_{Predji na često postavljana pitanja}

‍

Pogled ispod površine onoga što „znamo“ o psima

Često se može čuti da psi „upijaju“ naš stres, da „razumeju svaku reč koju izgovorimo“, a sve se češće piše da pas i vlasnik luče „hormon ljubavi“, oksitocin, dok se gledaju u oči. Dok smo u tekstu Povezanost osobina ličnosti pasa i njihovih vlasnika govorili o onom delu našeg odnosa koji mi svesno doživljavamo i opažamo, nauka je otišla dalje. Merenjem koncentracije hormona i neurotransmitera ili snimanjem funkcionalnom magnetnom rezonancom istraživači danas prodiru dublje u pseći i ljudski organizam, otkrivajući procese koji se odvijaju van domašaja našeg svesnog opažanja i koje ne primećujemo golim okom.

Nauka stalno preispituje svoja saznanja

Uvek je važno naglasiti da se nauka razvija upravo zahvaljujući kritičkom preispitivanju sopstvenih saznanja. Kroz istoriju neuronauke takođe nailazimo na primere da su prvobitna otkrića i teorije kasnije dopunjavani ili opovrgavani. Jedan od primera je kompleksna regulacija spavanja i budnosti. Nobelovac Ivan Pavlov smatrao je da je spavanje proces vezan za koru velikog mozga i procese inhibicije. Zatim je švajcarski fiziolog, nobelovac Valter Hes, otkrio subkortikalni „centar za spavanje“ tako što je utvrdio da su mačke padale u san ako bi im određeni deo mozga bio stimulisan strujom. Tek kada su Moruci i Megun otkrili ključnu ulogu retikularne formacije moždanog stabla u regulaciji budnosti i spavanja postalo je jasnije da kod ljudi ne postoji jedan centar za san, već su spavanje i budnost regulisani složenim procesima koji se odvijaju u više delova mozga istovremeno.

Ogledalni neuroni: popularni tekstovi i naučne činjenice

Jedno od velikih otkrića jesu ogledalni, ili kod nas često nazivani engleskom reči, „miror“ neuroni. Oni su nezaobilazna tema jer se sve češće i u popularnim tekstovima o psima navode kao dokaz da psi imaju empatiju, mogu da nam čitaju misli i osećanja. Kao da je najzad pronađen biološki dokaz za ono što su vlasnici pasa odavno znali.

„Miror“ neuroni, neuroni ogledala, zaista su revolucionarno otkriće iz devedesetih godina prošlog veka. Otkriveni su kod majmuna, kada je utvrđeno da postoje neuroni koji se aktiviraju ne samo kada majmun vrši neku aktivnost, već i dok gleda drugog majmuna kako vrši neku aktivnost. Često je citiran neurolog, Ramačandran, koji je 2000. godine napisao da će ovi neuroni za psihologiju učiniti ono što je DNK učinila za biologiju. Ushićenje je bilo veliko. Kako piše Markus Eronen, finski filozof nauke, ovo otkriće je podstaklo velika očekivanjai naučnika i laika, te su neuroni ogledala nazivani „ćelijama koje čitaju misli” ili „neuronima koji su oblikovali civilizaciju”, kao da su upravo oni omogućili da se kultura i tehnologija tako brzo šire među ljudima. Nasleđena predispozicija čovečanstva ka oslikavanju i oponašanju drugih, utemeljena na moždanom nivou, objašnjava te hipoteze Eronen, donela je našim precima tako veliku prednost da su ogledalni neuroni postali univerzalni u ljudskoj populaciji. To bi dalje impliciralo da smo evolutivno „programirani” da saosećamo, imitiramo, pa čak i da razumemo druge. Međutim, Eronen smatra da se očekivana revolucija ipak nije dogodila.

Baš kao što ni uslovni refleks ni operantno učenje nisu uspeli da objasne celokupno ponašanje živih bića, iako su postojale takve pretenzije, tako ni ogledalni neuroni nisu jedini magični mehanizam empatije. Izgleda da nema jednog „ključa“ koji može da objasni svu složenost živih bića.

Oprez kada donosimo zaključke o psima na osnovu saznanja o ljudima

Suština ovog prikaza je oprez u zaključivanju, posebno kada zaključke izvedene na ljudima direktno preslikavamo na pse, jer se postojanje „miror“ neurona kod pasa tek odnedavno sistematski istražuje. Posedovanje ovih neurona do sada je potvrđeno kod ljudi, nekih majmuna, ptica i glodara. Iako su naučnici tokom trideset godina istraživanja ogledalnih neurona primarno bili fokusirani na čoveka (Bonini i saradnici navode da se samo osam posto istraživanja na ovu temu bavi životinjama), razlika između ljudi i životinja ne leži u bazičnoj funkciji pojedinačnih ćelija, već u složenosti celokupnog ogledalnog mehanizma. Dok je kod životinja ovaj mehanizam primarno vezan za motorne regije i specifične fizičke radnje, kod ljudi se proširio na senzorne i emocionalne mreže, omogućavajući naprednu socijalnu kogniciju i afektivno usklađivanje.

Pored ogledalnih mehanizama, u popularnim tekstovima se često govori i o zaraznom zevanju kao apsolutnom dokazu pseće empatije, o sinhronizaciji ponašanja i nivoima kortizola i oksitocina koje delimo. Pokušaćemo da izbegnemo „apsolutne istine“ i da napravimo presek onoga što zahvaljujući savremenim naučnim dostignućima trenutno znamo o neurobiologiji odnosa između dve vrste, psa i čoveka.

‍

Pas kao model za poređenje

„Prijateljstvo“, odnosno evolutivna veza između čoveka i psa postaje sve važniji predmet neurobioloških istraživanja, ali ne samo zato što je taj odnos između dve vrste interesantan jer volimo pse i sarađujemo sa njima u raznim sferama života, već još iz jednog važnog razloga koji ćemo sada približiti.

Socijalna kognicija i evolutivno približavanje pasa i ljudi

Socijalna kognicija proučava subjektivni doživljaj sopstvene ličnosti i društvenog okruženja, navodi Žiropađa, posebno tumačenja, pamćenja i korišćenja različitih informacija kako bi se zaključivalo i donosile odluke u situacijama koje su socijalno relevantne. Poređenje strukture i funkcije mozga različitih vrsta pruža mogućnost za istraživanje evolucione istorije socijalne kognicije.

Magdalena Boh i saradnici u svom istraživanju navode da je ljude sve teže porediti sa ostalim primatima, jer sa njima imamo sve manje zajedničkog u smislu socijalnog suživota u ljudskom okruženju. Zbog toga se traga za nekom drugom vrstom koja nam može biti i daleka i sa kojom nemamo bliske zajedničke pretke, ali smo bivali suočeni sa sličnim evolutivnim pritiskom, tj. sličnim uslovima kojima smo morali da se prilagodimo. Zahvaljujući tom zajedničkom prilagođavanju razvili smo i neke slične sposobnosti ili osobine koje nisu bile prisutne kod našeg poslednjeg zajedničkog pretka, što znači da je između nas i te vrste došlo do konvergentne evolucije.

