Kada se pomene čulo ukusa, većina nas pomisli ili na “nagradice”, ili na kvalitet hrane za pravilan razvoj šteneta/psa, ili da li pas “voli” da jede granule više od ovog ili onog proizvođača ili se pitamo da li osete ukus slatkog, slanog ili gorkog. Malo nas pomisli koliki uticaj određena hrana ima na učenje psa i kakva ta hrana treba da bude u zavisnosti od izazova ili cilja koji želimo da postignemo kroz “socijalizaciju” (učenje) šteneta/psa?

Anatomija čula ukusa

Za razliku od ljudi koji imaju oko 9000 "receptora" (gustativnih pupoljaka) za detekciju ukusa, ta brojka kod pasa je oko 1700 "receptora" (gustativnih pupoljaka), što nam govori da je čulo ukusa kod pasa slabije nego kod nas ljudi. Najveći broj gutatornih receptora se nalazi na vrhu jezika i u korenu jezika, pa to omogućava psu da pre uzimanja same hrane utvrdi njenu vrednost. Ovaj deo je bitan i za sve koji se bave sportom sa psima, posebno po IGP pravilniku, kada je reč o disciplini A (trag), gde neki psi, proveravaju pravac i smer kretanja tragopolagača, jer lizanjem trave ili podloge uz pomoć Vomeronazalnog organa, utvrđuju da li su na pravom putu, ali primetićete i u parku kada krenu da ližu travu ili određene predmete, površine, jer detektuju na ovaj način feromone (da li je neka ženka koja je u teranju ostavila tu miris, neki pas koji je bolestan, neko štene/pas koji su bili pod stresom, pa od toga će zavisiti da li naš pas kreće da balavi, škljoca zubima od uzbuđenja ili će stresti glavu ili celo telo kako bi se oslobodio od stresa zbog informacija koje je dobio).

‍

Kod pasa aparat za ukus, prema poslednjim istraživanjima, se sastoji od:

- Gustativne papile – su vidljive okom izbočine na jeziku psa, a u njima su smešteni “pupoljci”. One štite receptore za ukus od fizičkih oštećenja tokom žvakanja psa, takođe, na određeni način, da to tako kažemo, daju psu informaciju šta jede, na određeni način pomažu psu dok pije vodu.

- Gustativni pupoljci – sadrže u proseku oko pedeset receptornih ćelija, a da kažemo tako, nauka ih je podelila u pet grupa, od kojih svaka ima svoju specifičnu ulogu. Uprostićemo maksimalno i reći da je njihova uloga da molekule hrane koji se rastvore u pljuvački psa, kao vid hemijske reakcije, pretvara u električni signal tako da nervni sistem psa može isti da razume. Sledeća uloga jeste da šalju informaciju mozgu psa o tome da li je hrana korisna za organizam, recimo tokom detekcije mesa ili ugljenih hidrata, oni stimulišu deo mozga psa koji ih percipira, da to tako kažemo, kao nagradu, jer je hrana bogata proteinima i energijom, što stimuliše psa da jede. Takođe, šalju signal digestivnom traktu, pre nego hrana stigne uopšte do želuca, a to aktivira samu kiselinu u želucu, kao enzime u jetri i pankreasu. Pupoljci koji su opremljeni receptorima za gorko (uglavnom smešteni u korenu jezika) prepoznaju toksične materije i aktivira se, da to tako kažemo, odbijanje hrane, pljuvanje iste, čak i nagon za povraćanjem. Služe za detekciju hidratacije, jer se u njima nalaze receptori za čistu vodu, pa potpomažu balans tečnosti u telu psa, a aktiviraju značajno u momentu kada pas jede izrazito suvu ili slanu hranu.

-Kranijalni nervi – služe da prenose informacije direktno do talamusa, prolazeći kroz moždano stablo, o ukusu hrane, vode, palatabilnosti. Za čulo ukusa su bitna ova četiri nerva: facial, glossopharyngeal, vagus i trigeminal.

Facial – u najvećoj meri se nalazi u prve dve trećine jezika i mogli bi ga nazvati najznačajnim nervom, kada je reč o učenju šteneta/psa uz pomoć hrane. Tokom učenja psa, ako koristimo meso (živo, skuvano, industrijski obrađeno i dr.) ili sir (mladi sir, neki kačkavalj koji je minimalno slan, mastan, mekan idr.), u malom delu sekunde ovim nervom putuje informacija do produžene moždine, a odatlje u dubljim strukturama mozgda ova informacija izaziva lučenje i nagli skok dopamina. Nakon ponašanja koje želimo da predstavimo štenetu/psu kao poželjno ili radnje koje učimo štene/psa da izvrši za nas, nakon toga kada pas dobije pomenutu vrstu hrane, mozak psa kreće da povezuje ponašanje/radnju sa hranom, tačnije sa hemijskim užitkom. Česta zabluda je da hranu koristimo da bi podmitili psa, hranu koristimo u procesu učenja, kako bi izazvali hemijsku reakciju kroz koju ojačavamo određeno ponašanje, radnju. Kada je štene/pas učvrstilo određeno ponašanje, radnju, sam “signal” za određenu radnju, ponašanje, mu podiže dopamin, pre nego dobije/uzme hranu. Zato, da kažemo ekstremno uprošćeno, štene/pas, za određene radnje, ponašanja, u delu procesa učenja, do krajnjeg cilja, treba da dobije prvo ”signal” pa potom kada obavi određenu radnju ili pokaže određeno ponašanje, dobija hranu.

