocanje vilicama, kada bi vlasnik, ignorišući svog psa, obraćao pažnju na rivalskog psa-robota, nego kada je samo čitao novine. Takvo ponašanje može se okarakterisati kao ljubomorno.

Abdai i saradnici postavljaju važna pitanja: da li je ljubomora u odnosu roditelj dete i u partnerskom odnosu, vođena istim kognitivnim procesima? Da li je ljubomorno ponašanje kod dece i odraslih poredivo? Kako razumemo individualne razlike u ispoljavanju ljubomornog ponašanja?

Ne bi trebalo da nazivamo ljubomorno ponašanje kod drugih vrsta ljubomorom ili „primordijalnim“ oblikom ljubomore, ali takođe ne bi trebalo ni da tvrdimo da druge vrste ne doživljavaju ljubomoru. Možemo reći “ponašanje nalik ljubomori”, a s obzirom na dosadašnja naučna saznanja, „ljubomorno ponašanje“ je za sada najbolji opis.

Kako se shvatanje ljubomornog ponašanja odražava na naš odnos sa psom?

Ne “teramo mak na konac” kada insistiramo na razlici između ljubomore i ljubomornog ponašanja, već činimo to upravo zbog našeg odnosa prema psima. Kada kažemo ljubomora, u to su utkani najdublji slojevi naše psihe i jedno od najkompleksnijih osećanja. Nemoguće je da u bliskom odnosu kakav imamo sa “čovekovim najboljim prijateljem” i “članom porodice” ne pređemo granicu i ne “učitamo” u psa naše doživljaje, uvereni da oseća isto što i mi. Time, međutim, samo komplikujemo situaciju, i sebi i psu “otežavamo” život.  

Naše uverenje da je pas ljubomoran na isti način kao i mi udaljiće nas od pravilne reakcije. Naši doživljaji utiču na naše ponašanje i mi ćemo postupati prema psu kao da on stvarno oseća nešto čega u njemu najverovatnije nema onako kako mi to zamišljamo. Stoga se vratimo korak unazad i prihvatimo da ponašanje nalik ljubomori postoji kod pasa, što ne znači da su oni “razdirani” teškim osećanjima koja nas nekada “more” kada nam se neko treći umeša u blizak odnos. Kada opisujemo suviše kompleksna emocionalna stanja kod psa, može biti da više govorimo o sebi nego o psu.

Iako je uvek neophodan oprez kada poredimo pse i malu decu, ovde je moguća izvesna analogija. U tumačenju dečjih osećanja važno je ne odlaziti ni u jedan ekstrem. Odrasli su nekada uvereni da neke traumatične situacije neće ostaviti posledice na dete, jer se dete toga jednog dana neće sećati. Nažalost, upravo je suprotno. To što deca ne mogu da nam saopšte šta osećaju, jer njihov mentalni aparat i jezik još uvek nisu dovoljno razvijeni, ne znači da ona nemaju emocije. Drugi ekstrem je da od male dece očekujemo da razumeju naša kompleksna osećanja u uzrastu kada ona za to još uvek nisu sposobna. Tako i za pse ne treba da mislimo da oni ne osećaju ništa, ali ne treba ni da im pripisujemo najsloženija ljudska osećanja.

Haris i Pruvost u takođe često citiranom istraživanju, navode da psi pokazuju „primordijalni“ oblik ljubomore, funkcionalno sličan onom koji se primećuje kod beba i sasvim male dece, a karakterišu ga identične strategije ponašanja i osetljivost na društvene rivale. I psi i deca koriste akcije poput intervencije i traženja pažnje kako bi zaštitili društvene veze, što sugeriše po njima da je ljubomorno ponašanje mehanizam koji u tom obliku i razvojnoj fazi ne zahteva složenu kogniciju.

Dolazak novog člana porodice

Novi član porodice ne bi trebalo da znači zanemarivanje ljubimca, koliko god je to moguće. Ako se očekuje dolazak bebe, treba imati na umu da su svi članovi porodice u posebnom emotivnom stanju i tokom trudnoće i kada beba dođe na svet i da se njihovo ponašanje prema psu neminovno menja. Ne zato što ga zbog dolaska bebe vlasnici manje vole, već zato što se dolaskom bebe svi postojeći odnosi menjaju.

Bolje je reagovati preventivno, postepeno menjati rutinu, jer na promenu kućne rutine psi mogu odreagovati nekada nepoželjnim ponašanjem za nas. Starati se da potrebe psa budu zadovoljene, da bude dovoljno aktivan, da promena za njega ne bude previše drastična. Trudnoća je idealan period da se pas postepeno navikne na to da nije stalno u centru pažnje. Boks, na koji je pas naučen isključivo kroz igru i koji mu predstavlja zonu sigurnosti i prijatno mesto na kome želi da boravi, može imati ogromnu prednost kada dođe beba.

