‍Zašto štene (pas) gricka?

Postoji više razloga zbog kojih nas štene može grickati. Ovde ćemo navesti nekoliko najčešćih:

-       Usta i zubi psima služe i kao oružje i kao oruđe, pa je jedan od razloga „istraživačke” prirode – uzimanjem stvari u usta, psi ih„istražuju”;

-       Štene je prerano odvojeno od majke, koja ga prva uči zabranama, jačini i načinu „griženja”, odnosno da ne treba da „grize”;

-       Štenad intenzivno grickaju u periodu promene zuba;

-       Štene pokušava da ostvari interakciju s nama i dobije ono što mu je potrebno – ono to ne može da izgovori;

-       Na taj način oni nas „opominju” da im određene stvari ili ponašanja ne prijaju i ne odgovaraju;

-       Što svesno, što nesvesno, mi smo ga kroz igru na to naučili i vremenom ojačali takvo ponašanje;

-       Psi se grickanjem oslobađaju od stresa kada ostanu sami;

-       Pas ima višak mentalne energije, što se odražava u vidu nervoznog ponašanja, pa počinje da gricka različite predmete i/ili nas;

-       Štene je premoreno – kod nekih štenadi zamor se ispoljava kroz nervozno „grickanje”;

-       Nasledne osobine predaka – imamo nervozno ili plašljivo štene, koje ima reakcije koje asociraju na „grickanje”;

-       Kombinacija svega ranije navedenog i dr.

Počećemo s pretpostavkom da imamo mentalno zdravu jedinku, koju smo„dobili” od mentalno stabilnih roditelja.

Prve lekcije: šta štene uči od majke

Upotrebu usta novorođeno štene počinje da uči odmah po rođenju, kroz sisanje, a u tom procesu ključnu ulogu ima majka. Ako neko štene počne„agresivnije” da gricka, ona će ga najpre upozoriti blagim režanjem. Ukoliko nepromeni ponašanje, ponoviće upozorenje, podići usnu i pokazati zube. Ako nitada ne prestane da je prejako grize, kuja će ga sankcionisati kratkim, bolnimugrizom i odgurnuti od sebe. Takva reakcija obično ne utiče samo na to jednoštene, i ostali se mogu povući čim osete neprijatnost ili naslute opasnost. Na taj način majka svoje mladunce ne uči samo kako da joj priđu i koliko snažno da zagrizu bradavicu, već ih postepeno uvodi i u osnove "pseće komunikacije" (štene je "slepo" do 2 nedelje, okvirno), potom "lekcije obnavljaju" sa drugim štencima iz legla.

To su prve lekcije koje štene dobija. Kroz neprijatnost i umereni stres, koje savladava zarad resursa poput hrane i majčine toplote, ono uči kako da se nosi sa napetošću i bolom i kako da ih prevaziđe. To je jedan od elemenata njegovog mentalnog razvoja. Ako se štenad iz nekog razloga već sa dve ili tri nedelje starosti odvoje od majke ili budu napuštena (na primer, pronađemo ih na ulici dok je kuja u potrazi za hranom), te važne životne lekcije će izostati. U tom slučaju neće imati priliku da ovaj deo razvoja prođu na način koji je za nas poželjan. Izgubljena iskustva kasnije je veoma teško nadomestiti. Tokom razvoja sinapse u mozgu se „popunjavaju” informacijama, a njihov nedostatak može dovesti do toga da štene određene obrasce ponašanja usvoji pogrešno. Takve propuste ponekad više nije moguće u potpunosti ispraviti. Ono što možemo jeste da neprihvatljiva ponašanja ublažimo i svedemo na nama prihvatljiv nivo.

Uloga odgajivača u razvoju šteneta

Sledeći korak u učenju prihvatljive upotrebe usta i zuba pripada odgajivaču. Njegov zadatak je da pravilnim pristupom – uzimanjem šteneta u ruke i drugim pažljivo osmišljenim postupcima – tokom razvojne faze postepeno navikava štene na prisustvo čoveka i kontakt sa njegovim rukama. Ovaj periodi ma izuzetno važnu ulogu u formiranju karaktera, još pre nego što štene dođe unaš dom. Ovo je opširna tema o kojoj ćemo više pisati u narednim tekstovima.