Nije teško pogoditi sa kojom se to vrstom dogodila potencijalna konvergencija sa našim sposobnostima zahvaljujući tome što već hiljadama godina delimo isto socijalno okruženje i ekološke uslove kojima smo se zajedno prilagođavali. Sve veći broj dokaza ukazuje na brojne sličnosti kada je reč o tome kako psi i ljudi vizuelno opažaju i razumeju društvene signale.

Sličnosti i razlike u socio-kognitivnim veštinama između pasa i ljudi

Boh i saradnici navode impresivan niz nalaza koji ukazuju na brojne sličnosti u ponašanju pasa i ljudi kada su u pitanju vizuelne socijalno-kognitivne veštine. Psi poseduju izuzetne veštine opažanja lica i mogu da razlikuju pozitivne od negativnih emocionalnih izraza. Reaguju i na telesne i pokazne signale, kao što su gestovi pokazivanja prstom ili pogled, a skloni su da, slično ljudima, oponašaju postupke drugih. Za razliku od rezus makaki majmuna, psi mogu da ponove radnje u okviru treninga po principu „Radi što i ja“ (Do as I do), da spontano oponašaju ljudske postupke još dok su štenad, pa čak i da preterano imitiraju čitave sekvence radnji koje im pokazuju njihovi vlasnici. Pored toga, psi dele i složenije socio-kognitivne sposobnosti sa ljudima: sposobni su da sagledaju situaciju iz tuđe vizuelne perspektive, mogu reagovati na nepravedan tretman (odnosno pokazuju averziju prema nepravdi), formiraju očekivanja o fizičkim događajima i pokazuju osetljivost za ljudske namere. Zbog svega toga, kažu autori, psi kao vrsta predstavljaju izuzetno zanimljiv model za ispitivanje evolucionih korena socijalne kognicije i ponašanja.

Odmah da naglasimo da ne znači obavezno da svaki pas ima sve ove sposobnosti. Među psima, kao i među ljudima i drugim vrstama, postoje individualne razlike. Psi i ljudi, navode Boh i saradnici, istovremeno pokazuju i značajne razlike u svojim sposobnostima i ponašanju, ne računajući samo jezik. Za pse, na primer, nije poznato da koriste alate i oni prvenstveno manipulišu predmetima ili ih istražuju svojim njuhom.

Šta su pokazala snimanja pasa funkcionalnom magnetnom rezonancom

​Ovaj pregled preko trideset istraživanja magnetnom rezonancom otkriva kako psi opažaju vizuelne socijalne signale. Rezultati pokazuju da je okcipito-temporalni režanj pasa ključna regija za percepciju drugih jedinki, slično kao kod ljudi. Mozak psa reaguje i na ljudska i na pseća lica i tela, s tim što određeni delovi snažnije reaguju na sopstvenu vrstu, a neurobiološki dokazi potvrđuju i da psi razlikuju pozitivne od negativnih izraza lica. Psi poseduju specifičnu mrežu za posmatranje akcija koja reaguje na pokrete ljudi i životinja, iako njihov temeni režanj ne funkcioniše isto kao ljudski tokom ovih procesa.

Autori navode da se smatra da posebna veza između psa i vlasnika  podseća na afektivnu vezu između roditelja i beba. Istraživanja potvrđuju da psi na svoje vlasnike reaguju drugačije nego na nepoznate ljude. Posmatranje vlasnika aktivira limbičke strukture povezane sa emocijama i nagradom. Jačina ove moždane aktivacije direktno je povezana sa vremenom koje pas provede gledajući u vodiča tokom rešavanja nerešivog zadatka, a reakcija u kaudatusu, jezgru osetljivom na nagradu, može predvideti da li će pas radije izabrati pohvalu vlasnika ili hranu.

Pas kao komparativni model

Boh i saradnici navode da funkcionalne podudarnosti između neurobioloških osnova vizuelne socijalne kognicije kod pasa i ljudi čine osnovu za istraživanje i poređenje složenijih socio-kognitivnih fenomena koje ove dve vrste dele. Pas kao vrsta time dobija ulogu važnog komparativnog modela i ima osnova za tvrdnju da se proučavanjem pasa mogu razjasniti neki biološki i psihološki fenomeni koji važe i za druge vrste, posebno za čoveka.

Otežavajuće je što je korišćenje funkcionalne magnetne rezonance kod pasa izazovan, skup i vremenski zahtevan proces. Poteškoće koje autori navode jesu mali uzorci i nemogućnost poređenja rezultata između različitih laboratorija zbog nedostatka standardizacije. Uzorci su mali i zbog toga što je proces obučavanja psa da budan leži potpuno mirno tokom snimanja veoma dugotrajan.

Pokušaćemo da prikažemo barem delić ovih nalaza.

‍

„Kodiranje sreće“ - psi razlikuju pozitivne od negativnih izraza lica ljudi

Ernandez-Perez i saradnici sproveli su istraživanje koje potvrđuje jedno od gore navedenih otkrića, a to je da psi razlikuju izraze lica ljudi. Psi su u ovom istraživanju gledali fotografije, tako da nisu imali drugi izvor informacija o ljudima osim izraza njihovih lica na fotografiji. Navešćemo njihove glavne nalaze.

Obrasci moždanih odgovara kod pasa razlikuju se za srećne i negativne izraze lica

Srećan izraz ljudskog lica ima najsnažniju reprezentaciju – najintenzivnije se odražava u mozgu psa.

Srećna lica su izazvala jači odgovor u mozgu psa nego neutralna lica, a pas ih razlikuje i od svakog pojedinačnog negativnog izraza lica.

Među negativnim izrazima lica, strah, odnosno uplašeni izraz ljudskog lica najintenzivnije se odražava u psećem mozgu.

Mozak psa pravi razliku između dva negativna izraza lica međusobno – razlikuje besan od uplašenog izraza lica i razlikuje tužan od uplašenog izraza lica, ali ne razlikuje besan od tužnog izraza lica.

Šta kod psa izaziva srećan izraz našeg lica

Srećna ljudska lica izazivaju odgovore u desnom frontotemporalnom korteksu i kaudatnom nukleusu kod pasa. Autori navode da su studije na psima koje su koristile snimanje magnetnom rezonancom pokazale da se kaudatni nukleus aktivira reprezentacijama nagrade u vidu hrane i poznatih mirisa. Kaudatni nukleus je takođe pokazao snažniji odgovor na lica nego na objekte, slično kao što su prethodne studije otkrile snažniji odgovor u temporalnom korteksu psa prilikom obrade ljudskih lica u poređenju sa objektima. Zašto je ovo važno za našu temu?

Ljudski osmeh kao socijalna nagrada za psa

Kada psi gledaju srećna ljudska lica, aktivira se kaudatus koji između ostalog igra ulogu u sistemu nagrađivanja i procesuiranju emocija, što pokazuje da nasmejano ljudsko lice za psa ima urođenu emocionalnu vrednost i deluje kao socijalna nagrada.