Psa ne treba ostavljati samog sa bebom ili malim detetom. Beba je izvor raznih novih stimulusa za psa i u prvim razvojnim fazama njen repertoar ponašanja se stalno menja. U prvo vreme su to plač i novi mirisi, kasnije puzanje, hodanje, hvatanje psa rukama. Malo dete može da čupa psa, da ga vuče za uši ili rep, da mu gurne prst u oko. Ono ne može da kontroliše svoje postupke, a pas može na to reagovati negativno.

Slični principi važe za dovođenje drugog ljubimca. Nadzor je neophodan, sukobi se moraju preduprediti. Nikada ne treba puštati životinje da "same reše svoje odnose", uvek smo mi ti koji treba da drže situaciju pod kontrolom i upravljamo istom, naročito ako postoji velika razlika u veličini, jer nehotice može doći do povređivanja.

Kako postupati?

Pravilna socijalizacija od najranijeg uzrasta trebalo bi da spreči "ljubomoru" prema psima izvan kuće. Ako je odrastao pas udomljen sa ulice ili iz prethodnog doma, možda će biti potrebno da se ponovo postepeno prođu neke faze socijalizacije. Izolacija psa od drugih pasa nije rešenje, treba pažljivo birati društvo, stabilne pse sa kojima će naš pas imati isključivo pozitivna iskustva.

Ljubomorno ponašanje ne posmatra se izvan konteksta celokupnog ponašanja psa, ali i naših postupaka i emocija. Psi nepogrešivo osećaju našu posesivnost ili nesigurnost. Na primer, ako mi imamo strah od kontakta sa drugim psima, psu će naš strah biti signal za opasnosti reagovaće odbrambeno, što mi onda tumačimo kao ljubomoru.

Ponašanja poput ljubomore često su povezana sa strahom. Kroz proces pripitomljavanja, pas je postao potpuno zavisan od čoveka kada su u pitanju hrana i osećanje sigurnosti i zbog toga se javlja nagon za odbranom resursa.

Kod pasa emocionalna stanja uglavnom ne traju dugo, brže se smenjuju nego kod ljudi. Analiza sopstvenih, često složenih emocija dugotrajan je proces. Zato je bolje fokusirati se na konkretne promene koje možemo da napravimo u svom ponašanju i to će se direktno odraziti na ponašanje psa, samo je važno da se sve odvija postepeno i dosledno.

Rešavanje ovog problema slično je kao i “lečenje” strahova kod pasa. Upućujemo na tekstove o socijalizaciji, korišćenju boksa, o strahovima, nagrađivanju i desenzitizaciji. Linkove možete naći u nastavku ovog teksta.

‍

Tekst treba posmatrati kao informativni vodič zasnovan na trenutnim naučnim saznanjima, uz napomenu da se nauka o psima stalno razvija. Svaki pas je jedinka za sebe, stoga navedene savete treba prilagoditi specifičnom karakteru i potrebama ljubimca; ovaj materijal, kao ni naš praktičan rad, ne obuhvata delatnost dresure ili veterinarskog tretiranja životinja.

‍

Literatura:

Naslovna fotografija - Wolves in Conflict

Miklósi, Á. (2018) The Dog: A Natural History, Princeton University Press

Miklósi, Á. (2015) Dog Behaviour, Evolution, and Cognition, Oxford University Press

Webb, C. E. & de Waal, F. B. M. (2018) Situating the study of jealousy in the context of social relationships

Malhotra, S. & Sahoo, S. (2017) Rebuilding the brain with psychotherapy

Cook, P; Prichard, A; Spivak, M; Berns, G. S. (2018) Jealousy in dogs? Evidence from brain imaging

Singer, P. (2018) Finding the green-eyed monster in the brain of a dog

Abdai,J. and Miklósi, Á. (2018) Displaying jealous behavior versus experiencing jealousy

Abdai, J; Laczi, B; Agostinho, F. F. and Miklósi, Á. (2025) Companion dogs show signs of jealous behaviour toward nonliving agents

Harris,C; Prouvost, C. (2014) Jealousy in Dogs, University of California SanDiego, La Jolla, California, United States of America

Trebješanin, Žarko (2000) Rečnik psihologije, Beograd, Stubovi kulture

‍

‍Povezani tekstovi:

Čulo mirisa

Čulo sluha

Čulo vida

Čulo dodira

Čulo ukusa

Strahovi kod pasa

Kada strah postane problem

Emocije - pas vs. čovek

Nužda psa - učenje

Osnovna znanja o učenju

Socijalizacija šteneta/psa

TRANSPORTER - predstavlja?

