Veliki broj vlasnika teško prihvata upotrebu transportnog boksa ili kaveza za pse, jer ga doživljavaju kao zatvor u kome pas ima skučen prostor i nema slobodu. Ovakvo razmišljanje pogotovu budi reč „kavez”, koja nas asocira na kažnjavanje i torturu.

Pokušajmo da zanemarimo nazive ovih predmeta, koji u nama bude negativne misli i pogledajmo ih iz drugog ugla.

Pas je direktan potomak vuka i kod njega su se, kroz nasleđe od predaka, zadržala određena ponašanja. Vukovi, na primer, svoje mladunce čuvaju u brlogu, gde su oni zaštićeni od grabljivica dok ne stasaju. Transportni boks, odnosno kavez, treba da predstavlja upravo taj brlog, u kome se pas oseća sigurno, zaštićeno i u kojem ga niko od nas ne uznemirava.

Ovakve stvari su svojstvene i nama ljudima. Ako se vratimo neku godinu ili deceniju unazad, setićemo se da smo kao deca pravili mala skloništa ispod stolova i stolica, da smo se tu igrali i sklanjali naše omiljene igračke. Kada smo bili tinejdžeri, deo nas je imao svoje sobe u kojima smo imali privatnost, u kojimas mo lepili svoje postere i mogli da se opustimo i osamimo. Kao zreli ljudi, imamo svoje stanove ili kuće, koje zovemo domom i u kojima se osećamo relaksirano, gde odlažemo sav teret svakodnevice i možemo da budemo ono što jesmo.

Ako krenemo od premise da je taj naš „kutak” za nas ljude nagrada, predah od svakodnevne formalnosti i mentalno rasterećenje od pravila, onda i transportni boks treba na isti način da predstavimo svom psu.

Iako većina nas živi u zajednici i iako smo društvena bića (kao i psi), svakome od nas potreban je neki prostor u kome ćemo moći da budemo sami sa sobom, svojim mislima, rasterećeni.

Transportni boks, odnosno kavez, ne može se zameniti krevetićem, jer on nije „pokriven“ i psu ne pruža osećaj sigurnosti i zaštite. Ne štiti ga od navalentnih gostiju, koji bi da se igraju s njim, čak i onda kada on nije raspoložen ni za kakav vid komunikacije.

Transportniboks ili kavez psu treba predstaviti kao nagradu, kao njegovo sigurno mesto izkojeg počinju sve druge prijatne stvari. On treba da bude „taster” zaaktivaciju zabave sa nama, ali i utočište koji ga štiti od svega što mu jeneprijatno, kao što su zvuk usisivača, pucanje petardi, mala deca koja bi da se„igraju” sa njim kada nam dođu u goste i slično. Dakle, stvar je samo u našoj percepcijidatog prostora i načinu na koji mu pristupamo, baš kao ono čuveno pitanje „dali je čaša dopola puna ili dopola prazna”.

Ako psa na boks navikavamo još od šteneta, to treba da radimo isključivo kroz igru. Na taj način on počinje da taj prostor povezuje isključivo sa prijatnim iskustvom.Samim tim, to mesto doživljava kao okruženje koje mu pruža mir i sigurnost, pa će i sam početi da boravi u njemu i da ulazi bez našeg zahteva.

Prilikomsvake promene okruženja (odlazak na letovanje, zimovanje ili neko drugo putovanje),prisustvo poznatog transportnog boksa ili kaveza umanjiće uznemirenost psa u novomprostoru. Imaće nešto što mu je poznato, a i mi ćemo se osećati sigurnije.

Koristan je za štenad, naročito u periodu promene zubića, kada počinju da grickaju sve na šta naiđu kako bi masirali desni koje ih svrbe. Boksom štene štitimo i od njega samog, kako ne bi slučajno došlo do nekog električnog kabla i počelo da ga gricka, kada iz različitih razloga moramo da ga ostavimo samo.

Boks ili kavez može da zaštiti psa i od nas vlasnika, jer nismo uvek raspoloženi za igru sa njim. Nekad smo nervozni, pa umesto da naše nezadovoljstvo iskalimo kroz grdnju i viku, psa možemo uputiti u transportni boks, odnosno kavez, kako ne bismozlostavljali životinju, jer ona ne može nikako da razume da nam je dan lošeprotekao. Na taj način sprečavamo narušavanje kontakta (odnosa) između nas ipsa i izbegavamo da štene počne da nas se plaši, što itekako utiče na to da nampas dolazi na poziv napolju i da se oseća opušteno i zaštićeno u našemprisustvu.

Mi koji često putujemo sa psima (zbog treninga ili takmičenja u radu po nekoj disciplini iz međunarodnih pravilnika o radu www.fci.be) transportne boksove koristimo i u automobilu. Pre svega, to je zbog zakona o bezbednosti u saobraćaju i propisa otransportu živih životinja. Pse ne vezujemo na zadnjem sedištu, nego im transportniboks predstavljamo kao sredstvo kojim se „teleportuje” uvek na neko novo mesto,na kome za njega sledi zabava. Ovo nam itekako olakšava učenje psa da boravi u boksuili kavezu. Vezivanje psa na zadnjem sedištu izbegavamo zbog njegovebezbednosti.

Pas kojise slobodno kreće unutar vozila, u slučaju naglog manevra, može postati „projektil”i povrediti nas, ali i sebe, pa čak i prouzrokovati saobraćajnu nezgodu. Različitezemlje imaju različite propisi o dimenzijama transportnih boksova za pse,shodno veličini psa. Neke države zahtevaju da boksovi imaju dupla vrata, kakobi u slučaju saobraćajne nezgode psa lakše izveli napolje. Pojedini transportniboksovi poseduju i sertifikat o bezbednosti za slučaj saobraćajne nezgode. Usputda naglasimo da prilikom dužeg putovanja sa psom treba praviti pauze otprilikena svaka dva sata, kako bismo psa kratko prošetali i dali mu vodu. Ovo važi bezobzira na to da li psa prevozimo u transportnom boksu ili slobodno u kolima.

Kao zaključak, mogu da kažem da je sve stvar naše percepcije i navika kao ljudi, koji često robujemo određenim predrasudama i stereotipima,nedovoljnoj informisanosti, znanju i negativnim iskustvima. Ograničeni smo, kao ljudi, u svim sferama života, nažalost često nedovoljnim znanjem ili pogrešno naučenim stvarima. Za naš narod je specifično da najpre polazimo od negativnosti, zbog čega nam je svest sužena i često ne vidimo širu sliku ili neku potpuno drugačiju perspektivu, jer se neretko uhvatimo za jednu pojedinost kojom se potom vodimo u svim ostalim segmentima, bez razumevanja osnovnih načela.