Kako da reagujemo kada nas štene gricka?

Naše jaukanje dok nas štene gricka neće ga navesti da prestane sa upornim "ujedanjem". Mnogo efikasnije deluju boja i ton glasa, koje treba prilagoditi senzitivnosti, uzrastu i nagonima konkretnog šteneta. Buka je,naime, jedan od urođenih strahova kod sisara, pa tako i kod pasa. Pas ne razume pojam jauka niti značenje naših reči u ljudskom smislu, pa je infantilno očekivati da će reagovati na njih kao čovek. Drugi važan faktor je miris koji naše telo emituje. Ako je on prožet kortizolom i adrenalinom, štene će to osetiti i reagovati u skladu s tim. Miris je primarno čulo koje psi koriste u komunikaciji sa svetom, a odmah zatim sledi sluh. Zato mnogi vlasnici učitavaju i pogrešno zaključuju da štene prestaje da grize zbog našeg jauka, neshvatajući da pas zapravo prvenstveno reaguje na naš miris, a onda i na jačinu i vrstu tona koji proizvodimo.

Kada štene prekine za nas nepoželjnu radnju, i mi treba da promenimo sopstveno ponašanje na način koji će dovesti do promene našeg mirisa i govora tela. Potrebno je da se momentalno smirimo i opustimo telo, kako bi miris koji odašiljemo predstavljao pozitivan signal za psa. Nikako ne treba glumiti strah, jer priroda je pse „programirala” da takav „plen” love i napadaju. Čim primetimo da je štene odreagovalo na naše „upozorenje”, treba ga nekoliko trenutaka hvaliti blagim tonom, a zatim takvo ponašanje nagradit ihranom ili mu preusmeriti pažnju na odgovarajuću kost sa mesom (o čemu će biti više reči u nastavku teksta).

Ovakvim sledom radnji ne učimo psa da nas ne grize, već ga podstičemo da prekine da to radi i u donekle utičemo na jačinu ugriza, intezitet i učestalost grickanja u tom trenutku. Da bismo ga naučili da ne sme da nas gricka, moramo pažljivo da posmatramo njegovo ponašanje i prekinemo samu nameru pre nego što dođe  do kontakta, dok je pas koncentrisan na našu ruku, nogu ili drugi deo tela ili garderobe. Utom trenutku potrebno je reagovati odlučnim, povišenim tonom i dovoljno pretećim stavom tela da pas odustane od svoje namere. Čim primetimo da je pas odustao, primenićemo isti princip: počećemo da ga hvalimo blagim tonom i preusmerićemo ga, opet, ka nekoj kosti ili igrački. Igračku koristimo samo ako preko nje ostvarujemo interakciju sa psom. U suprotnom, ona mu sama po sebi neće dugo zadržati pažnju.

Mentalna potrošnja energije kao prevencija grickanja

Gore opisane radnje ima smisla sprovoditi samo ako smo potrošili mentalnu energiju šteneta. To možemo postići tako što ćemo ga učiti da pratin ašu ruku s hranom. Dok pomeramo ruku s hranom dozvoljavamo štenetu da konstantno gricka sitne komadiće, pri čemu sve vreme insistiramo na tome da je prati. Štene se tako bori da osvoji ceo komad, da „ulovi” komad hrane koji držimo u šaci. Možemo mu napraviti i „parkur” u stanu, tako što po istom principu, sa hranom u ruci, navodimo psa da prelazi preko različitih prepreka, recimo jastuka različite veličine, debljine i tvrdoće, po pločicama, parketu, tepihu, da se provlači ispod naših nogu, ispod nas, ispod stolica, prelazi preko prepreka koje smo napravili od recimo naše obuće i sl.

