_{Predji na često postavljana pitanja}

‍

‍

Čovekova iluzija o apsolutnoj kontroli

Čovek neretko ističe svest kao najvažniju odliku koja ga razlikuje od drugih životinja. Međutim, iako imamo doživljaj da se u našem funkcionisanju najviše oslanjamo na svest i racionalno razmišljanje, dosta toga u nama odvija se izvan naše svesne kontrole i svesnog misaonog procesa. Tu ne spadaju samo, na primer, refleksi i čitavo funkcionisanje našeg organizma kojim rukovodi autonomni nervni sistem, već, kako pokazuje nauka, jednim delom spada čak i proces donošenja odluka.

Šta sve izmiče našoj svesti?

Spomenimo samo nesvesno, subliminalnu percepciju, ili neverbalnu komunikaciju. Subliminalna percepcija dešava se ispod praga osetljivosti. To je takoreći „nesvesno opažanje“ stimulusa koji su isuviše slabi ili kratkotrajni, na primer, zvuk ili slika, ali se po kasnijim reakcijama ispitanika (kratkoročnim promenama u njihovim osećanjima, pamćenju ili stavovima), može zaključiti da su te draži, iako ispod praga, naša čula ipak registrovala.

Još jedna pojava u opažanju takođe izmiče našem svesnom doživljaju, a to je da prethodni stimulus olakšava percepciju narednog (priming). Na primer, ako smo prvo izloženi žutoj boji, nakon toga ćemo brže prepoznati reč ili sliku banane nego televizora. Prvi stimulus je aktivirao sadržaje vezane za njega u našoj memoriji iako mi toga nismo svesni. To je fenomen brže ili bolje obrade vizuelnog stimulusa zahvaljujući iskustvu koje je neposredno prethodilo.

Neverbalna komunikacija je pretežno spontana, nekada i namerna, i njome se bez upotrebe reči izražavaju i razmenjuju namere, želje, emocije, stavovi i raspoloženja. Veoma je važan deo komunikacije i odvija se putem gestova, položaja tela, izraza lica, pogleda ili boje glasa. Ove signale takođe emitujemo a da toga nismo uvek svesni, niti možemo da ih kontrolišemo. Na primer, kada nam podrhtava glas, tresemo nogom, ili nam se po licu vidi kako smo raspoloženi, čak i kada pokušavamo to da prikrijemo.

Ovde zapravo i dolazimo do toga da se u našem organizmu u svakom trenutku odvija nebrojeno mnogo procesa i reakcija koji nisu deo naše svesti. I dobro je da je tako, jer bi život sa svim informacijama o procesima koji se odvijaju unutar našeg organizma, kao i onim koje organizam prikuplja iz okruženja, bio nepodnošljiv. Rad svih unutrašnjih organa i sve što naša čula percipiraju odvija se velikim delom van naše kontrole i znanja o tome. Nas naš organizam „obavesti“ onda kada treba nešto da obavimo da bismo organizam vratili u ravnotežu – da jedemo ako smo gladni, ili da je vreme da spavamo – što organizam nekada sebi obezbedi i mimo naše volje. Mnogi fizički pokreti odvijaju se u priličnoj meri automatizovano, pa nam nekada čak ne polazi za rukom da neku jednostavnu radnju obavimo ako krenemo svesno da obraćamo pažnju na to. Kao što može da se desi, ako smo zaokupljeni nekim mislima, da automatski zaključamo vrata na izlasku iz stana, ali da par sati kasnije ne možemo da se setimo da li smo to učinili ili ne.

Šta ljudska svest može da obradi u jednom trenutku?

Istraživači su pokušali da izmere kapacitete obrade informacija tokom „inteligentnih“ ili „svesnih“ aktivnosti, poput čitanja ili sviranja klavira, i došli su do maksimalnog kapaciteta od manje od 50 bita u sekundi, mada tačan broj zavisi od različitih pretpostavki i može varirati u zavisnosti od pojedinca i zadatka koji se obavlja. Istovremeno, kako navodi Neretranders, čula prikupljaju oko 11 miliona bita u sekundi iz okruženja – oči deset miliona, koža milion, uši i nos po sto hiljada, ukus hiljadu bita u sekundi. Ljudsko telo, dakle, šalje 11 miliona bita u sekundi mozgu na obradu, a ipak se čini da svesni um može da obradi samo 50 bita u sekundi, što znači da dolazi do ogromne kompresije (ako se 11 miliona bita redukuje na manje od 50), zahvaljujući desetinama milijardi naših neurona koji rade paralelno. Inače, Zheng i Meister (2025) procenjuju da ljudsko ponašanje u celini funkcioniše sa „ograničenjem brzine“ od približno 10 bita u sekundi, dok Sauerbrei (2025) iznosi argumente da je ta brzina ipak nešto veća.

U psihologiji je poznato da čovek može u jednom trenutku da zadrži u svesti veoma ograničen broj informacija. Još polovinom dvadesetog veka, Miler je definisiao magični broj sedam, odnosno da čovek može istovremeno da drži u svesti, odnosno u svojoj „radnoj memoriji“, pet do devet informacija (7 ± 2), koje ubrzo odlaze iz kratkoročne u drugoročnu memoriju, ili u zaborav. Moderne kognitivne teorije kažu da je to samo tri do pet informacija ili elemenata istovremeno (4 ± 1).

I donošenje odluka koje smo spomenuli na početku teksta jednim delom se odvija, kako je Libet pokazao još osamdesetih godina dvadesetog veka, mimo naše svesti. Naš mozak inicira akciju pre nego što mi pomislimo, odnosno osetimo svesnu nameru da je izvršimo. Slični nalazi su potvrđeni snimanjem moždane aktivnosti. Soon i saradnici su utvrdili da ishod odluke može biti kodiran u moždanoj aktivnosti prefrontalnog i parijetalnog korteksa čak i do deset sekundi pre nego što ona stigne u našu svest. Jednostavno rečeno, istraživači su na osnovu moždane aktivnosti mogli da pretpostave kojom rukom će ispitanik pritisnuti dugme pre nego što je on svesno odlučio kojom rukom će to učiniti. Ipak, procenat tačnosti predviđanja da li će ispitanik pritisnuti levo ili desno dugme iznosio je oko 60%, što jeste statistički značajno, ali jasno govori da naučnici nisu mogli tek tako da proniknu u složenu vezu između moždane aktivnosti i svesne odluke. Još uvek ne postoji saglasnost oko toga da li mozak zaista donese odluku i ona se samo pojavi u svesti, ili se mozak samo priprema, a naša svest ipak ima „konačnu reč“ u donošenju odluke.

Zamka antropocentrizma

Sve ove interesantne fenomene, koji su naravno stalno preispitivani i interpretirani na različite načine, navodimo samo da bismo pokazali da se bez obzira na naše „veličanje“ svesnih mentalnih procesa koji krase samo ljudsku vrstu, u nama zapravo odvija mnogo toga mimo svesti. Shodno tome, zašto ne bismo mogli da zamislimo da se nešto slično ili isto odvija i u onim bićima kojima mi uskraćujemo posedovanje svesti.