Autori navode nalaze ranijeg istraživanja u kome su dve grupe pasa bile obučene da razlikuju emocionalne izraze ljudskih lica, odnosno da prepoznaju ili srećna ili ljuta lica. Međutim, grupa koja je bila obučena da prepoznaje srećna lica učila je značajno brže. Autori su sugerisali da psi doživljavaju ljutito lice kao averzivni, odbojni stimulus, ali je i obrnuto tumačenje takođe verovatno – psi pokazuju ubrzano učenje zbog nagrađujuće prirode srećnih ljudskih lica.

Stoga je verovatno da srećno ljudsko lice za pse poseduje urođeni emocionalni značaj koji je u potpunom skladu sa njihovom socijalnom prirodom. Na osnovu takvih nalaza, Ernandez-Perez i saradnici sugerišu da se ljudski osmeh – čak i kada pripada potpuno nepoznatoj osobi – u mozgu psa automatski procesuira kao socijalna nagrada.

Šta naglašavaju autori istraživanja o svojim nalazima

Nije suvišno naglasiti da ne treba prenagliti u interpertacijama, već uvažiti ono što kažu autori – oni ne tvrde da psi razumeju ljudske emocije na isti način kao mi, niti da u glavi imaju „reči“ i složene koncepte za njih. Pas biološki razlikuje naše izraze lica, ali to ne znači automatski da ih analizira i o njima razmišlja kroz složene ljudske koncepte i značenja. Autori takođe dodaju da nalaze ne bi trebalo interpretirati kao dokaz da bi pojedinačni psi nužno razlikovali ove kontraste izraza lica na perceptivnom ili bihevioralnom nivou – to što je skener zabeležio da mozak psa različito reaguje na besan ili uplašen izraz lica, ne znači automatski da će pas u stvarnom životu prepoznati tu razliku ili promeniti svoje ponašanje zbog nje.

Moguća sličnost između pasa i ljudi u reagovanju na „srećna lica“

Možda će nam ove ograde koje autori postavljaju u vezi sa psima biti bliskije ako na trenutak obratimo pažnju i na ljudsku vrstu gde se odvija sličan proces. Naime, urođena neurobiološka predispozicija za prepoznavanje ljudskog osmeha, ili „srećnog lica“, podseća na jednu od razvojnih faza kroz koju prolaze bebe. Psihoanalitičar Rene Špic još sredinom prošlog veka otkrio je veliki razvojni značaj jedne urođene neuromuskularne reakcije – osmeha. Nazvao ga je „socijalni osmeh“ i smatrao ga je prvim organizatorom psihe.

Socijalni osmeh kod beba

Socijalni osmeh, kao što samo ime kaže, vezan je za komunikaciju sa drugom osobom, i nije isto što i fiziološki osmeh, koji se javlja još intrauterino, kratkotrajan je i javlja se nevezano za prisustvo druge osobe.

Špic je pokazao da se socijalni osmeh kod beba uzrasta od dva do šest meseci aktivira bazično i refleksno, tako da će bebe uzvratiti osmeh drugoj osobi, ali će se isto tako osmehnuti i kada vide običan dvodimenzionalni šematski crtež ljudskog lica sa nacrtanim osmehom. Maurer i Barera su kasnije pokazali da bebe već sa dva meseca starosti ne samo da reaguju na šematske prikaze lica, već jasno preferiraju crtež na kome su oči, nos i usta pravilno raspoređeni u odnosu na crteže gde su ti elementi ispreturani. To dokazuje da u mozgu bebe postoji urođena šema za prepoznavanje ljudskog lica i osmeha.

Socijalni osmeh ima važnu ulogu u emocionalnom, socijalnom i intelektualnom razvoju deteta, a njegov izostanak je alarm. Jedan je od važnih mehanizama koji pokreće afektivno vezivanje, delujući kroz dinamičnu međuigru uzajamnih reakcija. Kada beba na ljudski izraz lica uzvrati osmehom, ona aktivira dvosmerni kanal komunikacije, jer bebin osmeh povratno deluje na odraslu osobu izazivajući talas daljih emocionalnih reakcija i dalju interakciju.

Baš kao što ljudska beba u tom uzrastu ne barata pojmom sreće, odnosno svesnim značenjem te reči, već njen mozak urođeno reaguje na subkortikalnom nivou na morfološki sklop osmeha, tako i snimanje magnetnom rezonancom kod pasa beleži aktivaciju sistema nagrađivanja na samu vizuelnu formu, fotografiju nasmejanog lica.

Pored psihoanalitičkih tumačenja, savremeni etolozi ističu evolutivni značaj socijalnog osmeha i smatraju da su bebe kod kojih je bio razvijen ovaj socijalni signal imale veće mogućnosti da prežive. Možemo da pretpostavimo da je tokom evolutivnog približavanja pasa i nas ljudski osmeh i za pse postao sličan evolucioni signal bliskosti i sigurnosti i pokretač za dalju interakciju i razmenu između psa i čoveka.

‍

Kako mozak psa reaguje na prirodnost ljudskog govora

Ovde je reč o istraživanju koje je sproveo jednim delom isti tim naučnika kao i prethodno, Laura Kuaja i saradnici, ali ovde stimulus nije bio potpuno veštački, kao što je fotografija ljudskog lica, već ovaj rad otkriva kako mozak psa reaguje na snimak prirodnog ljudskog glasa, odnosno kako opaža ljudski govor. Kao u svim sličnim istraživanjima, psi su obučeni da mirno leže tokom snimanja, nisu vezani i u svakom trenutku mogu dobrovoljno da napuste skener.

Šta se dešava u psećoj glavi dok sluša naš govor?

Psi provode ceo život slušajući ljude kako pričaju. Ali, šta se zapravo dešava u njihovim glavama dok nas slušaju? Porodični psi su tokom celog svog života izloženi neprekidnom toku ljudskog govora, ali njihove sposobnosti percepcije našeg govora bile su nepoznate. Uz pomoć funkcionalne magnetne rezonance autori su ispitali detekciju govora i reprezentaciju jezika u mozgu pasa. Psi su slušali prirodan govor i ispreturani, izmenjeni govor, i to na poznatom i nepoznatom jeziku. Ispreturani govor narušava auditivne pravilnosti specifične za govor i za dati jezik, ali spektralne karakteristike glasa, kao što su boja glasa ili visina tona, ostajale su nepromenjene.

Njihova ideja je bila da će mozak pasa, ukoliko oni zaista primećuju pravila ljudskog govora i jezika kome su izloženi, imati drugačiju aktivnost kada slušaju normalan govor u odnosu na „ispreturani" govor, kao i kada slušaju „svoj jezik“, odnosno jezik kome su stalno izloženi, u odnosu na „strani“ jezik.

„Detektor“ za prirodnost govora

Moždana aktivnost kod psa definitivno se razlikuje u zavisnosti od toga da li pas sluša prirodan ili ispreturani govor. Uz to se pokazalo da su kod pasa sa dugačkom glavom te razlike još jasnije i uočljivije u desnoj slušnoj regiji, što znači da specifična anatomija može uticati na način na koji se u njihovom mozgu odražava prirodnost zvuka. S obzirom na to da psi ne poseduju centar za govor kao ljudi, ovaj nalaz pokazuje da je sluh pasa osetljiv na prirodnost onoga što izgovaramo, jer na ispreturani govor njihov mozak drugačije reaguje nego na prirodni.