Glossopharyngeal – u najvećoj meri , njegova koncetracija, je delu korena jezika i da to kažemo tako, na početku ždrela (nalaze se po celom jeziku, tako da štene može da oseti kiselost igorčinu bilo kojim delom njegovim). Zadužen je za prosledjivanje signala od strane receptora, gorkog i kiselog, pa možemo da kažemo, da potpomaže detekciju kvaliteta hrane koju pas uzima/dobija, i ako je hrana “loša”, odbija da uzme, može je smatrati, pa da kažemo, lošom po njegovo zdravlje. On ne štiti psa 100%, on je ograničeni odbrambeni mehanizam, da tako kažemo.

Vagus – nalaze se zastupljeni u grkljanu, ždrelu i pri samom početku jednjaka. On ima značaj u učenju psa, kada dobiju “direktno” hranu, određenu veličinu hrane, kako istu ne bi “previše” žvakali, nego progutali, kako ne bi preusmerili kompletnu pažnju na žvakanje, nego bi ostali i dalje u procesu učenja (recimo opet da pomenemo da je ovo značajno za samu discipinu A (trag) po FCI IGP programu. Princip je isti i kada smo doveli psa do određenog nivoa ponašanja ili želimo da ga animiramo tako što od hrane pravimo plen pa istu bacamo, tako da je pas hvata, guta i uzbuđeno se vraća da nastavi interakciju sa nama. Nakon što pas proguta hranu, da kažemo tako, nerv prenosi informaciju do mozga o nutritivnoj vrednosti hrane u želucu. To i dalje stimuliše psa da radnju ponovi, zbog hemijske reakcije koja mu se stvara u mozgu.

Trigeminal – on ne prenosi, da to tako kažemo, klasične informacije o ukusu (da li je nešto slatko, slano, kiselo i dr.) ali prenosi somatosenzorne informacije ukusa (čulo dodira), sa celog jezika i usne duplje, gde uz pomoć njega štene dobija informacije o teksturi hrane – hrskavno, mekano, tečno, dobija informacije o tome da li je hrana vlažna, ljuta, koliko je topla. Iz ugla canis familiaris “poslasticom” možemo nazvati ono što stvara visoku hemijsku reakciju kroz koju se luči maksimalno dopamin, tako da nije poslastica keksić, uslovno rečeno. Učenje psa može direktno da zavisi od teksture same hrane, zavisno od ponašanja samog šteneta/psa, epigenetike, temperamenta, genetike ponašanja, starosne dobi, nagona i dr., od toga šta želimo da naučimo psa i da "ojačamo" ili "učvrstimo" neku radnju ili ponašanje.

‍Kategorije ukusa

Ranije je postojalo verovanje da psi ne osećaju ukuse, međutim do danas je utvrđeno da ih osećaju i ovaj deo u svetu naučnih istraživanja i dalje traje. Do sada je utvrđeno da prepoznaju sledeće ukuse (ne postoji eksluzivna regija za određeni ukus, ali u određenim regijama je veća koncetracija “receptora” inače su svi raspoređeni po celom jeziku i delu grkljana):

Umami (mesni ukus) – ovo je najdominantniji i štenetu/psu najprivlačniji ukus. Da kažemo tako, da su receptori kod šteneta/psa sposobni da detektuju aminokiseline i nukleotide iz mesa i masti.

Slatko – je veoma razvijeno kod šteneta/psa. Evolutivno potiče od potrebe njihovih predaka (vukova) da u prirodi prepoznaju zrelo voće i biljke kao dodatni izvor energije (štenad/psi crpe energiju iz masnoća i ugljenih hidrata).

Gorko i kiselo – u prirodi vukovima, a štencima/psima, kao njihovim direktnim “potomcima”, gorko i kiselo je bio signal često za pokvarenu hranu, toksine i otrovne biljke.