Iz naše antropocentrične pozicije koje se često čvrsto držimo, nama je teško da zamislimo šta se dešava unutar bića sa kojima nemamo verbalnu razmenu. Zbog toga se dešava da mnogima uskratimo posedovanje nekih sposobnosti samo zato što mi ne možemo da ih opazimo, ali dešava se i suprotno tome, da im pripišemo više nego što imaju. Projektivna hipoteza, stara skoro sto godina, kaže da će svaka osoba, suočena sa neodređenim ili nejasnim stimulusom, težiti da osmisli taj amorfni materijal i da mu pripiše sopstveno značenje, projektujući u njega svoja nesvesna uverenja, osećanja, stavove ili potrebe. Obe pozicije su neizbežne, iako su obe „pogrešne“ na svoj način. Možda se može reći da psima, sa kojima od svih ostalih vrsta imamo najsloženiji odnos, često i uskraćujemo posedovanje nekih sposobnosti,jer o njima ne znamo dovoljno, ali često i „učitavamo“ u njih sposobnosti koje najverovatnije nemaju, jer je za nas njihov „nedokučivi“ unutrašnji život idealna podloga za to.

Iako mi najviše „vrednujemo“ verbalni i svesni nivo, i veoma teško uspevamo da zamislimo unutrašnji život drugog bića koje ne koristi naš govorni jezik, ispostavlja se da su psi razvili kognitivne i perceptivne sposobnosti da „hvataju“ izuzetno suptilne signale koji do njih stižu od nas, a kojih mi nismo svesni – mikro-ekspresije našeg lica, naše mirise i govor tela i druge suptilne promene. Upravo taj deo ćemo pokušati da približimo u ovom tekstu – deo koji više nije samo naša projekcija, već fascinantan svet pseće kognicije i percepcije kada su u interakciji sa ljudima.

‍

Kako miriše bliskost?

Počećemo od najrazvijenije sposobnosti psa zahvaljujući kojoj se može reći da nas „čita kao otvorenu knjigu“, a to je njuh, odnosno čulo mirisa. Nepregledna je literatura na ovu temu, a mi ćemo prikazati nalaze koji ne govore toliko o fascinantnim mogućnostima psećeg čula mirisa, o čemu možete čitati na ovom blogu u tekstu Čulo mirisa, koliko o njegovoj ulozi u odnosu između psa i čoveka.

Berns i saradnici su uz pomoć magnetne rezonance, u kojoj su psi mirno ležali budni i nisu bili vezani, ispitivali kako psi reaguju na različite mirise. Oni su pratili reakcije u delovima mozga koji obrađuju miris i u delu mozga povezanim sa pozitivnim iščekivanjem, a to je kaudatni nukleus. Njih je zanimalo kako je kod pasa primarna asocijacija na nagradu (bilo da je zasnovana na hrani ili povezanosti) povezana sa ljudima, a kako sa drugim psima.

Deo mozga zadužen za primarnu obradu mirisa aktivirao se u sličnoj meri na svih pet ponuđenih mirisa (sopstveni miris, poznat i nepoznat čovek, poznat i nepoznat pas), što znači da su psi jednako intenzivno obradili tj. „pomirisali“ svaki uzorak.

Miris poznatog čoveka pokreće najsnažniju reakciju

Centar za pozitivno iščekivanje u mozgu, kaudatni nukleus, bio je maksimalno aktiviran isključivo na miris poznatog čoveka. Ovaj miris je pokrenuo jaču pozitivnu reakciju nego bilo koji od ostalih ponuđenih mirisa, što znači da psi pozitivno iščekivanje snažnije vezuju za ljude nego za pripadnike sopstvene vrste. Miris poznatog čoveka budi pozitivnu asocijaciju i iščekivanje nečeg lepog, što dokazuje ogroman značaj koji ljudi imaju u životima pasa.

Važno je da napomenemo da poznata osoba na čiji je miris pas reagovao nije bila prisutna u prostoriji i nije vodila psa kroz testiranje. Pas je ispoljio emotivnu reakciju samo na osnovu molekula mirisa poznate osobe.

Pas njuši i naša negativna stanja

Da ne pomislimo da pas reaguje na nas samo kao na nagradu, zato što je vezan za nas ili zato što ga hranimo, moramo znati da pas nepogrešivo čita i naša negativna stanja. Klara Vilson i saradnici sproveli su istraživanje kojim su pokazali da pas razlikuje naše mirise kada smo u prirodnom, opuštenom stanju od onih kada se nalazimo pod stresom.

Istraživači su prikupili uzorke znoja i daha učesnika pre i posle rešavanja teškog zadatka, dakle, u opuštenom stanju i u stanju stresa. Učesnici su sami procenjivali nivo svog stresa, a istraživači su koristili samo one uzorke ispitanika kod kojih je došlo i do porasta krvnog pritiska i broja otkucaja srca.

Psi su prvo obučeni kako da pretražuju mirise i da signaliziraju istraživačima kada pronađu tačan uzorak, uzorak osobe pod stresom, dok su ostali uzorci bili bez mirisa. Nakon toga su uvedeni uzorci uzeti u stanju stresa i u opuštenom stanju, i u toj fazi istraživači još uvek nisu znali da li uopšte psi mogu da detektuju tu razliku. U svakoj test sesiji, svakom psu su dati uzorci iste osobe uzeti u opuštenom i u stresnom stanju, koji su prikupljeni u razmaku od samo četiri minuta, što umanjuje mogućnost da su neki drugi procesi u organizmu mogli da utiču na promenu mirisa. Ni vodič koji je vodio psa kroz test-situaciju nije znao „tačan“ odgovor, tako da nije mogao nesvesno da navede psa.

Naš pas može da oseti da li smo pod stresom ili smo opušteni

Svi psi su uspešno i sa skoro stoprocentnom tačnošću ukazali istraživačima na uzorak osobe u stanju stresa. Autori kažu da nalazi pokazuju da ljudi putem znoja i daha proizvode različite mirise kada su pod stresom, a psi mogu da ih razlikuju od mirisa kada su ljudi opušteni – čak i ako je reč o nekom koga ne poznaju. Ovo istraživanje naglašava da psima nisu potrebni vizuelni ili zvučni signali da bi primetili ljudski stres, već mogu da namirišu stres isključivo iz daha i znoja.

Oni zaključuju da to što psi mogu da osete miris povezan sa stresom dodatno osvetljava odnos između ljudi i pasa i doprinosi razumevanju toga kako psi mogu da tumače psihološka stanja ljudi i kako sa njima stupaju u interakciju.

‍

Psi čitaju ljudski glas

Psi su poznati po tome da mogu da čitaju vizuelne znakove ljudi. Dovoljno je da psu pokažemo prstom u kom pravcu se nešto nalazi, ili je dovoljno da samo pogledamo u pravcu igračke koju ne može da nađe, i pas će taj „putokaz“ pratiti. Predstavićemo nalaze istraživanja Livije Langner i saradnika o tome kako psi čitaju ljudski glas kao referencijalni znak, odnosno „putokaz“ ka rešenju problema kao što je traženje sakrivene hrane. Ova sposobnost može biti od velike važnosti u svakodnevnom životu, ali i tokom obuke.