Hrana, kako za odraslog psa tako i za štene, predstavlja vredan resurs. Gore opisan proces dobijanja hrane donekle je stresan za njega, jer da bi jeo, pas mora da „ulovi”, odnosno da zasluži hranu. Stres koji mu na ovaj način pravimo dovoljno je visok da predstavlja izazov, ali i dovoljno nizak da ga štene može savladati, i tako mentalno ojačati. Kroz ovakve aktivnosti mi mu se namećemo kao autoritet, ali na pozitivan način. Istovremeno gradimo poverenje kod šteneta, a dugoročno utičemo na to da štene u budućnosti ne bude nervozno, već da nam zbog poverenja, odnosno kontakta, koji kroz ovu aktivnost gradimo sa njim dolazi na poziv, što je jedan od važnih elemenata u odnosu između psa i vlasnika. Tokom ovog procesa, moramo da vodimo računa da ne mašemo rukom, već šaku s hranom tako fiksiramo da štene uvek na isti način može da joj pristupi njuškicom i ustima. U suprotnom, ako cimamo šaku, od nje ćemo napraviti plen za kojim će pas jurcati. Na taj način ćemo ga učiniti nervoznimi ojačaćemo to grickanje koje smo hteli da suzbijemo ili iskorenimo.

U slučaju da naše štene još ima mlečne zubiće, koji su jako oštri, mi često nosimo rukavice da ne bismo cimali šaku od bola, ako bi nas štene slučajno ogrebalo zubićem. Rukavice treba da su toliko tesne da na njima nema nikakvogprevoja, prvo, kako bi sebe zaštitili sebe, a drugo, da štene ne bi uhvatiloneki od prevoja na rukavici i počelo da ga cima, čime bismo nagrađivalineželjeno grickanje. Hranu držimo tako da pas ima pristup istoj, nikako da je zaklanjamo prstima ili menjanjem pozicije šake na takav način da bi mu omeli pristup istoj.

Uloga njuškanja i istraživanja

Drugi važan element, pored mentalne stimulacije, za razvoj staloženog šteneta jeste njuškanje i istraživanje okoline. Svakom štenetu treba obezbediti kontrolisan prostor u kojem može slobodno da istražuje i koristi svoje primarno čulo – miris. Odrasle pse vodimo u šumu (ne livade ili ulice),jer raznovrsnost šumskih mirisa snažno stimulišu mozak psa, i to na takav načinda ga opuštaju.

Period promene zuba – kako pomoći štenetu

U periodu promene zubića, koja često počinje oko trećeg meseca starosti, štenad, kao i decu, počinju da „svrbe” i bole desni. Zbog toga imaju pojačanu potrebu da grickaju sve oko njih. U ovom periodu, sa jedne strane nam može pomoći transportni boks ili  kavezza pse, a sa druge, velika butna kost (juneća ili teleća) sa hrskavicom na krajevima, na kojoj ima mesa i „žilica”. Ako imamo manje štene izabraćemo butnukost druge životinje, koja je toliko velika da pas ne može da je proguta i pojede.

Treba da znamo da su psi prvenstveno strvinari, a potom i da su kroz dugi suživot sa čovekom postali svaštojedi. Zato nema potrebe za strahom ako im ponudite „živu”, nekuvanu kost. Svakako ćete je nabaviti na nekom pouzdanom mestu, poput mesare, kako biste bili sigurni da je zdravstveno ispravna i da nije kontaminirana nekom bakterijom i sl. Kost štenetu uvek dajemo pod našim nadzorom kako bismo pratili način i ograničili vreme žvakanja. Nije baš mudro dozvoliti psu da pojede celu kost. Srž ne deluje najbolje na digestivni trakt šteneta, a ni odraslih pasa. Kost im ostavljamo najduže dok ne pojedu hrskavicu i zglobove, a potom je uklanjamo.

Zašto koristimo kost, a ne igračke ili neki drugi proizvod iz petšopa? Kost treba da mu bude izazov. Glođući je i ulažući napor da otkine komadić mesa sa nje, štene se mentalno napreže, što povoljno utiče na njegov razvoj. Istovremeno, žvakanjem masira desni što je važno u periodu promene zuba. Dok se „bori” s koskom, pas aktivira gotovo sve mišiće u telu – opire se šapicama i uvija telo, pri čemu meso s kosti predstavlja snažan resurs koji ih motiviše da istraju u toj borbi.