Voda – za razliku od nas ljudi štenci/psi imaju razvijene receptore na samom vrhu jezika za vodu, oni samo i isključivo reaguju na istu. “Priroda” je uredila da ovi receptori postaju značajno aktivniji nakon konzumacije psa hrane koja je bila bogata “natrijumom” i “šećerom”, pa “informišu” štene/psa da treba da pije vodu kako ne bi došlo do njegove dehidratacije. Ovde možemo pomenuti da raniji mit da psi i vukovi drugačije piju vodu je samo mit. I štene/pas i vuk piju vodu tako što saviju jezik u kontra pravcu (podseća na oblik kutlače), međutim oni ne uvlače vodu u usta ovim putem, nego najisturenijim delom jezika, dok je u takvom položaju, "udaraju" vodu i na taj način je "podižu" i hvataju onda ustima.

Čulo ukusa - od šteneta do zrele dobi

Čulo ukusa kod šteneta, gustativni pupoljci su morfološki prisutni još u prenatalnoj fazi, međutim kada se rodi ne koriste ih u punom kapacitetu. Štene po rođenju primarno “oseća” slatko, zbog majčinog mleka koje je puno laktoze. Čulo ukusa, uz čulo mirisa i dodira su čula koja štene po rođenju primarno koristi. Čulo ukusa, u svom punom kapacitetu, kreću da "koriste" izmedju treće i četvrte nedelje starosti, a potpuno primena se stabilizuje oko osme nedelje starosti.

U zavisnosti čime se hrani majka, kakvu hranu dobija ili kakvu hranu nalazi, te prve informacije, putem molekula, o hrani dobijaju i štenad kroz sisanje majčinog mleka. Odatle štene gradi, da kažemo tako, određene informacije o aromama različite hrane. Ovaj deo je bitan i za fetus, od 35 dana skotnosti kuje, za prenatalni period. Ovaj deo za prenatalni period i period sisanja može da utiče na manju verovatnoću odbijanja određene hrane od strane šteneta/psa kada ga preuzmemo od odgajivača ili udomimo.

Do osme nedelje starosti štene potpuno ima razvijena čula za sve ukuse. U ovom periodu, trebalo bi da dajemo psu različitu hranu, u vidu voća, povrća, mesa, koja je svakako bezbedna sa stanovištva zdravlja psa, njegovog pravilnog fizičkog i mentalnog razvoja, u manjim količinama, kako bi pas razvio spoznaju o različitim teksturama, toplini, mekoći hrane, pomogli mu da razvije svoje iskustvo, ali ne sme biti primaran izvor hrane. Štaviše, daju mu se i različiti predmeti (igračke) od različitih materijala, različite tvrdoće, debljine, oblika da ih “istražuje” i ovim putem ih takođe socijalizujemo, ali naravno uz naš nadzor.

‍

U ovom periodu većina nas zna da uobroči štene, kako bi mogli da ga učimo i čim pre naučimo gde da obavlja mikciju i defekaciju. Iz ovoga za posledicu posle možemo imati da ako ne pratimo ritam obroka često pas može da povrati želudačnu kiselinu, pa vlasnici odmah pomisle na gastritis i neki kreću na svoju ruku da kupuju hranu koja je namenjena za ovaj zdravstveni problem. Generalno, oni koji se bave sportom nekim sa psom, tokom celog dana hrane štene/psa, primarno iz ruke i kroz određene radnje i vežbe, kako bi stimulisali mozak psa i njegove nerve i izgradili što dublji KONTAKT (odnos izmedju dve specije) sa štenetom, svesno žrtvujući deo da pas može da u nekom momentu obavi mikciju ili defekaciju, kada im koncetracija opadne, ali kreću iz pozicije da im je prioritet da podignu mentalno zdravu jedinku, gledano na duge staze, u odnosu na to što će u par navrata očistiti nus produkte za štenetom. Određenu hranu, koja ima jaku vrednost za štene,  koriste za socijalizaciju, potom i za habituaciju, kako bi spremili štene za urbani život. Zavisno od toga, šta se želi postići, koriste se različite vrste hrane, različite teksture, toplote, vodeći računa o razvojnim fazama šteneta. Recimo u periodu promene mlečnih zuba, koristi se živo mleveno meso, hladnije, kako bi potpomoglo štenetu da malo ublaži “bol” od rasta stalnih i promene mlečnih zuba. Generalno, da li pas ima gastritis i kakav, sprovodi se u svetu putem endoskopije. Pa uvek treba kontaktirati veterinara, kako bi dao mišljenje i preporuku kako postupati sa štenetom/psom jer na svoju ruku davanje veterinarskog programa dehidrirane hrane može dovesti do maskiranja dubljih problema.