Karakteristike govora koje su ispitivane

Prvi faktor je uticaj razlike između vlasnikovog glasa i glasa eksperimentatora koji nije poznat psu. Drugo je ostenzivno obraćanje naspram neostenzivnog signaliziranja – namerno i direktno obraćanje gledajući psa u oči pre nego što mu nešto otkrijemo, za razliku od indirektnog obraćanja ne gledajući u psa. Treći faktor je ton i sadržaj zvučnog znaka – visok, emotivan i „informativni“ ton koji prenosi potencijalno važan sadržaj sa smislenim rečima kojima privlačimo pažnju psa (kao kad kažemo „vidi šta imam za tebe!“), naspram niskog, ravnog, monotonog tona i potencijalno nevažnog sadržaja. Važno je napomenuti da su se vlasnici tokom obraćanja psu nalazili iza barijere, tako da su psi čuli samo njihov glas i nisu mogli na osnovu njihovih pokreta ili pogleda da dobiju neku informaciju.

Pas drugačije reaguje na glas stranca nego na glas poznate osobe. Psi su učestvovali i u „standardnoj” situaciji pokazivanja, gde im je pružan vizuelni znak, čovek je telom i prstom pokazivao psu u kom pravcu se nalazi hrana.

Psi su bili značajno manje uspešni kada im je iste reči, istim tonom izgovarao eksperimentator tj. stranac, što nam govori da psu nisu važne samo reči, već i povezanost sa vlasnikom. Ovo, na primer, može biti važan razlog zašto mi treba da obučavamo psa, a ne da ga damo treneru da ga obučava, jer će pas naše glasovne komande i naš ton pratiti znatno brže i tačnije nego glas profesionalnog trenera koji mu je stranac.

Govor ili pokazivanje prstom? Jedan iznenađujući rezultat vezan je za pokazivanje prstom. Psi su pokazali sličan uspeh kada im eksperimentator pokazuje prstom i kada im daje zvučne signale, ali su bili znatno uspešniji kada im je vlasnik pomagao svojim govorom nego kada im se pružao vizuelni znak pokazivanja prstom.

Uspeh psa u praćenju govora vlasnika ili eksperimentatora nije imao veze sa tim koliko je taj pas uspešan u praćenju pokazivanja prstom, što znači da razumevanje onoga što pas vidi i što čuje potiču iz dva različita socio-kognitivna izvora.

Kakav govor je uticao da psi najuspešnije rešavaju zadatak? Rezultati su pokazali da su psi najtačnije pronalazili hranu kada bi im se obraćao njihov vlasnik i to visokim, uzbuđenim tonom glasa usmerenog direktno ka psu, što je kombinacija visokog tona i ostenzivnog obraćanja. U tom slučaju reakcija psa je bila ne samo najtačnija, već i najbrža. Naš glas jeste ključan putokaz za našeg psa, ali pun pogodak je ako mu se obraćamo specifičnim, povišenim, emotivnim tonom.

‍

Psi zapažaju kako tretiraju njihovog vlasnika

To što psi imaju osetljiva čula ne znači da se oslanjaju samo na njih. Naprotiv, postoji pokazatelj da psi ne „čitaju“ samo svog vlasnika, već pažljivo čitaju međuljudske odnose i „staju na stranu“ svog vlasnika. Čiđiva i saradnici sproveli su istraživanje čiji je naslov u engleskom prevodu rada već dovoljno slikovit – psi izbegavaju ljude koji se ponašaju negativno prema njihovom vlasniku.

Socijalno prisluškivanje

Reč je o procesu takozvanog socijalnog prisluškivanja koje u međuljudskim odnosima predstavlja prikupljanje informacija iz interakcija dve ili više osoba od strane osobe koja ne učestvuje u toj interakciji i bez znanja tih osoba. Jednostavan primer je prisluškivanje tuđeg razgovora. Naučnici sa univerziteta u Kjotu primenili su ovaj fenomen na psima tako što je pas posmatrao interakcije između svog vlasnika i dva stranca koji su bili deo test situacije.

Šta su psi posmatrali?

U prvoj test-situaciji, stranac bi se ponašao pozitivno prema njihovom vlasniku i pomagao je vlasniku psa kada mu on zatraži pomoć da otvori teglu koju sam nije uspevao da otvori, dok bi neutralni učesnik sedeo u blizini vlasnika, gledao u pod i ignorisao situaciju.

U drugoj test-situaciji bi se stranac ponašao negativno, i kada bi vlasnik zatražio pomoć, on je grubo okretao glavu i nije pomagao vlasniku da otvori teglu. Neutralni učesnik bi opet sedeo u blizini vlasnika, gledao u pod i ignorisao situaciju.

U trećoj, kontrolnoj, test-situaciji vlasnik bi pokušavao da otvori teglu i ne bi se obraćao za pomoć, a kada bi prestao to da radi stranac bi se samo okrenuo na drugu stranu, a neutralni učesnik bi se opet ponašao isto kao u prethodne dve situacije.

Kakve su izbore pravili psi?

Ključni deo je bio kada posle gledanja sve tri scene imamo dve različite situacije izbora za psa – u jednoj psu istovremeno ponude poslaticu „pozitivac“ i neutralni učesnik, a u drugoj psu istovremeno nude poslaticu „negativac“ i neutralni učesnik.

U prvoj situaciji psi nisu pravili razliku i jednako su uzimali hranu i od pozitivca i od neutralnog stranca.

Međutim, u drugoj situaciji, psi su u ogromnom procentu potpuno ignorisali negativca, radije birajući hranu od neutralnog stranca. Pas, dakle, donosi odluke između ostalog i na osnovu toga kako se neko odnosi prema njegovom vlasniku.

Procena interakcija drugih jedinki

Autori navode da su neke studije pokazale da šimpanze i psi vole da borave u blizini osobe koja je spremna da daje hranu drugima, ali ovi rezultati se mogu objasniti time da životinje traže najbolju priliku za sopstvenu trenutnu korist. Jedina vrsta pored ljudi za koju je pokazano da se uključuje u posrednu socijalnu procenu (posmatranje i procena interakcija drugih sa strane) u situacijama koje nemaju značaja za njihovu sopstvenu trenutnu korist jesu kapucini, vrsta majmuna visoko inteligentna u društvenom domenu i veoma kooperativna.

U ovom istraživanju otkriveno je izbegavanje nekooperativnih aktera, „negativaca“ od strane pasa, ali nije postojala preferencija prema kooperativnim ljudima ili „pozitivcima“. Ova pristrasnost prema negativnosti podseća na ono što je ranije pokazano kod trogodišnje dece i kapucina. Isti vid pristrasnosti primećen među evoluciono udaljenim vrstama mogao bi da implicira da je kooperacija urođena tendencija koja vodi poreklo od dalekog zajedničkog pretka.

Značaj afektivne komponente u društvenim odnosima

Velika kolaborativna društva su karakteristična za ljude i posredna procena interakcija drugih ljudi je u njima važan faktor. Ova sposobnost zajednička je i psima, te stoga nije nužno povezana sa filogenetskom bliskošću sa ljudima ili jezičkom kompetencijom. Umesto toga, ona je povezana sa afektivnim funkcijama koje prate dobro razvijene društvene kompetencije, i može biti automatska pre nego svesna. Ovo osporava shvatanje da evolucija kolaborativnih društava sličnih ljudskim zavisi od ove jedinstveno ljudske sposobnosti, jer ona očigledno nije jedinstvena samo za ljude.