Da li psi prepoznaju „maternji“ jezik?

U slučaju prirodnog govora, otkriveni su različiti obrasci moždane aktivnosti za poznati i nepoznati jezik, i to u dve različite regije mozga. Uz to je interesantno da je ta razlika u odgovorima na poznati i nepoznati jezik izraženija kod starijih pasa, što ukazuje na ulogu dužine izloženosti jeziku.

Kada je govor veštački ispreturan, mozak psa ne uočava razliku između poznatog i nepoznatog jezika, a kada slušaju prirodan govor, psi razlikuju poznati od nepoznatog jezika zato što prepoznaju specifične jezičke pravilnosti na koje su navikli, a ne zato što glas zvuči drugačije. Mozak psa koristi različite, odvojene regije – jedne da proceni da li je zvuk prirodan ljudski govor, a druge da prepozna konkretan jezik.

Naučnici otvoreno kažu da još uvek ne znaju i da će naredne studije morati da razjasne da li mozak psa ima poseban „sistem za ljudski govor“ ili je reč o opštem načinu na koji psi procesuiraju složene zvuke iz okruženja (kao što, slično tome, neki psi tačno raspoznaju zvuk automobila svog vlasnika i razlikuju ga od svih drugih automobila). Jedino što je sigurno jeste da pas podjednako uspešno detektuje da li je govor prirodan, bez obzira na to da li mu se obraćate na jeziku koji „poznaje“ ili na potpuno „stranom jeziku“.

Evolutivno prilagođavanje na ljudski govor

Ovi nalazi nam otkrivaju još jedan neurobiološki aspekt bliskosti između psa i čoveka. Psi su se kroz suživot sa ljudima neurobiološki prilagodili životu u ljudskom okruženju do te mere da njihov mozak poseduje sofisticirane, odvojene sisteme koji aktivno analiziraju samu strukturu i prirodnost našeg govora, umesto da samo prepoznaju poznati glas ili ton. Saznajemo, dakle, da postoji još jedan kanal kroz koji pas prima informacije od ljudi, a da mi toga često nismo svesni. To i dalje ne znači da psi razumeju značenje reči. Većina pasa zna da „idemo u šetnju“ najvaljuje izlazak napolje, ne zato što znaju značenje tih reči, već zato što su povezali da posle njih uvek usledi izlazak. Psi nepogrešivo opažaju detalje našeg govora i asocijativno ih povezuju sa svim ostalim aspektima situacije – našim ponašanjem, mirisima koje emitujemo, i tako dalje.

‍

Kako se moždani talasi psa i čoveka usklađuju tokom interakcije

Kada se mozgovi povežu: šta je neuronska sinhronizacija?

Neuronska sinhronizacija je pojava da se moždana aktivnost dve ili više jedinki uskladi tokom njihove interakcije, objašnjava Žaklin Bojd, predavačica na katedri za nauku o životinjama. „Neuronsko spajanje“ je uočeno kada komuniciraju članovi iste vrste, a potvrđeno je kod miševa, slepih miševa, ljudi i drugih primata. Kada društvene vrste komuniciraju, njihovi mozgovi se „povezuju“.

Poznato je, kažu Rei i saradnici koji su sproveli ovo istraživanje, da međusobno usklađivanje moždane aktivnosti, odnosno sinhronizacija neuronske aktivnosti između jedinki, predstavlja neuronsku osnovu socijalnih interakcija. Isto tako, iako psi i ljudi imaju blisku i efikasnu međusobnu komunikaciju, neuronske osnove za ovakvu socijalnu komunikaciju između naše dve različite vrste nisu bile razjašnjene.

Pogled, dodir i moždani talasi

Kažu ovi naučnici da su utvrdili ono što do tog trenutka nije bilo poznato, a to je da između naše dve različite vrste dolazi do međusobnog usklađivanja moždane aktivnosti tokom naše interakcije. Analizom elektroencefalografskih (EEG) signala kod psa i kod čoveka, utvrđeno je da međusobni pogled i maženje izazivaju usklađivanje moždane aktivnosti u ključnim oblastima mozga povezanim sa pažnjom. Sinhronizacija između mozga čoveka i psa kada se gledaju u oči dešava se u frontalnim (čeonim) regijama, koje su kod obe vrste ključne za usmeravanje socijalne pažnje. Dok čovek mazi psa dolazi do sinhronizacije u parijetalnim (temenim) regijama psa i čoveka zaduženim za somatosenzorne signale.

Snaga sinhronizacije raste sa povećanjem bliskosti psa i čoveka tokom pet dana koliko je istraživanje trajalo. Važan podatak je da je u pitanju sinhronizacija između pasa i ljudi koji se nisu poznavali pre istraživanja, a ne između psa i njegovog vlasnika. Primećen je porast jačine neuronske povezanosti sa učestalijim socijalnim interakcijama tokom petodnevnog perioda, sa značajnim porastom četvrtog i petog dana u poređenju sa prvim danom. Dakle, zaključuje Bojd, dubina odnosa između ljudi i pasa može učiniti neuronsko spajanje jačim.

Pas kao komplementarni model, oprez i etičke granice

Šta su zapravo istraživali Rei i saradnici?

Navedeni nalazi bi za našu temu bili sasvim dovoljan pokazatelj još jednog nivoa duboke povezanosti koja se razvila između naše dve vrste, ali to bi bilo izvučeno iz konteksta ovog celokupnog istraživanja. Istraživači su ovde zapravo proučavali potencijalni uticaj razlika u mozgu na neuronsko spajanje, uključivši pse sa mutacijom gena pod nazivom Shank3, inače povezanim sa poremećajem iz spektra autizma kod ljudi. Moramo da naglasimo da nikakve zaključke o autizmu ne treba donositi na osnovu ovog teksta. Autizam je čitav spektar poremećaja, a mutacije ili nedostatak Shank3 gena postoje kod veoma malog broja osoba sa tog spektra, iako on jeste jedan od mogućih genetskih uzročnika.

Psi sa mutacijom gena Shank3 nisu pokazali isti nivo podudaranja moždanih signala sa ljudima kao oni bez mutacije. Dalje je ispitivano kako određene hemijske supstance mogu uticati na ove neuronske procese, pri čemu je uočen porast nivoa pažnje i obnavljanje sinhronizacije moždanih aktivnosti psa i čoveka nakon primene specifičnih supstanci. Iako ovi nalazi pružaju uvid u neurološke mehanizme društvenog ponašanja, i mogu dati važne odgovore u vezi sa poremećajima na autističnom spektru kod ljudi, neki stručnjaci ističu da postoje ozbiljna etička pitanja u vezi sa takvim istraživanjima, delom i zbog toga što je u ovom eksperimentu korišćen LSD, čija se upotreba u medicinske svrhe još uvek eksperimentalno ispituje.