‍

‍

Za određena stanja, u periodu socijalizacije, navikavanja na različite zvukove recimo, mogu se davati veći komadi mesa, kako bi štene primarno, a i za kontrakondicioniranje kod pasa koji pokazuju strah, mogu se davati veći komadi mesa kako bi prinudili štene da žvaće isto, pa kada dođe do želuca, samo žvakanje i varenje utiče na regulaciju i smanjenje kortizola, a gradimo asocijaciju da određeni zvuk potom prati određeno "zadovoljstvo" i kod socijalizacije i kod kontrakondicioniranja. Ovo čitajte informativno, kao vrstu alata koji se može primeniti, ali sam pristup zavisi od jedinke do jedinke, ne može se generalizovati ili primeniti u vidu kratkih i jednostavnih saveta za rešenje izazova u vidu recepta. Da ne bi došlo do značajnih izazova u starijoj dobi i zrelosti jedinke, najviše se treba baviti prevencijom i upravljanjem prateći faze razvoja šteneta.

Sa starošću psa, možemo načelno gledati, oko sedme ili osme godine starosti, broj receptora za ukus kreće da atrofira. Čulo ukusa je u direktnoj vezi sa čulom mirisa, pa sa slabljenjem čula mirisa opada i uticaj određene hrane na učenje psa. U starijoj dobi, deo vlasnika može da pomisli da im je pas postao izbirljiv oko hrane, ali uzrok ovakvog ponašanja može da bude samo slabljenje ova dva čula, gde putem istih pas “ne vidi” njihovu vrednost. Određeni proizvođači dehidrirane hrane zato dodaju određene aditive i prave hranu za različite uzraste šteneta/psa, čak i rasu iako su razlike u nutritivnoj vrednosti male, generalno. Vode se oblikom, tvrdoćom, mirisom iste kako bi ta hrana davala utisak psu o njenoj vrednosti. Jedna od stvari koje se možda može da pomogne ako se granule preliju mlakom vodom (može doći do bržeg oslobađanja molekula mirisa) i sačeka se da iste “puste sokove”, miris može tada da bude intezivniji za psa, same su mekše jer su upile vodu i mogu da prijatnije utiču na čulo dodira.

‍

‍Učenje kroz čulo ukusa - neraskidivo sa čulima mirisa i dodira

Zavisno šta želimo da postignemo kroz sistematičan trening, kroz modularno učenje šteneta/psa i prilagođenu metodologiju svakoj jedinki (uzimamo u obzir, etologiju, biheviorizam, neurobiologiju, epigenetiku, temperament, nagone, starosnu dob šteneta/psa) biramo hranu.

Govorićemo načelno o učenju šteneta, kao vidu prevencije svih kasnijih izazova koji se mogu pojaviti sa zrelom jedinkom, mada princip učenja je načelno identičan i sa zrelim jedinkama, razlika je što umesto socijalizacije se fokusiramo na kontrakondicioniranje i desenzitizaciju, gde kod nas možete čuti termin koji se popularno koristi resocijalizacija, a on je vezan za ljude.

U celom procesu učenja treba da uzmemo u obzir koliko je štene/pas gladno, odnosno sito.
Savremeni etolozi, kao i bihevioristi, napominju da kada predugo izgladnjujemo štene/psa, na dug period može dovesti više do neželjenog ponašanja kod psa i smanjiti mogućnost i sposobnost učenja. Kod određenih štenadi/pasa ako ih često izgladnjujemo podižu kortizol kod šteneta/psa, pa može dovesti do nervoznog ponašanja. Jačina nagona za hranom zavisi od više elemenata, neki od njih su borba u leglu da dođu do majke da sisaju (hrana nije samo potkepljivač već i resurs za opstanak), davanje hrane u posudi u jednom delu njihovog razvoja, kako bi se borili za istu, aktivnost šteneta (mentalna i fizička), konstantna dostupnost hrane i ako je štene pas uobročeno i dr. Iz tih razloga jedan deo vlasnika tokom celog dana koristi hranu tokom igre, socijalizacije, učenja psa. Prave od hrane “plen” gde dok štene posmatra komadić hrane koju držime u ruci, naglo ga bace, kako može da vidi gde je taj komadić pao, da otrči ka istom i da ga pokupi, gde nakon toga vlasnik veselim i toplim glasom hvali njegovo štene/psa, kreće se od njega i čekaju da im priđe, gde ga potom pomiluju i daju mu komadić hrane iz njihove ruke. Taj obrok koji štene/pas treba da dobije, na dnevnom nivou, uvek i isključivo mu daju na ovaj način,kroz irgu, socijalizaciju, habituaciju, desenzitizaciju. Potpomaže građenje KONTAKTA, utiče na deo gde vlasnik postaje resurs za štene/psa, kao vid opšteg njegovog zadovoljstva, sprečavaju preventivno da ako bi mu dali hranu iz činije krene istu da štiti i brani i od njih, jer on to doživljava onda kao resurs.