Ova studija pokazuje da su afektivne karakteristike pasa izuzetno slične našima i da oni poseduju složenije afektivne funkcije od fundamentalnih emocija kao što su sreća i bes, kao i da postoji kontinuitet između unutrašnjeg bića čoveka i psa, nastao kroz njihov suživot dug više milenijuma.

‍

Psi, imitacija i kognitivne funkcije

Šta je imitacija?

Kako kažu autori rada Evolucija imitacije, imitacija je za nekoga jeftin trik pomoću kojeg posmatrač „krade rešenje od majstora“, dok je za druge to jedna od najnaprednijih kognitivnih sposobnosti pomoću koje posmatrač usvaja informacije o novim ponašanjima, donosi zaključke o efikasnosti posmatranih metoda, kao i o namerama i ciljevima onoga koga imitira.

Jedan je od ključnih razvojnih fenomena kod ljudi. Kako uči Pijažeova teorija razvoja, beba na prvim stadijumima razvoja može da imitira samo ono što vidi neposredno ispred sebe. Korak dalje u razvoju predstavlja odložena imitacija kada model više nije prisutan, što podrazumeva da je stvorena mentalna reprezentacija, odnosno unutrašnja slika akcije koju smo posmatrali i koju možemo ponoviti i kada prođe određeno vreme.

Možda nam je lako da zamislimo imitaciju jedinke koja pripada istoj vrsti, ali imitiranje između pripadnika različitih vrsta je nešto složenije.

Odložena imitacija kod pasa

Fugaca i Mikloši su sproveli istraživanje u okviru koga su psi prvo obučeni metodom Uradi što i ja (Do as I do) da posmatraju radnju koju čovek vrši (na primer, obiđe oko sofe), a da zatim na komandu „Uradi to“ ponove tu radnju. Zatim su istraživači uveli pauzu između posmatranja radnje i komande psu da ponovi radnju.

Utvrđeno je da su psi uspešno ponavljali pokrete koje odranije znaju čak i nakon deset minuta čekanja tokom kog su im naučnici namerno odvlačili pažnju drugim aktivnostima, ali psi nisu zaboravljali šta treba da urade. Čak i kada im je čovek pokazao radnju koju nikada pre nisu videli, psi su je uspešno ponovljali nakon jednog minuta pauze.

Zašto je ovo važan deo? Zato što pokazuje da psi nisu ponovili radnju zahvaljujući uslovljavanju i nagradi, već tako što su morali da stvore mentalnu reprezentaciju, odnosno unutrašnju sliku radnje koje su posmatrali, jer u suprotnom ne bi mogli da je ponove posle izvesnog vremena.

Deklarativno pamćenje kod pasa

Autori zaključuju da sposobnost kodiranja, odnosno „prevođenja“ posmatrane radnje u unutrašnju sliku i prisećanja nakon odlaganja, implicira da psi poseduju mentalnu reprezentaciju onoga što su posmatrali. Pored toga, sposobnost imitiranja nove akcije nakon odlaganja bez prethodnog vežbanja ukazuje na prisustvo specifične vrste dugotrajne memorije kod pasa. To bi bilo takozvano deklarativno pamćenje, koje se odnosi na sećanja kojih se možemo svesno prisetiti, kao što su činjenice ili znanje.

Psi mogu da nas oponašaju i posle dužeg odlaganja

U narednom istraživanju koje su sproveli Fugaca, Poganj i Mikloši testirano je još duže odlaganje ponavljanja. Istraživači su uklonili sve mogućnosti da psa tokom perioda odlaganja nešto asocira na radnju koju je video, pas nije video nijedan od objekata korišćenih u obavljanju radnje koju će posle odlaganja ponavljati, već je odlazio kući i obavljao uobičajene aktivnosti. To je podrazumevalo i spavanje, što je pouzdan pokazatelj da je radnja morala biti pohranjena u dugotrajnoj memoriji kako bi kasnije bila ponovljena. Psi su uspevali na komandu da ponove radnje koje je čovek izvršio sa odlaganjem od čak 24 sata, što pokazuje da imaju dugotrajno deklarativno pamćenje. Naučnici su uspeli da pokažu i da psi ne postupaju tako da samo dostignu krajnji cilj, već ponavljaju tačno određene pokrete koje je čovek izvršio i koji su ostali zabeleženi u njihovoj dugotrajnoj memoriji.

Psi pamte i ljudska ponašanja koja naizgled nisu važna

Naredno istraživanje koje su sproveli Fugaca, Poganj i Mikloši otišlo je korak dalje, jer su istraživači uspeli da „zavaraju“ pse, odnosno da ih navedu da posmatraju radnje čoveka bez očekivanja da će morati te radnje da ponove.

Psi su prvo trenirani „uradi što i ja“ metodom da čovek izvede određenu radnju i da potom pas na komandu „uradi to“ ponovi tu radnju. Onda je usledila faza „zavaravanja“ u kojoj su psi posle svake radnje koju čovek izvede dobijali komandu da legnu i na taj način su prestali da očekuju da će dobiti komandu „uradi to“ i da će morati da ponove radnju. Glavna faza, odnosno element iznenađenja, bila je da čovek izvede potpuno novu radnju, ali umesto očekivanog „lezi“ pas dobija komandu „uradi to“. Iako nisu očekivali da će morati da ponove radnju, psi su u velikom procentu to uspešno činili posle jednog minuta, i u nešto manjem procentu nakon jednog sata.

​Pamćenje nalik epizodičkom kod pasa

Uspešna imitacija pokazuje da je mozak psa ipak upamtio radnju koja nije bila od važnosti za njega i nije očekivao da će morati da je ponovi, što pokazuje da pas poseduje pamćenje nalik epizodičkom pamćenju ljudi. Epizodičko pamćenje je sposobnost svesnog prisećanja ličnih iskustava u tačnom vremenskom i prostornom kontekstu (raznih detalja koje „usput“ upamtimo iako se ne trudimo, na primer, koje boje je bila šolja iz koje smo tog jutra pili kafu). Kod pasa govorimo o pamćenju nalik epizodičkom, ​jer se kroz njihovo ponašanje dokazuje da oni pamte razne detalje onoga što se desilo, iako zbog odsustva jezika ne možemo potvrditi da li poseduju i subjektivnu svest o tom sećanju, što je osnovna odlika epizodičkog pamćenja kod ljudi.

Štenci spontano imitiraju ljude, čak i bez nagrade u hrani

Fugaca i saradnici želeli su da ispitaju da li mačići i štenad pasa i vukova odgajanih od strane ljudi pokazuju spontanu tendenciju da oponašaju postupke čoveka demonstratora u novoj situaciji, ili u prisustvu novog predmeta, i to bez davanja nagrade u vidu hrane i bez prethodne obuke. Kao i uvek, i ovde se naglašava da se studije koje uključuju socijalizovane vukove obično oslanjaju na male uzorke i na jedinke koje su u srodstvu, tako da zaključke takvih studija treba uzimati sa oprezom kada je u pitanju mogućnost generalizacije rezultata na celu vrstu.