Pas kao komplementarni model

Ovo istraživanje je nama donelo važna saznanja o odnosu čoveka i psa, iako to verovatno nije bio primarni cilj naučnika, već se pas pokazao kao pogodan komplementarni životinjski model za istraživanje poremećaja iz spektra autizma. To znači da pas dopunjuje druge životinjske modele, jer se za neka istraživanja pokazao kao bolji model od pacova, na primer. Li i saradnici navode da je pas u odnosu na druge životinje jedinstven model za mnoge psihijatrijske poremećaje kod čoveka iz više razloga: postoje značajne individualne razlike među psima kada je u pitanju socio-kognitivno postignuće, zatim veća fenotipska sličnost između čoveka i psa, nego između čoveka i pacova, kao i veća sličnost u simptomima i uzrocima poremećaja nego između čoveka i pacova.

Pitanje granice između upotrebe i zloupotrebe, kako pasa, tako i drugih životinja u naučne svrhe uvek je osetljivo i važno. U svakodnevnom životu ne razmišljamo previše o tome koliko se zdravstvenih problema uspešno i efikasno leči zahvaljujući eksperimentima na životinjama. To treba da imamo na umu, iako ovakva istraživanja ponekad pruže impresivna saznanja kao što je uvid u to da je povezanost pasa i ljudi, takoreći, neurobiološki fenomen koji je evolutivno programiran kroz desetine hiljada godina zajedničkog života.

‍

Hemijska veza

Krenuli smo od toga kako pas „čita“ naše emocije isključivo na osnovu izraza lica, preko toga kako percipira naš glas i jezik kojim govorimo, kao i kako se međusobno usklađuju naši moždani talasi. Može se pomisliti da smo zaboravili na čulo mirisa kod pasa, ali u pregled u kome poredimo donekle slične sposobnosti pasa i ljudi zaista je nemoguće uklopiti čulo zahvaljujući kome psi znaju mnogo više o nama nego mi o njima, a koje je kod ljudi polako postalo „slepa ulica“. Vid je izbio na prvo mesto kao čulo na koje se čovek najviše oslanja, dok je opažanje mirisa sposobnost u kojoj se psi i mi verovatno najviše razlikujemo – u korist pasa, naravno. Zbog svoje specifičnosti i istančanosti, pseće Čulo mirisa zaslužuje zasebne tekstove na ovom blogu.

Vraćamo se na pogled kao pokretač biohemijske reakcije koja je u popularnim tekstovima opisivana kao najsnažniji pokazatelj duboke povezanosti između psa i čoveka. Koliko god da nas ponesu senzacionalistički naslovi, ako malo pažljivije pogledamo nalaze, ispostavlja se da nije sve baš tako jednostavno.

Oksitocinsk​a petlja

Ljudi se emocionalno povezuju dok gledaju jedni druge u oči, kažu Miho Nagasava i saradnici u uvodu u svoj rad na temu ​​bioloških mehanizama koje pokreće međusobno gledanje u oči čoveka i psa. Oksitocin, koji se popularno naziva „hormonom ljubavi“, vezanosti ili povezivanja, navodi se kao ključan faktor u negovanju deteta u ranom detinjstvu i u stvaranju društvenih veza.

Nagasava i saradnici su sproveli istraživanje koje je donelo rezultate koji su delovali impresivno. Autori navode da dugi pogled između psa i čoveka pokreće skok oksitocina i kod psa i kod čoveka, i to tako što se stvara pozitivna povratna sprega – skok oksitocina kod psa povratno deluje i izaziva skok oksitocina kod čoveka, što se zove „oksitocinska ​petlja“. Autori su smatrali da su psi uspeli da preuzmu ovaj neuroendokrini mehanizam od ljudi, i da ljudi nemaju takvu vrstu razmene sa vukovima kao precima pasa, a da produženi međusobni pogled kod većine drugih primata (i kod vukova) može biti znak pretnje ili dominacije, a ne mehanizam za stvaranje bliskosti kao kod ljudi. Činjenica da pas, za razliku od vuka i primata, ljudski pogled interpretira kao neurobiološku nagradu, dokaz je za ove autore da je oksitocinska ​petlja jedinstven proizvod zajedničke evolucije čoveka i psa. Autori ovaj skok oksitocina, pokrenut pogledom između ljudi i pasa, smatraju sličnim odnosu između mame i bebe. Interakcija između čoveka i psa, podstaknuta ponašanjem psa koje nalikuje ljudskom gledanju u oči, donela je efekte socijalnog nagrađivanja usled oslobađanja oksitocina i kod ljudi i kod pasa, i dovela do produbljivanja međusobnih odnosa i povezivanja između dve vrste.

Ipak, ovi zaključci ne važe za sve pse i za sve ljude.

Oksitocin i vezanost kod ljudi

Kada se u okviru eksperimenta intranazalno da oksitocin, navode Lejn Stratern i saradnici u svom radu, dešava se širok spektar društvenih efekata, uključujući poboljšano socijalno pamćenje, bolji kontakt očima pri posmatranju lica, povećano prepoznavanje i pamćenje izraza lica i identiteta, kao i veće ispoljavanje poverenja. Međutim, pogrešno bi bilo zaključiti da je oksitocin jedini faktor vezivanja i da je dovoljno da se izluči oksitocin i da se afektivno vezivanje jednostavno dogodi.

Stratern i saradnici utvrđuju pojačanu aktivaciju mezokortikolimbičkih regija mozga zaduženih za nagrađivanje dok majka posmatra nasmejano lice svoje bebe, ali kod majki sa sigurnim stilom vezivanja (atačmentom). Te mame su imale i pojačan periferni odgovor oksitocina tokom interakcije sa svojim bebama, što je bilo u pozitivnoj korelaciji sa aktivacijom oksitocinskih i sa dopaminom povezanih moždanih regija za obradu nagrade, a to znači da mama može doživljavati ​osmeh bebe kao nagradu. Ovo je na neki način potvrda na hemijskom nivou onoga što je Špic govorio o socijalnom osmehu još polovinom dvadesetog veka. Inače, kod majki sa sigurnim stilom vezivanja ista reakcija se odvija i kad beba plače.

Suprotno tome, kod majki sa nesigurnim ili odbacujućim stilom vezivanja zabeležen je značajno niži nivo oksitocina, a pokazale su veću aktivaciju insule (dela mozga zaduženog za obradu emocija i bola) kao odgovor na tužna lica sopstvenog odojčeta. Ovi rezultati pokazuju da individualne razlike u majčinskoj vezanosti čine da detetov plač i signali traženja blizine nekada ne pokrenu „nagrađujući” talas oksitocina, odnosno empatiju i potrebu majke da uteši bebu, već ih, naprotiv, mozak majke može doživeti kao stresne, neprijatne i odbojne signale.

Šta je utvrđeno u istraživanju Nagasave i saradnika?