U zavisnosti šta se želi postići u prvim fazama učenja šteneta, a potom i odraslog psa može se koristiti mladi ovčiji ili koziji sir. Gospodin dr Nenad Milojević je svojevremeno prisustvovao treningu par reprezentativaca iz Holandije po SchH3 programu, danas je to IGP 3, gde su koristili ovčiji mladi sir u pripremi šteneta za trag, koji je po sastavu najbliži sastavu mleka psa, jer su polazili sa stanovišta da štenetu je taj ukus najbliži, da je velika verovatnoća da će ga asocirati na majčino mleko i samim tim olakšati proces učenja. U starijoj dobi, se potom može koristiti koziji mladi sir, zbog manje zastupljenosti laktoze. Često se mogu koristiti viršle u treningu, od proizvođača koji na svojoj deklaraciji, imaju jasno naznačen procenat mesa i kakvo meso se koristilo u proizvodnji istih. Veća količina masnoća u viršlama daje štenetu/psu određenu "sliku" o njihovoj vrednosti. Ovde treba da uzmemo u obzir da štene treba da je redovno aktivno, tokom dana, pa i u zrelijoj dobi, da se konstantno bavimo  štenetom/psom, pa nemamo opasnost od gojaznosti (pod kondicijom u poljoprivredi se podrazumeva stanje uhranjenosti određene jedinke). Svakako, viršle i sir ne smeju da budu glavni izvor ishrane šteneta/psa, već samo da svojim sastavom i teksturom budu hemijski potkrepljivač koji motiviše psa da pokaže željeno ponašanje ili izvrši određenu radnju. Koristimo ove "alate" primarno tokom socijalizacije šteneta na određene zvukove, mirise, podloge i sl. Po istom principu se može koristiti kuvano pileće i juneće meso, opet vodimo računa o poreklu i kvalitetu istog, koje je skuvano, kako ne bi klizilo iz ruke da štene ne bi moglo da ga izvuče pre nego mu  odlučimo dozvoliti da dobije isti komad, seče se često u “kockice” i vodi se računa da se “ne prekuva” kako se ne bi “mrvilo” i delovi padali na pod što može odvući pažnju štenetu. Samo meso isto nije primaran izvor hrane, psi kao direktni potomci vukova, bi prvo konzumirali “drob” neke životinje zbog kompleksnosti sastava tog dela koji im je potreban za preživljavanje, ne čist mišić samo. Ovde takođe vodimo računa kod šteneta, jer mu digestivni trakt nije se još potpuno razvio, pa hrana bogata masnoćama i animalnim proteinima može dovesti do česte diareje, ali i prečesta promena dehidrirane hrane može dovesti do istog ishoda, pa generalno, kada preuzimamo štene od odgajivačatreba da vodimo računa čime ga je on primarno hranio, pa na osnovu togatrebalo bi da pravimo postepen prelaz na neku drugu vrstu hrane (dehidrirane), i posmatra se kakav je feces šteneta, čeka se da se stolica stabilizuje, što se ne dešava preko noći. Određeni vlasnici koji se takmiče sa svojim psima koriste dehidriranu hranu zbog balansa vitamina, minerala, proteina, ali i zbog mogućnosti da naprave selekciju u vrednosti hrane za štene/psa kako bi mogli što uspešnije da ga uče, umesto BARF ishrane koja bi dovela često do “zasićenja” vrednosti. Da li koristili dehidriranu hranu ili BARF, krvnu sliku psu redovno treba pratiti kod šteneta, potom i zrelog psa, jer svaki pas je jedinka za sebe, različitih aktivnosti, pa je nemoguće izbalansirati nutritiente za svaki organizam generalno, nego na osnovu krvne slike treba pratiti da li treba uvesti suplementaciju određenu za štene/psa uz preporuku veterinara. Pri izboru dehidrirane hrane prednost određeni deo ljudi koji se takmiče u nekom od sportova sa psima, koji su visokog inteziteta, za štene, potom i zrelog psa, buraju super premijum hranu, u kojoj je veća zastupljenost proteina životinjskog porekla, dehidrirana na način takav da ne upija veliku količinu vode, kako štene/pas ne bi imao opterećen stomak i vode se time, da je nadzor za upotrebu sirovina u zemljama gde se hrana proizvodi kvaliteta kao za konzumaciju od strane čoveka. Ne vode se brendom hrane, jer iz istog legla, dva šteneta mogu potpuno drugačije reagovati na samu hranu, prate kako se štene ponaša, posmatraju koliko često obavlja defekaciju tokom dana (ne bi trebalo prečesto), veličinu fecesa (što manji to bi trebalo da znači da je organizam iskoristio veću količinu nutritivnih vrednosti), boju, strukturu i miris (kroz ovo posmatraju da li postoje promene u zdravlju psa), kvalitet dlake psa. Ne vode se ni konkretno tabelarnim prikazom o preporučenoj količini, ali ga uzimaju u obzir, jer ista zavisi od aktivnosti šteneta/psa, njegovog metabolizma i dr. Ove elemente, ne čitajte kao aksiom, ovo je jedan od modela učenja šteneta/psa, jer jedinka kao jedinka nam diktira kako ćemo joj pristupiti, kakvu hranu možemo koristiti, učenje psa nikako nije spisak preciznih koraka i radnji. Jedino na šta se treba osloniti kao na konstatntu koja nam diktira, korake, radnje, jeste ponašanje svake jedinke zasebno, od trenutka do trenutka.