U celini gledano, štenci pasa pokazali su najveću tendenciju da obraćaju pažnju na čoveka i češće su koristili šapu kada je demonstracija izvođena rukom, u poređenju sa situacijom kada je izvođena nosom. Za razliku od mladunaca vukova i mačića, štenci pasa pokazuju prirodnu sklonost da kopiraju ljudske postupke, čak i one radnje koje im nisu prirodne ili urođene, takozvane nepreferirane radnje, isključivo zato što im je to čovek pokazao. Nepreferirane radnje su one radnje koje životinja ne bi uradila sama od sebe, već ih radi isključivo zato što je videla čoveka da to radi.

Mačići najmanje obraćaju pažnju na na ono što čovek radi

Mačići su bili vrsta na koju su ljudske demonstracije najmanje uticale. Preduslov za socijalno učenje jeste obraćanje pažnje na demonstraciju, radnju koju izvodi demonstrator. Utvrđeno je da su štenci češće gledali u demonstraciju nego mačići i mladunci vuka.

Za razliku od štenadi pasa, mačići i mladunci vuka više su pažnje obraćali na predmet u takozvanim „fantomskim pokušajima“ (kada se predmet kretao sam, bez prisustva demonstratora), u poređenju sa situacijom kada je čovek izvodio demonstraciju. Ovo sugeriše da je, za razliku od štenadi pasa, pažnju mladunaca vukova i mačića više privlačilo samo kretanje predmeta nego čovek.

Štenci ponavljaju radnju koristeći isti deo tela kao i ljudi

Ključna razlika jeste to što su jedino štenci imitirali radnju koristeći isti deo tela koji je koristio čovek (npr. šapu ako je čovek koristio ruku), dok su mačići i mladunci vuka radnju obavljali na svoj prirodan način, uglavnom njuškom.

Autori navode da se ovakvo ponašanje štenaca objašnjava urođenom društvenom prirodom pasa kao vrste (koja postoji i kod vukova, ali na drugačiji način), kao i dugotrajnim procesom evolucije kroz suživot sa ljudima. Oni zaključuju da povećana tendencija štenadi pasa i, u izvesnoj meri i mladunaca vukova (ali ne i mačića), da komuniciraju sa predmetima u pokušajima koji su uključivali demonstraciju, kao i njihova tendencija da ponove demonstrirane akcije, podržavaju hipotezu da urođena socijalnost vrste kojoj pripadaju igra ulogu u oblikovanju njihovih tendencija ka socijalnom učenju.

Pored toga, veća tendencija štenadi pasa, koju ne nalazimo kod socijalizovanih mladunaca vukova, da ponove nepreferirane akcije koje je demonstrirao čovek i u odsustvu nagrade, potvrđuje ulogu pripitomljavanja. Međutim, ova sposobnost izgleda zavisi od specifične istorije pripitomljavanja, pošto su mačići, kao vrsta sa prilično drugačijom istorijom pripitomljavanja, pokazali najmanju predispoziciju da prate ljudske demonstracije. Ovo ukazuje da je jedinstvena istorija pripitomljavanja pasa možda dovela do povećane predispozicije da prate ljudske modele i uče od njih, ili do smanjene tendencije da se oslanjaju na akcije specifične za sopstvenu vrstu kada se nalaze u kontaktu sa ljudima.

‍

Psi sinhronizuju svoje ponašanje sa našim

Šta je to sinhronizacija ili međusobno usklađivanje?

Duranton i Gone, koje u svojoj studiji analiziraju i sažimaju nalaze više istraživanja na temu sinhronizacije, na samom početku navode da se nesvesna sinhronizacija ili međusobno usklađivanje ponašanja može naći kod različitih vrsta. Usklađivanje se dešava kroz vremensku usklađenost, tj. da se ponašanja dve jedinke odvijaju istovremeno (temporalna sinhronizacija). Dešava se i kroz ispoljavanje istog ponašanja (sinhronizacija aktivnosti), a dešava se i u prostornom smislu – na istom mestu u isto vreme (lokalna sinhronizacija).

Kod ljudi su sinhronizacija ponašanja i osećanje pripadanja dvosmerno povezani: sinhronizacija ponašanja povećava bliskost, a što su dve jedinke bliskije, to se njihovo ponašanje više međusobno usklađuje.

Sinhronizacija kao „društveni lepak“ između pasa i ljudi

Autorke sličan dvosmerni proces ilustruju i između pasa i ljudi i pokazuju da međusobna sinhronizacija deluje kao takozvani „društveni lepak“. One se pozivaju na to da je za ljude odavno poznato da više vole osobe koje se nesvesno sinhronizuju sa njima, a sopstvenim istraživanjem su pokazale da i psi pokazuju naklonost i prema potpunim strancima ukoliko ti ljudi sinhronizuju korak sa njima.

U istraživanjima je ovaj fenomen ispitivan kroz zadatke slobodnog kretanja psa i vlasnika u zatvorenom prostoru, kroz šetnju na otvorenom prostoru, zatim sa ljudima koji su za pse bili potpuni stranci, a slični testovi su sprovođeni i sa vukovima odgajanim od strane ljudi.

U nekima od tih zadataka pokazano je, na primer, da psi osamdeset odsto vremena provode u krugu od samo jednog metra udaljenosti od vlasnika, zatim da se psi kada vlasnik zastane takođe zaustavljaju u roku od tri do četiri sekunde, a da tokom hoda psi okreću glavu i telo u istom smeru kao i vlasnik.

Pripitomljavanje, selekcija i sinhronizacija kretanja

Rezultati pokazuju da i genetska selekcija određuje sklonost ka bihevioralnoj sinhronizaciji kod pasa, posebno genetska selekcija na socijalno ponašanje pasa prema ljudima. Psi su kroz proces pripitomljavanja i veštačke selekcije stekli kognitivne i socijalne veštine koje ih unapred predisponiraju za sinhronizaciju sa ljudima. Izuzetno su osetljivi na ljudske emocionalne signale, prate ono na šta čovek usmeri pažnju, njegov pogled i gestove (na primer, pokazivanje prstom) i snažno su povezani sa svojim vlasnicima i prilagođavaju im sopstvene postupke. Autorke pružaju dokaze za postojanje socijalnog procesa nalik ljudskom kod pasa, kao i za postojanje procesa nesvesne međusobne sinhronizacije ponašanja između ove dve vrste.

Sinhronizacija i ogledalni neuroni

Iako se u popularnim tekstovima o psima sinhronizacija često objašnjava takozvanim ogledalnim ili „miror“ neuronima, o kojima smo nešto više rekli u tekstu Neurobiologija prijateljstva između psa i čoveka, Lamontanj i Gone u svom radu na ovu temu objašnjavaju zašto to ne možemo sa sigurnošću da tvrdimo.

Sinhronizacija kod pasa, ogledalni neuroni ili nešto drugo?

Verovatno je da psi poseduju ogledalne neurone, iako to još nije naučno potvrđeno. Ogledalni neuroni omogućavaju da se u našem mozgu, dok posmatramo neku aktivnost, odvijaju procesi identični kao da i mi obavljamo tu istu aktivnost. Međutim, hipotetički, pas bi se mogao sinhronizovati sa nama ne samo zato što mu se aktiviraju ogledalni neuroni dok posmatra našu akciju, već i zato što mu se aktiviraju neki drugi centri, kao što je centar povezan sa nagrađivanjem. Zarazno kretanje je u tom slučaju proizvod asocijativnog učenja – psi brzo formiraju asocijacije između stimulusa i nagrade, a ljudski signali za njih mogu imati ulogu potkrepljenja, pa tako psi možda hodaju sa svojim vlasnikom samo zato što im to donosi osećaj nagrađenosti.