Tokom perioda menjanja zuba, štenetu moramo omogućiti da masira desni, jer kod određenih štenadi koja imaju slabiji nervni sistem kao posledicu naslednih osobina, grickanje može prerasti u nervozu, koja će se nastaviti i kada se pas potpuno fizički razvije. Tada smo, svojom nepažnjom ili nedoslednošću, i sami doprineli učvršćivanju nepoželjnog ponašanja.

Kad štene odreste, nastavićemo da mu dajemo da glođu kosti, kako bi čistili kamenac sa zuba. Kost možemo staviti u transportni boks ili kavez.

Najčešće greške kojima nesvesno podstičemo grickanje

Moramo biti svesni da je priroda pse „programirala” da „love” sve što se naglo pomera, zatreperi ili „zaleprša”. U zavisnosti od naslednih osobina, taj nagon kod pojedinih štenaca može biti izrazito snažan, ponekad ijači nego što odgovara našoj ličnosti, temperamentu, načinu života i navikama. Ako imamo temperamentnije i energičnije štene sa izraženim nagonom za plenom, važno je da prilagodimo sopstveno ponašanje i odeću dok ga ne naučimo pravilima.

Široke trenerke čiji krajevi „vijore” podsticaće ga da ih „hvata” i „bori” se s njima. U tom periodu izbegavamo da nosimo papuče koje pri hodu lupkaju, odeću sa širokim rukavima i nekontrolisano mahanje rukama, jer sve tomože da asocira štene na „plen” koji treba da ulovi. a sa takvim štenetom se neigramo  tako što mašemo rukama ili stopalima po podu, koliko god nam u toj fazi bilo simpatično da nas juri. Time ga zapravo učimo da nas hvata i grize. Takođe, ne hvatamo ga za glavicu, tako što ga energično „milujemo” šakama po glavi. To izbegavamo iz više razloga, ali u ovom slučaju time svoje rukep retvaramo u plen i podstičemo štene da ih stalno hvata i gricka.

Ako smo takve greške već napravili, važno je da znamo da psi pamte u „slikama”. Zato treba pažljivo da analiziramo sopstvene pokrete koji kod šteneta bude pozornost, a potom i reakciju koja nam je neprihvatljiva. Kada prepoznamo taj „okidač”, bilo da je reč o gestu, govoru tela ili pokretu, potrebno je da ga svesno promenimo. Cilj je da svojim govorom tela i celokupnim nastupom kod psa održimo smirenost. Takvo ponašanje potom treba pohvaliti toplim, mirnim tonom i nagraditi, na primer hranom, a nepoželjno ponašanje, to jest nameru sankcionisati na ranije opisan način.

Kod pojedinih pasa grickanje predstavlja način da dobiju nešto od nas. To je češće izraženo kod pasa čiji temperament naginje ka nervozi. U takvim slučajevima često smo ranije propustili priliku da uspostavimo jasne granice. Štene je, na primer, dobijalo sve što želi kada nam uputi „tugaljiv” pogled. Time smo nesvesno narušili sopstveni autoritet. Taj  

Da bismo uspešno rešili taj problem, moramo se, nažalost, vratiti na sam početak i u svim segmentima graditi i održavati svoj autoritet, dosledno i disciplinovano. Ako se usredsredimo samo na grickanje i reagujemo vikom i grdnjama u želji da ga odučimo od ove navike, on može postati nervozniji ili će početi da nas se plaši i sklanja se od nas. Tada treba krenuti od osnovnih, najbanalnijih stvari. Svu hranu treba da zasluži tako što će uraditi nešto za nas, i to isključivo na naš zahtev. Ne treba ga nagrađivati kad sad dođe i počnes amoinicijativno da seda, leže ili se prevrće, iako mu mi to nismo tražili, jer tim putem on „razume” da hrana stiže kada „pritisne tačan kod” na svom „automatu” koji zadovoljava njegove potrebe. Pas od nas treba da traži dozvolu i za svakodnevne rutine: izlazak i ulazak u stan, prolazak kroz vrata, pa čak i da traži dozvolu da obavi nuždu, iako možda zvuči sumanuto (kada smo bili deca, i nas su učili da pitamo vaspitačicu da odemo do toaleta ili da tražimo nošu). Iako to može delovati preterano, takva struktura psu daje sigurnost i jasnoću. Uspostavljanjem doslednog sisteme pravila, u kome su svi elementi povezani, postepeno ćemo rešiti i problem grickanja kao načina traženja pažnje.