Hranu koja ima visoku vrednost bi trebalo koristiti pri socijalizaciji i habituaciji, na zvuke, recimo zvuk prolaska tramvaja Bulevarom kralja Aleksandra, na zvukove i vibracije kod Brankovog mosta, Fontane na Novom Beogradu zbog gustine saobraćaja, prolaska gradskih autobusa, kraj aerodroma u Surčinu, na zvukove, mirise, različite podloge u ulici Knez Mihajlova, Njegoševa, Strahinjića bana, Beton hala...

Jedna od stvari koja je takođe spada pod mit, jeste da mi kao vlasnici očekujemo da štene/pas naučeno krene da sprovodi bez potkrepljenja hranom. Štene/pas je “oportuno” biće, svakoj radnji, ponašanju, daje određenu vrednost, da to tako kažemo. Kada smo ojačali određeno ponašanje, radnju, potom učvrstili, neophodno je i da se ista održava, do kraja, na žalost, njihovih lepih života. Pas ne zaboravlja radnje, ponašanja, samo ne vidi više istu vrednost u istima i onda prestane da ih sprovodi/izvršava. Analogija tome bi bila, da ma koliko voleli naš posao i uživali u istom, ako ne bi dobili platu posle nekog vremena, sa istim bi bili prinuđeni da prekinemo i da nađemo neko zanimanje koje će nam omogućiti da preživimo. Neki od vlasnika često naglašavaju da ih štene/pas samo sluša kada isto vidi da držimo hranu u ruci, to često može da bude posledica da smo preskočili ili izostavili neki od elemenata u sistemu učenja našeg psa, a koji sistem, metodologiju ćemo primeniti i koliko će prema iste trajati do željenog cilja, zavisi i od nas i od te jedinke ispred nas.  
‍

‍Omnivora ali i strvinar

Iako direktan potomak vuka, pas je uz čoveka postao omnivora (svaštojed). Današnja nauka posmatra štene/psa kao oportunističkog mesojeda sa jako izraženim kapacitetom za svaštojedost i strvinarstvo. Ova priroda šteneta/psa kao direktnog potomka vuka i razvijanje njegovo uz čoveka domestifikacija) je bitna kako bi smo isto razumeli i pomoglo nam u njegovom učenju.

Kada štene/pas krene ka strvini, izmetu, smeću, to nije poremećaj ponašanja ili neposlušnost, nego evoluitivna osobina za opstankom. Nasleđe od vuka je ekonomija energije, s druge strane za štene/psa su mirisi pomenutih “stvari” izrazito aromatični i privlačni, a sa druge strane biologija ih je obdarila kiselinom koja ubija bakterije Salmonelle ili E. Coli (njihova kiselina je, pa da to tako kažemo, skoro razorna kao kod akumulatora automobila). Ovo ne znači da treba dozvoliti psu ovakvo ponašanje, ali treba da ga razumemo, zašto do njega dolazi.

Frustracija kod vlasnika se javlja kada kontinuirano uče svog psa, očekuju rezultat na osnovu uloženog rada, a pas i dalje nastavlja sa ispoljavanjem ovog, za nas, neželjenog ponašanja. Izazov se nalazi u tome, da nismo pružili dovoljnu vrednost psu, nas samih koju bi on trebao da prati. Iako subjektivno, svako od nas će reći da je sve učinio šta je video na internetu, pročitao, nažalost, sama jedinka odlučuje o tome kolika ta vrednost treba da bude za nju, a ne naše uverenje da smo dali sve od sebe. Ovaj deo ne treba čitati kao kritiku, ili izgovor za neuspeh vlasnika, nego možda kao matematički problem, jednačinu, gde smo negde nesvesno, nenamerno nešto izostavili u učenju. Stvari su nekada toliko jednostavne i banalne, da nekada mogu neke trivijalne sitnice za nas, da znače veliki uticaj na samog psa, pa treba da preispitamo našu metodologiju učenja. Nije moguće dati precizne korake jer bi mogli da dovedu na krivi put ili da stvore neki drugi izazov, ali najčešća pojava, u vidu da ne predstavljamo dovoljnu vrednost našem psu jer smo statični, nedovoljno uspešni u animiranju psa (vrednost hrane, boja glasa, jačina glasa, naše kretanje, kontinuitet, doslednost u učenju psa, ojačavanje, a potom učvršćivanje određenog ponašanja i radnji), ili samo povremeno se “bavimo” psom (iz ovih ili onih, više ili manje, opravdanih životnih okolnosti). Često se podvodi ovakvo ponašanje kao tipična neposlušnost, gde krivimo psa, a najčešće je naše nedovoljno prepoznavanje koliko su određeni stimulusi za psa jaki, da bi u odnosu na njih mogli da postavimo sebe na najedekvatniji način kao najveći stimulus koji zadovoljava sve potrebe šteneta/psa, pa tako jedna stvar ako funkcioniše sa jednim psom, ne znači da će sa drugim, nego bi trebalo da je prilagodimo našem štenetu/psu. Individualno uvek pristupamo našem psu, a ostale i njihove vlasnike možemo da posmatramo kao neki opšti izvor informacija.