Ovaj deo prikazujemo da ne bismo mistifikovali odnos između psa i čoveka, već da bismo pokazali da zaista delimo neke zajedničke bazične procese, ali i neke složenije kognitivne procese. Lamontanj i Gone prikazuju dva zanimljiva kognitivna fenomena koji su povezani sa ogledalnim neuronima i motoričkom rezonancom, a koje znamo iz svakodnevnog života.

Motoričko mešanje i motorička inhibicija

Kada posmatramo neku akciju, u našem mozgu se automatski aktiviraju centri za izvođenje te iste akcije (motorička rezonanca). Motoričko mešanje se dešava ako u tom istom trenutku mi pokušamo da uradimo nešto sasvim suprotno, jer dolazi do „sudara“ signala u mozgu – bude nam otežano da posmatramo vršenje neke radnje, a da istovremeno obavljamo neku sasvim suprotnu radnju. Na primer, posmatramo osobu koja pravi pokrete rukom gore-dole, a mi istovremeno gledajući u nju treba da iscrtavamo rukom krugove po stolu.

Motorička inhibicija čini suprotno – iako naš mozak automatski preslikava neki pokret koji posmatramo, mi ga ne ponovimo svaki put, već ga nekada inhibiramo, odnosno zakočimo. Na primer, gledamo kako osoba uzima proizvod sa police u samoposluzi, a mi ne ponovimo taj pokret i ne uzemo isti taj proizvod sa police.

Slično tome, oba mehanizma se mogu ispitivati kod psa. Na primer, pas dobije zadatak da trči ravno napred za koji sledi poslastica, ali u isto vreme posmatra svog vlasnika koji trči cik-cak. Ako pas ima motoričku rezonancu sa vlasnikom, njegovo kretanje će postati blago nestabilno ili usporeno jer ljudski cik-cak pokret pravi „šum“ u njegovim motoričkim zonama mozga.

Ili, kao primer motoričke inhibicije, kada pas vidi vlasnika kako seda na stolicu, njegov pretpostavljeni sistem ogledalnih neurona „ponavlja“ sedenje i može se desiti da i pas sedne, ali se može desiti i da ignoriše taj impuls i da mu donese igračku ili ode do činije sa vodom.

Društveni kontekst snažno utiče na automatsko ponavljanje tuđih pokreta

Autori objašnjavaju da takozvana motorička zaraza, odnosno automatsko ponavljanje tuđih pokreta nije rigidan i mehanički refleks, već je pod snažnim uticajem društvenog konteksta i odnosa između onoga ko izvodi pokret i onoga ko taj pokret „kopira“. Postoji nekoliko faktora koji to određuju kod ljudi, a koji se mogu primeniti i na odnos između psa i čoveka.

Sinhronizacija je jača kada postoji bliskost. Motorička zaraza i bihevioralna sinhronizacija su znatno jače između jedinki koje se poznaju i koje su emotivno bliske, nego između potpunih stranaca. Pas će mnogo brže, češće i preciznije uskladiti svoj hod, ritam i zaustavljanje sa svojim vlasnikom nego sa strancem koji ga šeta.

Sinhronizacija je jača kada vlasnik obraća pažnju na psa. Da bi se motorička zaraza uopšte pokrenula, posmatrač mora da percipira da mu onaj čije ponašanje kopira posvećuje pažnju. Ako vlasnik hoda i aktivno komunicira sa psom, gleda ga i obraća mu se, pas će se duboko sinhronizovati sa njim. Međutim, ako vlasnik hoda dok odsutno gleda u telefon ili ignoriše psa, nivo bihevioralne sinhronizacije drastično opada jer pas „čita“ odsustvo pažnje.

Sinhronizacija je jača kada nema mnogo distrakcija. Ponašanje i prisustvo drugih jedinki u okolini menjaju dinamiku kopiranja pokreta. Pas se mnogo lakše i stabilnije sinhronizuje sa vlasnikom kada su prisutni samo njih dvoje. Ako se u okolini pojavi drugi pas, treća osoba ili neki drugi socijalni stimulus, taj „šum“ u okruženju može privremeno da oslabi ili potpuno blokira motoričku zarazu u odnosu sa vlasnikom.

Sinhronizacija je jača kada je radnja već poznata psu. Lakše se sinhronizujemo sa pokretima koje sami dobro poznajemo i koje često izvodimo. Pošto psi i ljudi dele bazične pokrete (hodanje, trčanje, sedanje), pas ove pokrete lako kopira. Sa druge strane, ako čovek izvodi pokret koji pas nema u svom prirodnom repertoaru, na primer, piše olovkom, motorička rezonanca se neće pokrenuti na isti način jer psu nedostaje motoričko iskustvo za tu akciju.

Sinhronizacija je rezultat odnosa. Dakle, pas nije prosta biomehanička mašina koja slepo ponavlja ono što mi radimo već koristi svoje kognitivne sposobnosti i ne postupa uvek identično onome što vidi. Pas imitira naše ponašanje zato što između psa i nas postoji bliskost i povezanost, zato što obraćamo pažnju na njega i zato što poznaje radnje koje vršimo, tako da je sinhronizacija rezultat našeg odnosa.

Ovaj deo je važan i zbog toga što razbija neke druge mitove koji se mogu sresti u popularnim tekstovima o psima, kao na primer da je zarazno zevanje dokaz postojanja empatije pasa prema ljudima.

Zarazno zevanje kod pasa

Nilands i saradnici su analizirali više sprovedenih istraživanja na temu zaraznog zevanja kod pasa i njihovi rezultati potvrđuju da zarazno zevanje, pored ljudi i šimpanzi, postoji i među psima. Međutim, nisu pronašli dokaze da psi više zevaju kao odgovor na zevanje poznatih ljudi u poređenju sa nepoznatima, niti na zevanje prosocijalnih ljudi, koji su se zainteresovano i pozitivno ponašali prema njima, u poređenju sa ljudima koji su ih ignorisali. Pored toga, nije potvrđena veća verovatnoća da će ženke zevati kao odgovor na osobu koja zeva u poređenju sa mužjacima.

Ovi nalazi dovode u sumnju široko rasprostranjenu tvrdnju da je zarazno zevanje posredovano istim mehanizmima kao i empatija. Dodatni nalazi koji, pokazuju da je efekat zaraznog zevanja stabilan uprkos razlikama u eksperimentalnim metodama, ukazuju da bi poređenje pasa i ljudi moglo da pomogne u razumevanju evolutivnih korena ovog ponašanja. Najviše zbog toga što ni kod ljudi ni kod pasa funkcija zevanja još uvek nije u potpunosti razjašnjena – ni spontanog zevanja koje ima različita biološka tumačenja, ni zaraznog zevanja koje ima različita društvena tumačenja.

Kako navode Lamontanj i Gone, iako se zarazno zevanje često navodi kao najočigledniji primer motoričke zaraze, takođe kažu i da moramo biti oprezni i da se ne smemo prerano oslanjati na teoriju ogledalnih neurona pre nego što isključimo bazičnije procese poput stresa ili učenja.