Grickanje kao posledica stresa i nesigurnosti

Neki pasi mogu doživeti stres kada ostanu sami kod kuće. Našodlazak oni doživljavaju kao izdvajanje iz čopora. U takvim situacijamatransportni boks i prethodno pomenuta kost mogu znatno olakšati periododvajanja, dok se ne pozabavimo podizanjem samopouzdanja šteneta, i dok ga nenaučimo da ostaje samo u kući.

‍

                                                                                                                                                   * * *

Zvučaće možda surovo, ali kada čitate i slušate o psima, to ispadne tako, da su psi kao računar, i kada instaliramo određeni softver, on treba da radi kako smo mi zamislili. Zaboravimo često, zbog njihovih okica i vrcavog repa, da su to ipak samo životinje, sa kojima treba aktivno da se bavimo.Pritom nije presudna količina vremena koje provedete sa njima, već naprotiv, kvalitet vremena i praćenje njihovih potreba. Nećemo biti sjajni vlasnici ako u šetnji s psom provedemo po četiri sata dnevno. To predstavlja zadovoljavanje nekih naših emotivnih potreba ili su u pitanju neka ubeđenja proizašla iz naših trauma. Ono što treba da im damo, je ono što je njima doista potrebno, a to je interakcija sa nama, ali na način i u meri koji pas pred nama svojim ponašanjem  iziskuje . U učenju pasa ne postoji recept, kao što je recept za kolače, koji samo treba da pratimo pa da dobijemo željeno ponašanje (zato je učenje psazahtevno).

Ako bismo povukli paralelu sa ljudima, proces izgleda slično. Kada osoba započne terapiju, terapeut je prati kroz različite faze oporavka i po potrebi uvodi, uključi određenu terapiju u vidu lekova i zadataka koje pacijent treba da primenjuje u svakodnevnom životu. Vremenom, kako se ponašanje postepeno menja (tempo tog napretka uvek je individualan) menja se i pristup lečenju. Terapija se prilagođava, lekovi se mogu zameniti ili postepeno ukinuti, a pacijentu se daju određeni „alati” za upravljanje emocijama i ponašanjem, i kako bi vremenom mogao samostalno i stabilno da funkcioniše.

Psi nisu mašine. Rodilo se, sada ga valja ljuljati.Zahtevaju našu aktivnost, a na nama je kako ćemo to doživeti: kao teret ili kaoprivilegiju. Kao onu čuvenu dilemu: „da li je čaša do pola puna ili do polaprazna”. Ono što bi, pre svega zbog nas samih, a samim tim i zbog njih, trebaloda naučimo jeste da uživamo u procesu učenja psa. Jer upravo u tom procesunastaju kontakt, poverenje i prava povezanost.

‍

Napomena: Svi tekstovi su pisani uopšteno i odnose se na najčešće izazove u radu sa psima. Nije moguće dati univerzalan i precizan sled koraka koji bi u svakoj situaciji garantovao najbolji ishod, čak i kada problem na prvi pogled deluje trivijalno. Svaki pas je jedinka za sebe. Ako povučemo paralelu sa ljudima, jasno je da ne reagujemo svi isto na iste metode. Isto važi i za njih. Zato je u procesu učenja neophodno blago i pažljivo prilagođavanje pristupa, u skladu sa senzitivnošću psa, njegovim nagonima, temperamentom, starosnoj dobi, stečenim navikama ,celokupnim iskustvom idr.

Povezani tekstovi:

TRANSPORTER - predstavlja - https://www.urbandog.rs/blog/boks-kavez-za-pse---sta-treba-da-predstavlja

TRANSPORTER - učenje -https://www.urbandog.rs/blog/kako-nauciti-psa-na-transportni-boks-kavez

‍