Jedna od zabluda jeste da nas pas voli, na način kako mi to ljudi pokazujemo, merimo, predstavljamo, može se videti kroz primere, ne baš pohvalne, kada vlasnik psa premine. Mi tada gubimo naš miris po kome nas pas prepoznaje, postajemo "stvrina", pas kako nema drugi izvor nutritienata, hraniće se "strvinom". Ovo nije popularno reći u medijima, za najboljeg čovekovog prijatelja, ali je pokazatelj surove biologije, prirode. Na ovu temu imate rad Science Adviser: Will your pet eat you after you die?, ceo članak u National Geographic, imate slučaj zabeležen u svetu koji je objavljen u The Washington Post - Police discover that missing man was eaten by his dogs.

‍

‍Tekst treba posmatrati isključivo kao informativni i edukativni vodič zasnovan na trenutnim naučnim saznanjima iz oblasti komparativne anatomije, fiziologije, etologije i biheviorizma pasa, uz napomenu da se nauka stalno razvija. Svaki pas je jedinka sa jedinstvenim biološkim i metaboličkim profilom, stoga iznete informacije služe za širenje opšte informisanosti, a ne kao gotovi obrasci. Ovaj materijal, kao ni naš praktičan rad, ne obuhvata delatnost veterinarske medicine, postavljanja kliničkih dijagnoza, niti prepisivanja veterinarskih i terapeutskih režima ishrane niti bavljenje dresurom (obukom - školvanjem) u tradicionalnom smislu. Bilo kakve sumnje na zdravstvene probleme digestivnog trakta (uključujući simptome gorušice, refluksa ili gastritisa) zahtevaju hitan pregled i dijagnostiku od strane licenciranog veterinara. Autori teksta ne favorizuju, niti diskredituju nijedan brend, proizvođača ili komercijalnu vrstu hrane za pse; kritički osvrt na formulacije ishrane i njihovu marketinšku kategorizaciju (poput podela prema rasama) predstavlja isključivo analizu opštih kinoloških i naučnih činjenica o digestivnom sistemu kanida, a ne direktnu nutritivnu preporuku za konkretnog psa. Vlasnik snosi potpunu odgovornost za izbor ishrane i lečenje svog ljubimca, uz obaveznu konsultaciju sa stručnim licem.

‍

Literatura:

Naslovna fotografija

The Molecular Signature of Umami Palatability in Dogs Based on Amino Acid Interactions with Canine Taste Receptors

Taste receptors and their ecological niches: cats, dogs, and other vertebrates

The dog vomeronasal organ: a review

Awake canine fMRI predicts dogs’ preference for praise vs food

Dopamine & Learning: The Neurochemistry of Reward, Motivation and Canine Training

New study sheds light on how the brain learns to seek reward

Taste bud morphology in the fetal and neonatal dog

Breed - specific petfoods

Comparison of the effects of different kibble shape on voluntary food intake and palatability of weight loss diets in pet dogs

Dog owners like kibble of specific size, shape and color

How Effective Are Breed-Specific Dog Foods? A Comparison with Whole Food Diets

Endoscopic biopsies in dogs | Diagnostic Update

Gastritis in Dogs

Cobblestone-like Gastric Mucosal Changes on Endoscopy in Dogs with a History of Prolonged Proton Pump Inhibitor Therapy

The Role of Dopamine and Cortisol in Dog Training

Long-Lasting Chews Elicit Positive Emotional States in Dogs during Short Periods of Social Isolation

Taste bud morphology in the fetal and neonatal dog

AND THEY CALLED IT PUPPY… FOOD PREFERENCES ANDBEHAVIOURS

‍Canine Food Preference Assessment of Animal and Vegetable Ingredient-Based Diets Using Single-Pan Tests and Behavioral Observation

‍Puppyhood diet as a factor in the development of owner‐reported allergy/atopy skin signs in adult dogs in Finland

Dogs prefer food over toys, according to science

‍Analysis and Comparison of Nutrition Profiles of Canine Milk with Bovine and Caprine Milk

‍

‍

‍Povezani tekstovi:

Čulo mirisa

Čulo sluha

Čulo vida

‍‍Čulo dodira

Strahovi kod pasa

Kada strah postane problem

Emocije - pas vs. čovek

Nužda psa - učenje

Osnovna znanja o učenju

Socijalizacija šteneta/psa

TRANSPORTER - predstavlja?