Psi koji su duže gledali u svoje vlasnike (grupa sa dugim pogledom) izazvali su značajan porast koncentracije oksitocina u urinu svojih vlasnika. Ovaj porast oksitocina kod vlasnika bio je direktno povezan sa pojačanim dodirom i bliskošću od strane vlasnika, što je posledično dovelo do značajnog skoka koncentracije oksitocina u urinu samih pasa. Kod pasa sa kratkim pogledom, kraćim trajanjem gledanja, ovaj efekat nije zabeležen.

Međusobni pogled između vukova odgajanih od strane ljudi i njihovih vodiča nije zabeležen, niti je došlo do povećanja oksitocina u urinu vukova ili njihovih vodiča nakon eksperimentalne interakcije od 30 minuta.

Nazalno unošenje oksitocina povećalo je ukupno vreme koje su psi proveli gledajući u svoje vlasnike, što je, zauzvrat, povećalo koncentraciju oksitocina u urinu vlasnika. Ali, samo kod ženki. Kod mužjaka se „oksitocinska ​petlja“ tokom pogleda nije pokrenula posle nazalnog unošenja oksitocina.

Autori u komentaru ovih rezultata kažu da su razlike među polovima u efektima intranazalnog oksitocina zabeležene i kod ljudi, ali ono što je još važnije jeste da jedan te isti hormon može izazvati različite oblike kod ponašanja kod mužjaka i ženki. Moguće je da su ženke osetljivije na afilijativne efekte oksitocina (efekte povezivanja), a da su mužjaci pasa usmeravali pažnju i na svoje vlasnike i na nepoznate ljude kao vid opreza. Trenutna studija, uprkos malom uzorku, ukazuje na složenu ulogu oksitocina u društvenim ulogama i kontekstima kod pasa.

‍

Šta je otkriveno nakon istraživanja Nagasave i saradnika

Skriveni faktori: da li je pol vlasnika i vodiča iskrivio rezultate?

Kekeč i saradnici su u svom komentaru Nagasavinog rada istakli neke metodološke nedostatke tog istraživanja.

Oni navode ranije nalaze koji potvrđuju da između muškaraca i žena postoje izražene razlike u ekspresiji i odgovoru na oksitocin, kao i da je utvrđeno da su nakon interakcije sa svojim psima, sa kojima su blisko povezani, samo vlasnice pokazale povišen nivo oksitocina, dok je kod muškaraca nivo oksitocina ostao isti ili se smanjio. Nagasava i saradnici uvažavaju ove rezultate i testiraju efekte pola životinje, ali ne uzimaju u obzir pol čoveka. Ponovnom analizom ovih rezultata, Kekeč i saradnici utvrđuju da je porast oksitocina očigledan kod vlasnica pasa i žena vodiča vukova, dok se kod muškaraca nivo oksitocina nije promenio ili je čak pokazao blagi pad.

Pored neujednačenosti uzorka koji je činilo 28 pasa i samo 11 vukova, neujadnačene su i uloge vlasnika pasa i vodiča vukova u životu ispitivanih životinja. Pored toga, vlasnici pasa bile su gotovo isključivo žene (82%), za koje je poznato da veoma snažno reaguju na interakciju sa svojim kućnim ljubimcima sa kojima su povezane. Prosečna promena oksitocina kod vodiča vukova umanjena je zbog višeg procenta muškaraca među vodičima vukova (55% žena u uzorku), što sve ukazuje na to da prividna oksitocinska ​petlja zapravo može odražavati razliku u polu ljudskih ispitanika, vlasnika i vodiča, a ne razliku između psa i vuka.

Možda za našu temu i nije toliko važna razlika između pasa i vukova, već činjenica da se povezanost pogleda i uzajamnog lučenja oksitocina nije nađena kod svih pasa, a Nagasava i saradnici nisu pružili objašnjenje za to. Odsustvo ove oksitocinske razmene kada se pas i čovek kraće gledaju „oči u oči“ nije pokazatelj da nema povezanosti između psa i vlasnika, već da postoje razlozi zbog kojih neki psi razmenju duže a neki kraće poglede sa čovekom.

Nalazi na primatima

Bruks i saradnici pokazuju da efekti oksitocina direktno zavise od evolucionog konteksta i vrste. Oni su otkrili da nazalno unošenje oksitocina pojačava kontakt očima kod bonobo majmuna, ali izaziva izbegavanje pogleda kod šimpanzi. To nam potvrđuje da oksitocin nije jednostavan „hormon povezivanja", već složeni modulator ponašanja čiji efekti zavise od vrste, pola i konteksta interakcije.

Anatomija: oblik glave i psi koji „vole“ kontakt očima

Rezultati istraživanja Žofije Bognar i saradnika o tome koliko brzo psi iniciraju, uspostavljaju kontakt očima sa nepoznatim ljudima, pokazuju sledeće:

Oblik glave i kontakt očima

Cefalični indeks pokazuje odnos širine i dužine glave i sa tim je povezana oštrina vida u centru vidnog polja. Psi sa višim cefaličnim indeksom, odnosno „kratkoglavi/brahicefalni“ psi brže uspostavljaju kontakt očima, uz važnu napomenu da je cefalični indeks veoma promenljiv čak i unutar iste rase. Cefalični indeks se mora posmatrati individualno, a ne automatski povezati sa određenom rasom.

Funkcija rase i kontakt očima

Funkcija rase posmatrana kroz vizuelnu kooperativnost takođe je uticala na učinak pasa. Vizuelno kooperativne rase su selektovane i odgajane za rad u stalnom vizuelnom kontaktu i interakciji sa čovekom (na primer, pastirski psi), zbog čega se od njih očekuje da više usmeravaju pažnju prema ljudima. Nasuprot tome, vizuelno nekooperativne rase tokom svog rada nisu u vizuelnom kontaktu sa čovekom (na primer, psi za vuču i goniči), pa se od njih ne očekuje da posvećuju tako veliku pažnju čoveku kao što to čine kooperativne rase. Kooperativne rase i mešanci brže su uspostavljali kontakt očima od pasa iz nekooperativnih rasa.

Razigranost i uzrast psa i kontakt očima

Razigraniji psi i mlađi psi brže su uspostavljali kontakt očima.

Najbrže uspostavljanje kontakta očima, zaključuju autori, možemo očekivati od pasa kraće glave koji pripadaju vizuelno kooperativnoj rasi, a koji su pritom mladi i ponašaju se razigrano sa strancima. Ova četiri faktora nisu obavezno međusobno povezana, te ne možemo zaključivati o psu na osnovu jedne od ovih osobina, već pas koji ispunjava najveću sklonost ka dužem gledanju u oči poseduje sve četiri navedene odlike.

Da ne preskačemo mešance koji su takođe učestvovali – zbog naučne preciznosti oni nisu spomenuti u krajnjem zaključku, jer su mešanci u ovom istraživanju bili kontrolna grupa, kao manje fiksna i predvidiva kategorija po svojim karakteristikama, na primer, po pitanju kooperativnosti sa čovekom. Inače, naravno da se može očekivati da mladi, razigrani mešanac sa kraćom glavom ima visok nivo fokusiranosti na čoveka i da samim tim jednako brzo uspostavlja kontakt očima.

Evolucija ili vaspitanje: šta nam govore psi iz čopora?

