Često sedešava da vlasnici izgrde psa povišenim tonom, a neki pritom odu i korak dalje, pa mu njuškicu nabijaju u njihov minuli rad ili ga ćušnu po njuškici ili guzi, verujući da će to dati rezultat u učenju. Pre nego što objasnimo zašto ovakav pristup ne daje željeni efekat, napravićemo jednu analogiju, kako bismo boljer azumeli i pravilnije pristupili svom štenetu ili psu.

Pas se upotpunosti mentalno razvija, načelno, kada napuni dve godine starosti (neki nešto kasnije, neki nešto ranije), i tada dostiže nivo mentalnog razvojadvogodišnjeg deteta, u najboljem slučaju. Nažalost, ili na našu sreću, psi su i sa pet, deset i petnaest godina starosti ostaju na tom nivou mentalnog razvoja, zbog čega nikakve grdnje neće uroditi plodom - oni to ne mogu da razumeju. Ono što kod mnogih vlasnika budi sumnju u ove tvrdnje jeste situacija u kojoj se po povratku kući pas sklanja, skriva ili zavlači u neki ugao, pa vlasnik počinje da traži mesto gde je pas obavio nuždu ili nešto pocepao ili izgrizao, uveren da pas doista zna šta je uradio i da je potpuno svestan svojih psećih postupaka. Međutim, ono što pas „zna”, kao biće rutine (navike), zavisno od svoje senzitivnosti, jeste da na osnovu naše boje glasa, govora tela, mirisa koji odašiljemo u tom trenutku prepozna da sledi neprijatnost i da bi bilo mudro da se povuče (psi pamte sve u „slikama“ i tokom celog života teže da izbegnu svaku neprijatnost, osim kada je u pitanju borba za resurs). Neprijatnost i strah od nas tada pokazuju kroz često oblizivanje, dahtanje, skretanje pogleda, povijanje glave i tela i druge signale.

Ako je pas obavio nuždu ili je u tom trenutku obavlja, ne treba ga grditi. On nas neće razumeti, već će postati nervozan, počeće da se sklanja od nas i time ćemo dodatno narušiti odnos s njim, kontakt. Ako želimo da naučimo psa da mu je zabranjeno da obavlja nuždu u stanu ili kući, možemo ga „kazniti” isključivo u trenutku kada se pas sprema da obavi nuždu, i samo tada, nikako tokom ili, još gore, nakon toga. Kod šteneta to izgleda tako što mu u trenutku kada se sprema da obavi nuždu, mirno priđemo, podignemo ga i iznesemo napolje. Gubitak tla pod nogama jedan je od urođenih strahova kod sisara, pa samim tim pasa, i to je dovoljno da se prekine započeti proces. Kod zrelije jedinke postupak je nešto drugačiji: animiramo psa glasom (euforično dozivamo), zakačimo ga na povodnik i brzim hodom ili trkom izvodimo napolje da tamo obavi nuždu.

‍

Napomena: Svaki tekst je pisan uopšteno, sa osvrtom na najčešće izazove i nije moguće dati precizan postupak radnji, kako bi bili odgovorni i kako bi postigli najbolji mogući ishod u učenju psa, iako većini deluje trivijalan problem, možda. Svaki pas je jedinka za sebe, ako bi povukli paralelu sa nama ljudima, i svaki iziskuje prilagodjavanja blaga u procesu učenja, shodno njegovom senzitivitetu, nagonima, temperamentu, starosnoj dobi, stečenim navikama idr.

Povezani tekstovi:

Kako naučiti psa da obavlja nuždu napolju? - https://www.urbandog.rs/blog/kako-nauciti-psa-da-obavlja-nuzdu-napolju

Tri najčešća problema prilikom učenja psa da ovrši nuždu na određenom mestu? - https://www.urbandog.rs/blog/tri-najcesca-problema-prilikom-ucenja-psa-da-vrsi-nuzdu-na-odredenom-mestu

‍