‍

Za kraj

Svet pseće kognicije i percepcije prevazilazi ono što mi pretpostavljamo o njima. Psi nas ne „čitaju“ samo zato što očekuju trenutnu korist ili hranu, već zato što poseduju čula posebno izoštrena za sve signale koji dolaze od ljudi, kao i složen kognitivni aparat, što im omogućava da uče oponašajući naše postupke i pamteći ih, da nesvesno usklade svoje korake sa našim, čitaju naše međuljudske odnose, detektuju suptilne nijanse našeg govora i doslovno nanjuše naša unutrašnja stanja. Prevazilaženjem antropocentričnih mitova, nauka nam uprkos svim ograničenjima koja nose istraživanja, otvara vrata unutrašnjeg života bića koja su, bez upotrebe ijedne reči, uspela da dešifruju naša unutrašnja stanja i tako nam postanu najbliskija bića druge vrste sa kojima delimo duboku emotivnu povezanost.

‍

‍

FAQ: Najčešća pitanja vlasnika za dresuru i vaspitanje štenadi / pasa i sublimirani odgovori

1. Da li moj pas zaista može da nanjuši da sam pod stresom?

• Da. U istraživanju Klare Vilson i saradnika (2022) psi su sa skoro stoprocentnom tačnošću izdvajali uzorak znoja i daha osobe pod stresom od uzorka iste osobe u opuštenom stanju, iako su uzorci uzeti u razmaku od samo četiri minuta. Psima za to nisu bili potrebni ni izraz lica ni glas, a razliku su prepoznavali i kod ljudi koje ne poznaju. Studija Bernsa i saradnika (2014) na magnetnoj rezonanci pokazala je i drugu stranu: miris poznatog čoveka jedini je aktivirao centar za pozitivno iščekivanje u mozgu psa jače od mirisa bilo kog drugog psa. Pas, dakle, iz samog mirisa čita i našu bliskost i naše unutrašnje stanje.

2. Zašto me pas sluša bolje nego trenera ili nekog drugog člana porodice?

• Zato što psu nisu važne samo reči, nego ko ih izgovara i kako. U istraživanju Livije Langner i saradnika (2023) psi su pronalazili sakrivenu hranu znatno uspešnije kada ih je glasom usmeravao vlasnik nego kada je iste reči istim tonom izgovarao stranac, iako su vlasnici stajali iza barijere i pas ih nije video. Najtačnije i najbrže reagovali su na vlasnikov visok, uzbuđen ton upućen direktno njima. Praćenje glasa i praćenje pokazivanja prstom pokazali su se kao dve odvojene sposobnosti. Zato se sa psom radi vlasnik: ono što pas nauči uz tuđi glas ne prenosi se automatski na naš.

‍3. Može li pas da primeti kada je neko neljubazan prema meni?

• Može, i prema tome bira. U istraživanju Čiđive i saradnika sa univerziteta u Kjotu (2015) psi su posmatrali kako vlasnik traži pomoć da otvori teglu: jedan stranac bi pomogao, drugi bi grubo odbio, a treći bi sedeo neutralno. Kada su im potom hranu istovremeno nudili neutralni stranac i onaj koji je odbio vlasnika, psi su u ogromnom procentu izbegavali onoga ko je odbio. Prema strancu koji je pomogao nisu pokazali posebnu naklonost, pa autori govore o pristrasnosti prema negativnom ponašanju, istoj kakva je zabeležena kod trogodišnje dece i kapucina. Pas prikuplja informacije o ljudima i iz interakcija u kojima sam ne učestvuje.

4. Da li pas pamti ono što je video juče ili reaguje samo iz navike?

• Pamti. Fugaca i Mikloši (2014) pokazali su da psi obučeni metodom „uradi što i ja“ ponavljaju viđenu radnju i posle deset minuta ometanja, a potpuno novu radnju posle jednog minuta, što znači da su stvorili unutrašnju sliku radnje, a ne naviku kroz nagradu. U narednom istraživanju (2016) psi su radnju ponavljali i posle 24 sata, uključujući odlazak kući i spavanje, a u trećem su ponavljali i radnje koje su posmatrali ne očekujući da će ih ikada morati izvesti. Autori to nazivaju pamćenjem nalik epizodičkom: pas pamti detalje onoga što se desilo, iako bez jezika ne možemo da proverimo da li ima i svest o tom sećanju.‍

‍5. Da li pas zeva kad ja zevam zato što saoseća sa mnom?

• Zarazno zevanje kod pasa postoji, ali nije dokaz empatije. Nilands i saradnici (2020) analizirali su više istraživanja i nisu našli da psi više zevaju na zevanje poznatih ljudi nego nepoznatih, ni na zevanje ljudi koji su bili ljubazni prema njima u odnosu na one koji su ih ignorisali, niti razliku između ženki i mužjaka. Lamontanj i Gone (2024) upozoravaju da se ni sinhronizacija kretanja ne sme olako pripisati ogledalnim neuronima dok se ne isključe jednostavniji mehanizmi, kao što su stres ili asocijativno učenje. Ono što jeste pokazano: psi oko 80 % vremena provode u krugu od jednog metra od vlasnika, zaustavljaju se 3–4 sekunde pošto vlasnik stane, a sinhronizacija je jača kada postoji bliskost, kada vlasnik obraća pažnju na psa i kada nema ometanja.

‍

‍

‍

Napomena o nameni i granicama teksta

Namena

Ovaj tekst i prateća FAQ sekcija informativno-edukativne su prirode. Prikazuju saznanja iz oblasti kognitivne etologije, psihologije opažanja i neuronauke, zasnovana na objavljenoj naučnoj literaturi dostupnoj u vreme objavljivanja. Nauka se razvija i saznanja se dopunjuju.

Zašto tekst ne može da zameni rad uživo

Ono što se u svakodnevnom govoru naziva dresurom, obukom ili školovanjem psa, ovde nije opisano kao postupak sa merama i zagarantovanim ishodom. Ovaj tekst opisuje principe učenja — pojam širi od svakog od njih.

Ono što nauka opisuje su principi i zakonitosti — ne ishod kod pojedinačne jedinke. Svaki pas ima svoju istoriju, zdravstveno stanje, prag reagovanja i biološke granice, a u adolescenciji naučeno privremeno slabi i to je prirodan deo razvoja.

Zato isti postupak kod dva psa ne daje isti rezultat, i to nije greška u primeni nego svojstvo procesa. Iz teksta se ne može proceniti pojedinačna situacija — ovde su izneta saznanja, ne gotovi obrasci.

Granice ovog materijala

Ovaj tekst nije veterinarski nalaz, dijagnoza ni uputstvo za lečenje. Za zdravstvena pitanja i za procenu ponašanja konkretnog psa obratite se veterinaru.

Tumačenje naučnih nalaza

Prikazane studije rađene su na ograničenim uzorcima, najčešće na psima prethodno obučenim za učešće u eksperimentu, a studije sa vukovima na malim grupama jedinki u srodstvu; autori sami navode da se zaključci ne mogu bez ograde prenositi na celu vrstu. Nalazi opisuju šta psi kao vrsta mogu, ne šta konkretan pas čini u datom trenutku. Izostanak dokaza o nekoj sposobnosti nije dokaz da je nema, a pripisivanje psu ljudskih namera i osećanja na osnovu ovih nalaza bilo bi upravo ono što tekst opisuje kao projekciju.