Razna istraživanja posle Nagasavinog donosila su različite rezultate. Spomenućemo istraživanje Virobski i saradnika na temu povezanosti životnog iskustva i lučenja oksitocina kod pasa. Testirani su vukovi i psi koji su živeli u čoporu, koji su u istom uzrastu odvojeni od majke i odgajani od strane ljudi, kao i grupa pasa kućnih ljubimaca.

Kod životinja koje žive u čoporu (i kod pasa i kod vukova), fizički kontakt sa osobom sa kojom nisu blisko povezani (ali im je od ranije poznata) doveo je do porasta nivoa glukokortikoida, koji se povezuje sa stresom. To pokazuje da interakcija sa ljudima van njihovog bliskog kruga kod ovih životinja izaziva blagi stres ili povećanu budnost.

Kada su testirani psi ljubimci tokom interakcije sa svojim vlasnicima, zabeležen je značajan porast oksitocina, dok su nivoi glukokortikoida ostali stabilni. To znači da bliski kontakt sa vlasnikom za kućnog psa predstavlja prijatno i opuštajuće iskustvo koje ne podiže hormon stresa.

Autori su merenjem glukokortikoida i oksitocina dokazali da razlika u ponašanju pasa i vukova prema ljudima nije primarno nastala zbog pripitomljavanja. Naime, vukovi i psi odgajani na isti način, u čoporu, imali su slične hormonske odgovore. Povećano lučenje oksitocina i odsustvo stresa, odnosno stabilni glukokortikoidi kod kućnih pasa, zapravo su posledica njihovog životnog iskustva – svakodnevnog suživota sa ljudima u ulozi ljubimca.

Važnost socijalizacije

Rezultati podržavaju hipotezu o pripitomljavanju prema kojoj ne samo filogenija, odnosno evolucija, već i socijalizacija, odnosno iskustvo i ponovljane interakcije sa ljudima određuju društvenost i fiziološke korelacije kod vukova i pasa tokom života. Činjenica da životno iskustvo utiče na manifestaciju socijalnog ponašanja pasa i prateće hormonalne korelacije zapravo potvrđuje da je socijalizacija, o kojoj možete čitati u drugim tekstovima na ovom blogu, ta koja oblikuje epigenetsku regulaciju endokrinog sistema.

Razvoj psa ne počinje njegovim kontaktom sa čovekom, već štenad svoj rani razvoj prolazi sa svojom majkom i to iskustvo takođe oblikuje kasnije ponašanje psa. Veoma važan deo socijalizacije zapravo se dešava u periodu pre nego što se štenad odvoji od majke i potpuno se preusmeri na kontakt sa čovekom.

Verovatno smo ovim tekstom uspeli delimično da pokažemo da bliskost sa psima nije mit, ali da se ne može izdvojiti jedan faktor kao ključan, bilo da je reč o hormonima, moždanim talasima ili opažanju. Takođe je važno da rođenjem dobijamo neke predispozicije, ali genetika ne određuje sve. Individualne razlike, ali posebno rano iskustvo i socijalizacija, odnosno način na koji svakodnevno postupamo prema psu, imaju presudnu ulogu. Prijateljstvo između dve vrste ne dobija se samim evolutivnim nasleđem – ono se kroz svaku zajedničku interakciju iznova neurobiološki učvršćuje.

‍

‍

‍

FAQ: Najčešća pitanja vlasnika za dresuru i vaspitanje štenadi / pasa i sublimirani odgovori

1. Da li psi zaista prepoznaju naše emocije po izrazu lica?

• Snimanje magnetnom rezonancom pokazuje da mozak psa različito reaguje na srećan, ljut, uplašen i tužan izraz ljudskog lica, čak i kada ga vidi samo na fotografiji. Srećno lice aktivira kaudatus, deo sistema za nagradu, pa osmeh za psa deluje kao socijalna nagrada. To ne znači da pas razume emocije kao čovek — autori istraživanja naglašavaju da razlika zabeležena u mozgu ne mora da znači razliku u ponašanju kod pojedinačnog psa.

2. Šta je oksitocinska petlja i da li važi za sve pse?

• Nagasava i saradnici (2015) izmerili su porast oksitocina i kod psa i kod vlasnika posle dugog međusobnog pogleda. Efekat je zabeležen samo kod pasa sa dugim pogledom, a posle intranazalnog oksitocina samo kod ženki. Ponovna analiza istih podataka (Kekeč i saradnici, 2016) pokazala je da je rezultat zavisio i od pola ljudi u uzorku — 82 odsto vlasnika pasa bile su žene. Petlja postoji, ali nije univerzalna, a kraći pogled psa nije znak slabije vezanosti.

‍3. Da li je povezanost sa psom urođena ili se gradi?

• Virobski i saradnici (2021) pokazali su da psi i vukovi odgajani na isti način, u čoporu, imaju slične hormonske odgovore na ljude. Porast oksitocina bez porasta hormona stresa kod kućnih pasa posledica je životnog iskustva sa ljudima, ne samog pripitomljavanja. Predispozicija postoji, ali veza se gradi kroz svakodnevnu interakciju i socijalizaciju.

‍

‍

‍

Napomena o nameni i granicama teksta

Namena

Ovaj tekst i prateća FAQ sekcija informativno-edukativne su prirode. Prikazuju saznanja iz oblasti neurobiologije, socijalne kognicije, etologije i razvojne psihologije, zasnovana na objavljenoj naučnoj literaturi dostupnoj u vreme objavljivanja. Nauka se razvija i saznanja se dopunjuju.

Zašto tekst ne može da zameni rad uživo

Ono što se u svakodnevnom govoru naziva dresurom, obukom ili školovanjem psa, ovde nije opisano kao postupak sa merama i zagarantovanim ishodom. Ovaj tekst opisuje principe učenja — pojam širi od svakog od njih.

Ono što nauka opisuje su principi i zakonitosti — ne ishod kod pojedinačne jedinke. Svaki pas ima svoju istoriju, zdravstveno stanje, prag reagovanja i biološke granice, a u adolescenciji naučeno privremeno slabi i to je prirodan deo razvoja.

Zato isti postupak kod dva psa ne daje isti rezultat, i to nije greška u primeni nego svojstvo procesa. Iz teksta se ne može proceniti pojedinačna situacija — ovde su izneta saznanja, ne gotovi obrasci.

Granice ovog materijala

Ovaj tekst nije veterinarski nalaz, dijagnoza ni uputstvo za lečenje. Za zdravstvena pitanja i za procenu ponašanja konkretnog psa obratite se veterinaru.

O nalazima koji se tiču zdravlja čoveka

Nalazi o ljudima — stilovi vezivanja majki, dejstvo oksitocina, mutacija gena Shank3 i poremećaji iz spektra autizma — navedeni su radi poređenja mehanizama kod dve vrste, ne kao tvrdnje o zdravlju čitaoca ili bilo koje osobe. Reč je o korelacijama izmerenim na malim uzorcima, ne o uzročnosti. Iz ovog teksta se ne izvode zaključci o autizmu ni o drugom stanju kod čoveka; za takva pitanja merodavan je lekar. Supstance pomenute u opisu istraživanja korišćene su u eksperimentalnim uslovima i nisu preporuka.