TRANSPORTER - učenje

Kako sačuvati naučeno?

‍

‍_{Pravna napomena o zaštiti autorskih prava i uslovima korišćenja sadržaja}

_{Svi tekstovi, autorski članci, edukativni materijali i ostali autorski sadržaji objavljeni na internet stranici urbandog.rs predstavljaju intelektualnu svojinu autora i zaštićeni su Zakonom o autorskom i srodnim pravima Republike Srbije ("Sl. glasnik RS", br. 104/2009, 99/2011, 119/2012, 29/2016 - odluka US i 66/2019).}

_{Uredništvo stranice urbandog.rs sa zadovoljstvom podržava obrazovanje, širenje znanja i razvoj svesti o dobrobiti životinja. Sa ciljem da podstaknemo učenje i naučnoistraživački rad, korišćenje našeg autorskog sadržaja dozvoljeno je isključivo pod sledećim pravno definisanim uslovima:}

_{1. Uslovi za opšte citiranje i preuzimanje odlomaka}

_{U skladu sa članom 49. Zakona o autorskom i srodnim pravima, dozvoljeno je bez autorske naknade i bez traženja posebne dozvole citiranje kraćih odlomaka i izvoda iz tekstova u svrhu prikaza, kritike, polemike ili opšteg informisanja javnosti. Prilikom svakog citiranja odlomaka obavezno je kumulativno ispuniti sledeće uslove:}

• _{Jasno navođenje izvora: Mora se eksplicitno navesti naziv internet stranice (urbandog.rs).}
• _{Direktan hiperlink: Obavezno je postavljanje aktivnog, direktnog i vidljivog linka (URL adrese) koji vodi do originalnog teksta sa kojeg je odlomak preuzet.}
• _{Navođenje autora: Mora se jasno navesti ime i prezime autora teksta, ukoliko je ono naznačeno na blogu.}
• _{Srazmernost obima: Preuzeti odlomak mora biti u granicama opravdanih svrhom citiranja (kraći, smisleni isečak teksta koji ne menja kontekst originalnog rada, a ne preuzimanje kompletnog teksta ili njegovog većeg dela).}

_{2. Izuzeci za potrebe obrazovanja i istraživačkog rada učenika i studenata}

_{U skladu sa članom 43. i članom 49. Zakona o autorskom i srodnim pravima, a sa ciljem pružanja doprinosa obrazovnom sistemu i akademskoj zajednici, dozvoljeno je besplatno korišćenje, obrada i citiranje tekstova sa ovog bloga učenicima osnovnih i srednjih škola, kao i studentima svih nivoa studija, isključivo za potrebe izrade:}

• _{školskih referata, prezentacija i domaćih zadataka,}
• _{seminarskih i istraživačkih radova,}
• _{diplomskih, master, specijalističkih i doktorskih radova.}

_{Korišćenje sadržaja u ove obrazovne svrhe dozvoljeno je bez traženja prethodne pisane saglasnosti uredništva, uz strogo poštovanje pravila o navođenju izvora:}

1. _{Pravilno citiranje: U samom radu (ili u bibliografiji/literaturi na kraju rada) mora se jasno navesti naziv internet stranice (urbandog.rs) i tačna URL adresa preuzetog teksta.}
2. _{Integritet sadržaja: Tekst se ne sme modifikovati na način koji menja smisao autorskog dela ili narušava ugled autora.}
3. _{Nekomercijalni karakter: Radovi u kojima se tekstovi koriste ne smeju se javno distribuirati, prodavati niti koristiti radi ostvarivanja direktne ili indirektne materijalne i komercijalne koristi.}

_{3. Zabrana neovlašćenog korišćenja i pravne posledice}

_{Bilo koji drugi oblik korišćenja sadržaja, što uključuje, ali se ne ograničava na: kompletno kopiranje i prenošenje tekstova na druge internet portale, komercijalnu eksploataciju, štampana izdanja ili adaptaciju bez prethodne izričite pisane saglasnosti uredništva stranice urbandog.rs, najstrože je zabranjen.}

_{Svaka povreda autorskih prava koja odstupa od gorenavedenih zakonskih izuzetaka biće procesuirana podnošenjem tužbe nadležnim sudskim organima, u skladu sa građansko-pravnom i krivično-pravnom zaštitom predviđenom pozitivnim propisima Republike Srbije.}

‍

‍

‍

‍

‍

‍