Odgovornost

Odluke o svom psu donosi vlasnik. Primena informacija iz ovog teksta je na sopstvenu procenu i odgovornost čitaoca. Autori i platforma urbandog.rs ne odgovaraju za štetu nastalu primenom bez stručne procene konkretne situacije.

‍

‍

LITERATURA

Sauerbrei, B. A. (2025) The brain works at more than 10 bits per second

Soon, C. S. (2008) Unconscious determinants of free decisions in the human brain

Huber, L. et al. (2009) The evolution of imitation: what do the capacities of non-human animals tell us about the mechanisms of imitation?

Fugazza, C. et al. (2023) Spontaneous action matching in dog puppies, kittens and wolf pups

Fugazza, C. & Miklósi, Á. (2014) Deferred imitation and declarative memory in domestic dogs

Fugazza, C. et al. (2016) Do as I … Did! Long-term memory of imitative actions in dogs (Canis familiaris)

Fugazza, C. et al. (2016) Recall of Others’ Actions after Incidental Encoding Reveals Episodic-like Memory in Dogs

Duranton, C. & Gaunet, F. (2018) Behavioral synchronization and affiliation: Dogs exhibit human-like skills

Lamontagne, A. & Gaunet, F. (2024) Behavioural Synchronisation between Dogs and Humans: Unveiling Interspecific Motor Resonance?

Neilands, P. et al. (2020) Contagious yawning is not a signal of empathy: no evidence of familiarity, gender or prosociality biases in dogs

Chijiiwa, H. et al. (2015)  Dogs avoid people who behave negatively to their owners

Langner, L. (2023) The influence of voice familiarity and linguistic content on dogs’ ability to follow human voice direction

Berns, G. S. et al. (2014) Scent of the familiar: An fMRI study of canine brain responses to familiar and unfamiliar human and dog odors

Willson, C. et al. (2022) Stress has an odour and dogs can smell it - new research

Trebješanin, Žarko (2000) Rečnik psihologije, Stubovi kulture, Beograd

Jieyu Zheng and Markus Meiste (2025) The unbearable slowness of being: Why do we live at 10 bits/s?

‍

Edukacija i dalji koraci u razumevanju pasa

• Šta se u mozgu psa dešava kada prepozna naše lice i glas, i koju ulogu ima oksitocin, opisuje neurobiologija prijateljstva između psa i čoveka.
• Razliku između imitacije i učenja kroz uslovljavanje, o kojoj ovde govore Fugaca i Mikloši, postavljaju osnovna znanja o učenju.
• Kako pas čita naš „miris straha“ i zašto se zato naš strah prenosi na njega, objašnjavaju strahovi kod pasa.
• Zašto visok, uzbuđen ton radi, a monoton ne, opisano je kroz anatomiju i frekvencije u tekstu čulo sluha.

‍

‍

Pravna napomena o zaštiti autorskih prava i uslovima korišćenja sadržaja

Svi tekstovi, autorski članci, edukativni materijali i ostali autorski sadržaji objavljeni na internet stranici urbandog.rs predstavljaju intelektualnu svojinu autora i zaštićeni su Zakonomo autorskom i srodnim pravima Republike Srbije ("Sl. glasnik RS", br. 104/2009, 99/2011, 119/2012, 29/2016 - odluka US i66/2019).

Uredništvo stranice urbandog.rs sa zadovoljstvom podržava obrazovanje, širenje znanja i razvoj svesti o dobrobiti životinja. Sa ciljem da podstaknemo učenje i naučnoistraživački rad, korišćenje našeg autorskog sadržaja dozvoljeno je isključivo pod sledećim pravno definisanim uslovima:

1. Uslovi za opšte citiranje i preuzimanje odlomaka

U skladu sa članom 49. Zakona o autorskom i srodnim pravima, dozvoljeno je bez autorske naknade i bez traženja posebne dozvole citiranjek raćih odlomaka i izvoda iz tekstova usvrhu prikaza, kritike, polemike ili opšteg informisanja javnosti. Prilikom svakog citiranja odlomaka obavezno je kumulativno ispuniti sledeće uslove:

• Jasno navođenje izvora: Mora se eksplicitno navesti naziv internet stranice (urbandog.rs).
• Direktan hiperlink: Obavezno je postavljanje aktivnog, direktnog i vidljivog linka (URL adrese) koji vodi do originalnog teksta sa kojeg je odlomak preuzet.
• Navođenje autora: Mora se jasno navesti ime i prezime autora teksta, ukoliko je ono naznačeno na blogu.
• Srazmernost obima: Preuzeti odlomak mora biti u granicama opravdanih svrhom citiranja (kraći, smisleni isečak teksta koji ne menja kontekst originalnog rada, a ne preuzimanje kompletnog teksta ili njegovog većeg dela).

2. Izuzeci za potrebe obrazovanja i istraživačkog rada učenika istudenata

U skladu sa članom 43. i članom 49. Zakona o autorskom i srodnim pravima, a sa ciljem pružanja doprinosa obrazovnom sistemu i akademskoj zajednici, dozvoljeno je besplatno korišćenje, obrada icitiranje tekstova sa ovog bloga učenicima osnovnih i srednjih škola, kao i studentima svih nivoa studija, isključivo za potrebe izrade:

• školskih referata, prezentacija i domaćih zadataka,
• seminarskih i istraživačkih radova,
• diplomskih, master, specijalističkih i doktorskih radova.

Korišćenje sadržaja u ove obrazovne svrhe dozvoljeno je bez traženja prethodne pisane saglasnosti uredništva, uz strogo poštovanje pravila o navođenju izvora:

1. Pravilno citiranje: U samom radu (ili u bibliografiji/literaturi na kraju rada) mora se jasno navesti naziv internet stranice (urbandog.rs) i tačna URL adresa preuzetog teksta.
2. Integritet sadržaja: Tekst se ne sme modifikovati na način koji menja smisao autorskog dela ili narušava ugled autora.
3. Nekomercijalni karakter: Radovi u kojima se tekstovi koriste ne smeju se javno distribuirati, prodavati niti koristiti radi ostvarivanja direktne ili indirektne materijalne i komercijalne koristi.

3. Zabrana neovlašćenog korišćenja i pravne posledice

Bilokoji drugi oblik korišćenja sadržaja, što uključuje, ali se neograničava na: kompletno kopiranje i prenošenje tekstova na drugeinternet portale, komercijalnu eksploataciju, štampana izdanja iliadaptaciju bez prethodne izričite pisane saglasnosti uredništvastranice urbandog.rs, najstrože je zabranjen.

Svaka povreda autorskih prava koja odstupa od gore navedenih zakonskih izuzetaka biće procesuirana podnošenjem tužbe nadležnim sudskim organima, u skladu sa građansko-pravnom i krivično-pravnom zaštitom predviđenom pozitivnim propisima Republike Srbije. - Pasistent, sportska sekcija, Škola za pse i vlasnike UrbanDOG, Molerova 40 (Vračar), Beograd

‍