Odgovornost

Odluke o svom psu donosi vlasnik. Primena informacija iz ovog teksta je na sopstvenu procenu i odgovornost čitaoca. Autori i platforma urbandog.rs ne odgovaraju za štetu nastalu primenom bez stručne procene konkretne situacije.

‍

‍

LITERATURA

Schulz, H. & Salzarulo, P. (2016) The Development of Sleep Medicine: A Historical Sketch

Eronen, M. (2022) Mirror neurons: the DNA of psychology?

Bonini, N. et al. (2022) Mirror neurons 30 years later: implications and applications

Žiropađa, Lj. (2007) Nesvesno i socijalna kognicija

Boch, M. et al. (2024) Domestic dogs as a comparative model for social neuroscience: Advances and challenges

Hernández Pérez, R. (2026) Dog brain representations of human facial expressions: Encoding happiness and differentiating specific negative expressions

Marcus, N. (1969) A Psychotherapeutic Corroboration of the Meaning of the Smiling Response

Maurer, D. & Barrera, M. (1981) Infants' perception of natural and distorted arrangements of a schematic face

Cuaya, L. V. (2022)  Speech naturalness detection and language representation in the dog brain

Rei, W. et al. (2024) Disrupted Human–Dog Interbrain Neural Coupling in Autism‐Associated Shank3 Mutant Dogs

Li, Z. et al. (2021) Understanding autism spectrum disorders with animal models: applications, insights, and perspectives

Nagasawa, M. et al. (2015) Oxytocin-gaze positive loop and the coevolution of human-dog bonds

Strathearn, L. et al. (2009 ) Adult attachment predicts maternal brain and oxytocin response to infant cues

Brooks, J. et al. (2021) Divergent effects of oxytocin on eye contact in bonobos and chimpanzees

Kekecs, Z. et al. (2016) Commentary: Oxytocin-gaze positive loop and the coevolution of human–dog bonds

Bognár, Z. (2021) Shorter headed dogs, visually cooperative breeds, younger and playful dogs form eye contact faster with an unfamiliar human

Wirobski, G. (2021) Life experience rather than domestication accounts for dogs’ increased oxytocin release during social contact with humans

‍

Edukacija i dalji koraci u razumevanju pasa

• Kako pas obrađuje signale koje ovde merimo — od pogleda do dodira — objašnjava nervni sistem — opšte.
• Ono što skener beleži kao aktivaciju, u ponašanju vidimo kao emocije psa.
• Nalaz da iskustvo, a ne poreklo, određuje lučenje oksitocina vraća na socijalizaciju psa.
• Sloj odnosa koji svesno opažamo opisan je u tekstu o povezanosti ličnosti pasa i njihovih vlasnika.

‍

‍

Pravna napomena o zaštiti autorskih prava i uslovima korišćenja sadržaja

Svi tekstovi, autorski članci, edukativni materijali i ostali autorski sadržaji objavljeni na internet stranici urbandog.rs predstavljaju intelektualnu svojinu autora i zaštićeni su Zakonomo autorskom i srodnim pravima Republike Srbije ("Sl. glasnik RS", br. 104/2009, 99/2011, 119/2012, 29/2016 - odluka US i66/2019).

Uredništvo stranice urbandog.rs sa zadovoljstvom podržava obrazovanje, širenje znanja i razvoj svesti o dobrobiti životinja. Sa ciljem da podstaknemo učenje i naučnoistraživački rad, korišćenje našeg autorskog sadržaja dozvoljeno je isključivo pod sledećim pravno definisanim uslovima:

1. Uslovi za opšte citiranje i preuzimanje odlomaka

U skladu sa članom 49. Zakona o autorskom i srodnim pravima, dozvoljeno je bez autorske naknade i bez traženja posebne dozvole citiranjek raćih odlomaka i izvoda iz tekstova usvrhu prikaza, kritike, polemike ili opšteg informisanja javnosti. Prilikom svakog citiranja odlomaka obavezno je kumulativno ispuniti sledeće uslove:

• Jasno navođenje izvora: Mora se eksplicitno navesti naziv internet stranice (urbandog.rs).
• Direktan hiperlink: Obavezno je postavljanje aktivnog, direktnog i vidljivog linka (URL adrese) koji vodi do originalnog teksta sa kojeg je odlomak preuzet.
• Navođenje autora: Mora se jasno navesti ime i prezime autora teksta, ukoliko je ono naznačeno na blogu.
• Srazmernost obima: Preuzeti odlomak mora biti u granicama opravdanih svrhom citiranja (kraći, smisleni isečak teksta koji ne menja kontekst originalnog rada, a ne preuzimanje kompletnog teksta ili njegovog većeg dela).

2. Izuzeci za potrebe obrazovanja i istraživačkog rada učenika istudenata

U skladu sa članom 43. i članom 49. Zakona o autorskom i srodnim pravima, a sa ciljem pružanja doprinosa obrazovnom sistemu i akademskoj zajednici, dozvoljeno je besplatno korišćenje, obrada icitiranje tekstova sa ovog bloga učenicima osnovnih i srednjih škola, kao i studentima svih nivoa studija, isključivo za potrebe izrade:

• školskih referata, prezentacija i domaćih zadataka,
• seminarskih i istraživačkih radova,
• diplomskih, master, specijalističkih i doktorskih radova.

Korišćenje sadržaja u ove obrazovne svrhe dozvoljeno je bez traženja prethodne pisane saglasnosti uredništva, uz strogo poštovanje pravila o navođenju izvora:

1. Pravilno citiranje: U samom radu (ili u bibliografiji/literaturi na kraju rada) mora se jasno navesti naziv internet stranice (urbandog.rs) i tačna URL adresa preuzetog teksta.
2. Integritet sadržaja: Tekst se ne sme modifikovati na način koji menja smisao autorskog dela ili narušava ugled autora.
3. Nekomercijalni karakter: Radovi u kojima se tekstovi koriste ne smeju se javno distribuirati, prodavati niti koristiti radi ostvarivanja direktne ili indirektne materijalne i komercijalne koristi.

3. Zabrana neovlašćenog korišćenja i pravne posledice

Bilokoji drugi oblik korišćenja sadržaja, što uključuje, ali se neograničava na: kompletno kopiranje i prenošenje tekstova na drugeinternet portale, komercijalnu eksploataciju, štampana izdanja iliadaptaciju bez prethodne izričite pisane saglasnosti uredništvastranice urbandog.rs, najstrože je zabranjen.

Svaka povreda autorskih prava koja odstupa od gore navedenih zakonskih izuzetaka biće procesuirana podnošenjem tužbe nadležnim sudskim organima, u skladu sa građansko-pravnom i krivično-pravnom zaštitom predviđenom pozitivnim propisima Republike Srbije. - Pasistent, sportska sekcija, Škola za pse i vlasnike UrbanDOG, Molerova 40 (Vračar), Beograd