TRANSPORTER - učenje

Kako sačuvati naučeno?

Ljubomora

‍

‍_{Pravna napomena o zaštiti autorskih prava i uslovima korišćenja sadržaja}

_{Svi tekstovi, autorski članci, edukativni materijali i ostali autorski sadržaji objavljeni na internet stranici urbandog.rs predstavljaju intelektualnu svojinu autora i zaštićeni su Zakonom o autorskom i srodnim pravima Republike Srbije ("Sl. glasnik RS", br. 104/2009, 99/2011, 119/2012, 29/2016 - odluka US i 66/2019).}

_{Uredništvo stranice urbandog.rs sa zadovoljstvom podržava obrazovanje, širenje znanja i razvoj svesti o dobrobiti životinja. Sa ciljem da podstaknemo učenje i naučnoistraživački rad, korišćenje našeg autorskog sadržaja dozvoljeno je isključivo pod sledećim pravno definisanim uslovima:}

_{1. Uslovi za opšte citiranje i preuzimanje odlomaka}

_{U skladu sa članom 49. Zakona o autorskom i srodnim pravima, dozvoljeno je bez autorske naknade i bez traženja posebne dozvole citiranje kraćih odlomaka i izvoda iz tekstova u svrhu prikaza, kritike, polemike ili opšteg informisanja javnosti. Prilikom svakog citiranja odlomaka obavezno je kumulativno ispuniti sledeće uslove:}

• _{Jasno navođenje izvora: Mora se eksplicitno navesti naziv internet stranice (urbandog.rs).}
• _{Direktan hiperlink: Obavezno je postavljanje aktivnog, direktnog i vidljivog linka (URL adrese) koji vodi do originalnog teksta sa kojeg je odlomak preuzet.}
• _{Navođenje autora: Mora se jasno navesti ime i prezime autora teksta, ukoliko je ono naznačeno na blogu.}
• _{Srazmernost obima: Preuzeti odlomak mora biti u granicama opravdanih svrhom citiranja (kraći, smisleni isečak teksta koji ne menja kontekst originalnog rada, a ne preuzimanje kompletnog teksta ili njegovog većeg dela).}

_{2. Izuzeci za potrebe obrazovanja i istraživačkog rada učenika i studenata}

_{U skladu sa članom 43. i članom 49. Zakona o autorskom i srodnim pravima, a sa ciljem pružanja doprinosa obrazovnom sistemu i akademskoj zajednici, dozvoljeno je besplatno korišćenje, obrada i citiranje tekstova sa ovog bloga učenicima osnovnih i srednjih škola, kao i studentima svih nivoa studija, isključivo za potrebe izrade:}

• _{školskih referata, prezentacija i domaćih zadataka,}
• _{seminarskih i istraživačkih radova,}
• _{diplomskih, master, specijalističkih i doktorskih radova.}

_{Korišćenje sadržaja u ove obrazovne svrhe dozvoljeno je bez traženja prethodne pisane saglasnosti uredništva, uz strogo poštovanje pravila o navođenju izvora:}

1. _{Pravilno citiranje: U samom radu (ili u bibliografiji/literaturi na kraju rada) mora se jasno navesti naziv internet stranice (urbandog.rs) i tačna URL adresa preuzetog teksta.}
2. _{Integritet sadržaja: Tekst se ne sme modifikovati na način koji menja smisao autorskog dela ili narušava ugled autora.}
3. _{Nekomercijalni karakter: Radovi u kojima se tekstovi koriste ne smeju se javno distribuirati, prodavati niti koristiti radi ostvarivanja direktne ili indirektne materijalne i komercijalne koristi.}

_{3. Zabrana neovlašćenog korišćenja i pravne posledice}

_{Bilo koji drugi oblik korišćenja sadržaja, što uključuje, ali se ne ograničava na: kompletno kopiranje i prenošenje tekstova na druge internet portale, komercijalnu eksploataciju, štampana izdanja ili adaptaciju bez prethodne izričite pisane saglasnosti uredništva stranice urbandog.rs, najstrože je zabranjen.}

_{Svaka povreda autorskih prava koja odstupa od gorenavedenih zakonskih izuzetaka biće procesuirana podnošenjem tužbe nadležnim sudskim organima, u skladu sa građansko-pravnom i krivično-pravnom zaštitom predviđenom pozitivnim propisima Republike Srbije.}

‍

‍

‍

‍

‍